“Iz rupe u rupu.

Ka rupi.

Rupa.

Rupa u rupi.”

(“Oda rupi”, 1987. godina)

Jednog vrelog avgustovskog petka kazaljke velikog okruglog sata u gradskom porodilištu jedva su se dovukle do pet minuta do podne. Izgledalo je da će tu i ostati tik pre nego što su ih opruge i zupci povukli na sledeći minut. Istovremeno, iz dubine porođajne sale začula su se dva zvuka. Prodoran, parajući, dolazio je od majke. Drugi, jedva čujan, proizvelo je majušno telo devojčice koja se bolno grčila u pokušaju da udahne prve centilitre zagušljivog bolničkog vazduha.

*****

Kazaljke su tupo i bez interesovanja nastavile krug dok je lekar pažljivo pratio grimase na detetovom licu uokvirenom tubastim zavežljajem. Izgužvano i ružičasto izgledalo je kao bezoblična masa plastelina sabijena u čvrst namotaj plastične folije koja svakoga časa može da pukne. Po ko zna koji put, sa neskrivenim zanimanjem primetio je kako je neverovatno da jedno tako ružno i naizgled bespomoćno obličje nekada iznedri lepotu. Nije sumnjao da će to biti i u devojčicinom slučaju. Brinuo je samo zbog vremena rođenja. Pet minuta do dvanaest najavljuje da će joj se sve dešavati u žurbi i u poslednjem trenutku. I osetio je potrebu da nekako ispravi očigledni nemar prirode. Jer, iako nepostojanje svesti o nečemu ne isključuje dotično bivstvovanje, nije naodmet smanjiti mogućnost njene pojave i ublažiti moć opterećujućeg predubeđenja. A dete rođeno ovde, u nevreme i nebit, imaće ih, svakako, pregršt.

*****

Namah je ispružio ruku ka velikom bolničkom satu. Lako kucnuvši o okvir u visini broja tri otvorio je zaštitno staklo i vrhom kažiprsta pomerio veliku kazaljku na brojčaniku. Mehanizam je zabrujao i otkucao dvanaest puta. “Ovako je bolje”, rekao je za sebe, leđima okrenut ka porođajnoj sali, i dodao nešto glasnije da je podne zvanično vreme devojčicinog rođenja. To što nije pogledao zbunjenu babicu nije umanjilo začuđenost njenog izraza. Naprotiv, prenaglasilo ga je.

I da je objasnio važnost postupka, ona ne bi razumela. Zaćutavši, znatno je uštedeo vreme i trud.

*****

Devojčicu su nazvali Alisa. Prihvatila je ime, uz ostalo, bez razmišljanja i protivljenja. U tom trenutku imala je preča posla. Žurno se trudila da odraste. Kao i većina dece.

*****

Život čine nasleđene i naučene uobičajenosti. I samo ponekada i nakratko obasja ga vatromet mogućnosti. Neiskorištena prilika, međutim, ubrzo nestaje iz vidokruga mračne izvesnosti.

*****

Alisa nije uspela da primeti i primeni šanse. Ne zbog neke manjkavosti, već prosto zbog besciljne nekoncentrisanosti. I kao tek probuđena, zatekla se prestravljena brzinom isticanja vremena. Nije znala ni odakle bi trebalo da počne, a već je na mestu sa kog jasno vidi plimu sive budućnosti kako se valja kroz izmaglicu nemaštovite sadašnjosti. Na ivici davljenja, sabrana tek toliko da izbegne konačno zapljuskivanje ogromnog talasa panike, shvatila je da je živeći po pravilima, negde zaturila džepni sat sopstvenog vremena i potisnula u zaborav njegove tihe otkucaje. Gledajući u ambis protraćene mladosti, sabijena u tesnac potencijala neostvarenih zamisli, u trenutku suočena sa nemoći povratka, odlučila je da zastane u sopstvenoj zatečenosti i očaj preobrazi i iskoristi na način za koji smatra da je najbolji za nju. Da odbaci uslovljeno i nametnuto ponašanje, iskulira grižu savesti i ugasi osećaj krivice. Izgledalo je da joj u zamisli i samo vreme, neočekivano i začudo, izlazi u susret poklonom mladolikosti.

*****

Takva odluka značila je iskorak iz ustaljenosti i početak drugačijeg. Značila je pokušaj da obavezne sadržaje svede na minimum i uvede novine. Prekinula je kontakte i okrenula se samoći. U traženju interesantnog sadržaja zainteresovala se za proučavanje snova. Sigurna da će u njima naći smisao i izlečenje počela je da vodi detaljan dnevnik čiji je sadržaj vremenom postao izuzetno zanimljiv i bogat.

*****

Činilo se da lakše uspeva da podnese melanholični ritam ustaljenih dana. Čak i kada su snovi bili teški i puni strahova, a često jesu, ili besmisleni i smešni, odbojni i strašni kao klovnovi, laki i šareni kao baloni, ispunjeni toplinom i sigurnošću kao zagrljaji, bizarni, iskeženi… bilo joj je svejedno. To su njene priče u kojima može da se proteže kao lenja mačka na prozorskom okviru imitirajući senke koje ispraćaju dan.

*****

Ipak, i pored zamisli i naizgledne čvrstine, pored truda i predanosti, nešto nije bilo na mestu. Vremenom, nesklad između uočljivog i nevidljivog počeo je da se odražava u poremećaju sna.

*****

Pokušavajući da dokuči razloge, shvatila je da je i dalje odsečena od sebe. I da u mučnoj rastrzanosti ne uspeva da nađe put. Naizgled neobjašnjivo, okupirali su je i trovali sasvim nebitni dnevni događaji i uobičajeni susreti. Gubila se u vrtlogu iscrpljujućih misli sve više što je upornije pokušavala da se izbavi od njih. I sve češće bi dočekala jutro u haosu bunila. Mamurne koncentracije i nesigurnih pokreta, tupo bi ponavljala bezambiciozne radnje. Napokon, preumorno Alisino telo zarobilo je sopstveni duh uveliko izmučen nesanicom. Odlutala je iz stvarnosti imajući utisak da lebdi u beskrajnom košmarnom snu.

*****

Telo joj je treperilo nejakom snagom, istrošeno u pokušajima prethodnih noći da bar na trenutak dotakne rukohvat stepeništa u predvorju sna, neuspevajući da umakne spretnim kandžama nesanice koje su je povlačile i držale u zbrci između jave i sna. Sve manje reagujući vukla se kroz smetlište morbidne zalagaonice predstojećih dana, sve spremnije iščekujući njihov kraj. Zujanje u glavi i bolna suvoća u očima pravili su nered u fokusu nejasnih slika dešavanja. Osećala je dve slane rupe u lobanji umesto nekadašnjih nemirnih okeana. Napokon, uvidela je svu iščašenost svog beskorisnog postojanja. Sve joj je izmaklo, jer je stizalo na brzinu i zaticalo je nespremnu. I ništa nije uspela da postigne, jer je dolazilo u poslednjem trenutku i zaticalo je bezvoljnu i istrošenu.

*****

Bio je vreli avgustovski petak. Jedan od onih besmisleno dugih dana u kojima se nazire očaj beskraja. Alisa je odlučila da napravi pauzu. Morala je nekako da prekrati večnost još jednog radnog dana koji se kao i ona, izgubio vukući se ka svom kraju. Misao da je trebalo da izdrži još nekoliko sati do povratka kući dodala je težinu stopalima koja je ionako jedva odvajala od lepljivog asfalta. Lelujala je kao omamljena, sporadično se saplićući o neravnine na pešačkoj stazi. Nakratko je prenula dugačka senka koja se nadvila nad njom. U sledećem trenutku, u jednom nesigurnom koraku, sve se promenilo. Nakon što se Alisa saplela o izbočinu ispod drveta, izgubila je ravnotežu i licem okrenuta ka ulici pala na tramvajske šine. U tom trenutku jedno vozilo brzo se spuštalo niz strmu, praznu ulicu. “Konačno savršen tajming”- pomislila je. U isto vreme začula su se dva zvuka. Jedan rezak parajući dolazio je od škripe kočnica. Drugi znatno tiši dopirao je od paničnog zvona tramvaja.

Nakon što je snažni udarac odbacio Alisu u dugački mračni tunel u kome su započeli tihi otkucaji nekog drugačijeg vremena na ulici je samo nakratko sve utihnulo, da bi život bezbrižno nastavio svoj krug kao da se ništa nije desilo.

Categories:Kolonijalna roba
Published on :Posted on