Probudio se rasturen. Rastavljen na sitne delove. S mamurnim mislima koje zvone u glavi kao budilnik u šerpi s kašikama. Nejasne reči vrte se raspuštene iz pokvarenog namotaja i ometaju da se fokusira na stvarnost. Možda se zbog toga znoji toliko da misli da će poludeti? Opterećenje je pojačalo saznanje da miris koji oseća nije njegov. Zaudara kiselkasto-sladunjavo. Ženski. Da li je moguće znojiti se tuđim znojem? Najviše zbunjuje što, koliko ga osnovni miris odbija, istovremeno, jedna suptilna pozadinska nota sve neobuzdanije zavodi uznemirena čula. Isprva nenametljiva u zbiru mirisa, postepeno je preovladala i okupirala koncentraciju. Udaviće se u smrdljivoj lepljivoj vodici.

Nekontrolisano je raširio nozdrve. Paperjaste dlake odskočile su s vratnih pršljenova kao da pokušavaju da pobegnu s prenapete kože. Negde je pročitao da je baš tu gde mu se stvorila jeza  stanište čovečije duše. Pouzdano zna da se njegova sprema da klisne u nepoznatom pravcu zgrožena dešavanjima u mrestilištu sopstvenih poremećaja. Kratko je zavrteo glavom kao mokri pas i protresao razbarušenu kosu pokušavajući da otera i miris i misli. Podigao je levu ruku i snažno udahnuo okolni vazduh. Na njegovo iznenađenje, pazušna jama bila je bez mirisa. Kada je isto uradio i sa desnom naježio se i stresao još više zgađen nad sobom i svetom. Prethodno veče završio je razvaljen alkoholom (kao i mnogo puta ranije, kao što će biti i ko zna koliko puta kasnije), ali zna da je u grad otišao sam. I da se vratio i legao sam. A eto. Ustao je uparen. Kao da se čoveku u snu menjaju oblici i stanja, i da se on probudio u poluvremenu. Zatečen.

Rešen da se što pre otrezni i sastavi, nagnuo je flašu vode kao da sadržaj sipa u odvod, a ne u sopstveno stegnuto grlo. Hladni vrtlog povukao je za sobom slikovite fragmente prethodne noći. Bljesci misli zaleđenih u podsvesti odvili su događaj. Setio se devojke i pogrešno izgovorenih reči. Ustvari. Setio se da nije izašao iz radijusa jedinog poznatog ishoda. U zamisli da priredi nezaboravnu zabavu, odjednom je okrenuo priču i loše zaključivši, izlio sadržaj prepune bešike u sanduk sa neispaljenim štapinima vatrometa željenih emocija. Sve je smislio sam. Zanemarujući devojčinu realnost, zaboravio je da njene prohteve uključi u svoju uvrnutu predstavu. Umislivši da vidi nevidljivim okom i da sve zna.

Oštri bol u stomaku savio ga je unapred. Izgladneli nemiri rado su dočekali još jednu grešku i spremno se prihvatili cepkanja uznemirene utrobe na dronjke, trake i konce. Halapljive more čekale su, i dočekale, gala gozbu za koju su se strpljivo spremale. “Brzopleta budalo!” – zaurlao je. “Imao si je na dlanu. I umesto da joj se diviš, odlučio si da zatvoriš šaku. Kao da baš svakoga možeš da utamničiš u ova četiri smrdljiva zida, kao što si sebe.” I tek tako. Naizgled dobra prilika je nestala. Kao što u prvom treptaju sanjivog oka, kroz bljesak jutra, iscuri san iz kratkotrajnog sećanja. Besno je udario u zamagljeno ogledalo. Konačno, razbio je i sopstveni odraz kao što je odavno razbio sebe. Na brzinu se obukao i istovremeno, dok je spetljano prebacivao široki kaput preko uzdrhtalih ramena, pokušao je da veže široki šal oko nakostrešenog mesta u podnožju kose. Izbila je samo još jača hladnoća.

Odlučio je da pešači do lokalnog bara. Da razbistri glavu i izluftira smrdljivu odeću. Naručio je veliko točeno pivo i naslonio se na zid koji je neznano kada poprimio obrise oblika njegovog tela. Kao ostaci stare boje ispod slike, tako i mesto na kome on svakodnevno podupire zid ima drugačiju nijansu. U cugu je ispio sadržaj krigle i dok je čekao sledeće piće nervozno zapalio još jednu cigaretu. Navikao je da prvu žeđ zadovolji što pre. Da bi nastavio lagano da uživa u alkoholu. Odavno je zastranio. Odlutao u osamu i podivljao. Mrzeo je ljude. Prezirao sitnu, bednu potrebu da jedni drugima u uši pljuju ulizičke komplimente. Nije podnosio licemerna poverenička došaptavanja i intimu. Ali, voleo je ovaj bar. Njegove teške mirise i isparenja. Mračnu zadimljenu atmosferu. Mogao bi da bude ubica i manijak. Ludak bilo koje vrste. A da to niko ne primeti. Jer, takva misao nikome ne dolazi. Niti ikoga zanima. Kao što njega zapravo ne zanimaju oni. Osim što u istom momentu dele prostor i muljaju zajednički sadržaj vazduha nemaju zajednička interesovanja.

Prethodno veče u kome je mučna zamršenost današnjeg dana počela, bilo je uobičajeno sve dok u neko neveselo doba jak vetar nije otvorio teška vrata i sa sobom doneo devojku. Bila je lepa. Obasjana oreolom jarkog svetla izgledala je kao Carica. Iako je niko osim njega nije primetio, činilo se da je sve okrenuto ka njoj. Da se sve istog trenutka potčinilo njenom udovoljavanju. Oči su mu se nevoljno raširile. Mrak u kome je do tada probirao obrise, nestao je. I vazduh se promenio. Više nije imao miris ustajalosti. Uplašio se da će ga napustiti i ono malo uma što je mislio da poseduje. U želji da nađe oslonac okrenuo se ka šanku i osetio pogled na vrhu razbarušenog potiljka. Utrnuo je. Umro. “Da li mogu da ti ponudim piće?” – čuo je sebe kao da sluša drugog čoveka i poželeo da nestane. Zvučao je glupo. Nadao se da nije čula. I istovremeno zaključio da je smešan. Bića poput nje sve znaju. Ne moraju da slušaju. Devojka se osmehnula i prijateljski otvorila vrata razgovoru.

Da li je moguće? Čime sam zaslužio ovakvu milost? Šta sam uradio da se pojavi? Vrištao je srećan u sebi, dok su reči kuljale, neznano otkud, pretičući jedna drugu na autoputu prepoznavanja. A onda je nesmotreno izgovorio reč pretešku za početak. Spomenuo je strah. I kako je navodio jedan za drugim, devojka je lagano poprimala boju zida sve dok nije nestala. Kao da nije ni bila tu. A opet, miris cvetnog parfema lebdeo je kao senka iznad vlažnog traga čaše na šanku. Zavrtelo mu se u glavi. I sasvim neočekivano povratio je. Prvo po sebi. Zatim po drugima. Nije ga bilo briga. Što su se više zgražavali ispuštao je jače mlazeve. Zalio je točilice za pivo, začuđenog barmena i crvenokosog tipa koji je delovao neopisivo nemoćan nalakćen na suprotnoj strani šanka. Zalio je uramljene fotografije na zidovima. Miksetu i tupavu lepoticu, devojku nakostrešenog vlasnika bara. I gle! U bljuvotini na podu ugledao je vlastitu dušu. Ispovraćanu tu pred svima. Konačno, shvatio je da ga nije napustila. Samo se sakrila. Nesrećna i zapuštena sve vreme je čučala zgrčena na vrhu zakržljalog repnog pršljena.  

Izbacili su ga na ulicu. Vukao se uskim trotoarom prema kući. Izbljuvan i smrdljiv. Ali, na neki razvratan način zadovoljan. Legao je umrljan kiselim sadržajem sopstvene utrobe i zaspao mrtvim snom.

Napokon, svi segmenti prethodne večeri bili su tu. Upakovani u jasnu sliku. Mora nešto da preduzme i nađe devojku. Pustio je vodu iz tuša preko glave. Da pre svega spere strahove i kolebanja. Otrežnjen i sabran, bez tragova znoja, usmerio je posebno hladan mlaz na poslednji leđni pršljen. Da otrezni i dušu. Trebaće mu. Spustio je ručicu na slavini. Obrisao se i obukao. Okrenuo ključ u bravi i izašao na ulicu.

Categories:Kolonijalna roba
Published on :Posted on
%d bloggers like this: