Današnji Dan izgleda kao višak u sedmičnom paketiću. Neuklopiv i bespotreban.

Siv i vlažan liči na nemila sećanja o neiskorišćenim mogućnostima. Podseća na nestajanje i prolaznost. Na zaboravljenost.

Uporna gusta kiša spušta se nečujno poput teške plišane zavese na kraju maestralne predstave kada u predugoj sekundi do aplauza tišina i mrak deluju večno.

Sedim u fotelji pored prozora. Naslonjena glavom na drveni okvir gledam kroz zamagljeno staklo. Izgledam kao bezbojno cveće opušteno preko oboda metalne žardinjere na razrđalom aluminijumskom simsu. U izobličenoj stvarnosti vreme deluje neodređeno i ustajalo. Ništa se ne pomera osim kišnih kapi. Može biti rano jutro ili kasno popodne u nepostojećem godišnjem dobu nepoznate godine. I meni i cveću je svejedno. Nismo deo neke važne priče. Nismo uslov postojanja ili uzrok događaja. Samo smo posledica nekih proteklih loše isplaniranih i napola sprovedenih odbačenih planova. Ostavljeni kao usput kupljena garderoba. Udobna, ali stilski neuklopiva. Zapravo nepotrebna.

Odsjaji vlažnih krovova i svetlost lampi na licu pločnika pružaju mi osećaj ušuškane sigurnosti. Svet izgleda kao da će zauvek ostati hladan i mokar. Meni to odgovara. Volim kišu. Jarovitost neba daje mi snagu i osećaj čudnovate lakoće i mira. Ne poznajem nikoga ko voli prostore bez ljudi. U mislima šetam uskim pustim ulicama i uživam u tišini koja na mene deluje jače od bilo kod zvuka. Potire čak i koloritne vokale uličnih mačaka koje neštedimice cepaju grla iz svih devet života. Ne mareći za svet i njegov smisao.

Bezvoljno pokušavam da se nateram da usmerim pogled na predmet ili pojavu koji bi mi pomogli da fokusiram i izoštrim misao vodilju današnjeg dana. Ali, pored toga što me sama pomisao na to umara, ništa mi ne privlači pažnju. Kao da nisam jedina odustala. Izgleda da me je Život preduhitrio i zlovoljno zanemario današnje postojanje. I da nema nimalo motivacije da učini išta i pronađe zabavu.

Iznenadna neprijatnost, izazvana vlažnom hladnoćom dodira prozorskog stakla, kreće mi iz korena kose. Raspršujući mlaz spušta se niz leđa i hirovito širi preko koščatih šaka. Survava se niz noge do vrhova prstiju nalakiranih istom bojom kao nokti na rukama. Jeza brzo prolazi krhkim skeletom poput naprsline u ledu. Stresla sam se. Čvrsto prihvatam krajeve mekog pokrivača i zaranjam dublje u toplinu. Blago savijam desnu nogu u kolenu i podižem stopalo na ivicu fotelje. Dodirujem petu i dalje zamišljeno gledajući kroz zamagljeno prozorsko staklo. Prstima desne šake prelazim nežno duž tabana. Ispitujem glatku površinu. Osećam zadovoljstvo sati posvećenih sopstvenom telu koje zahvalno za trud i brigu nesebično vraća i više nego što dobija. To me pokreće. Trepćem i kratko trzam glavom. Ustajem iz fotelje ne skidajući pogled sa ugla ulice na kojoj je i dalje sve nemoguće mirno. Prateći razliveni trag kapljice na prozorskom staklu mislim da ponekada treba iznenaditi sebe. Izvući se iz obaveza i očekivanja. Promeniti navike goniče robova kolotečine. Prosto bez najave uzeti slobodan dan od ustaljenog života.

Rasterećena strahova, skidam dugo nošene velove zabluda i pokrivam ogledalo u hodniku ne dozvoljavajući sopstvenom odrazu da me omete pri prolasku. Nije ostalo ništa za čim bih se osvrnula i poželela da se vratim. Ni jedan preskočeni stepenik. Ni jedan skriveni kutak. Isped, kao i iza mene, je čistina. Otključala sam kavez iluzija i iskoračila u drugačiju stvarnost. Stojim u tišini dok mi se unutrašnje oči ne otvore. Vidim konture vrata koja se sa svakim korakom jasnije definišu. Napokon, nalazim se pred njima na rukohvat. Ne znam da li sam budna ili sanjam. Posežem za kvakom. Vrata nestaju. I pojavljuju se. Nakon nekoliko pokušaja otvoram ih.

Novi smisao izokrenuo je vrednost i meru poznatih pojmova. Potrebe i želje dobile su drugačiji oblik i značenje. Duboko udahnute čestice tek doživljenog utisnule su se u memoriju alveola za neka buduća prepoznavanja.

Iz plakara u hodniku izvlačim kabanicu i crne gumene čizme. Oblačim se polako i predano. Kao za poseban sastanak. I izlazim na kišu.

Idem usamljenim ulicama u nameri da oraspoložim nečiju dosadu koja sedi iza zamagljenog stakla, kao ja do malopre, uzaludno tražeći pokret na kome će zaustaviti pogled i satkati ohrabrujuću misao. Izašla sam da nekome budem sve što želim da neko bude meni.

Na raskrsnici sa sporednom ulicom, kroz maglu vlažnih trepavica, vidim osmeh naslonjen na zid od stare crvene opeke. Izgleda kao da strpljivo čeka da me presretne. I naizgled usput izrečenom opaskom nenametljivo obrati pažnju na sebe.

U pustari prizora, svesno strahova sveta, magijom prave reči izgovorene u pravo vreme, čudo se pojavilo i na razum spustilo veo nove, ovog puta, ljubavne iluzije. Uši čuju i oči vide ono što žele. Ništa manje i ništa više. Zvuk i sjaj nebrojenih univerzuma oličen u lepoti ispunjenja.

Stojimo jedno naspram drugog. Na praznoj ulici. Pod hladnom kišom. Pozdravljamo se lakim pokretom glave. Kao da se znamo oduvek i zauvek. Tihim, očaravajućim glasom primećuje da kabanice mogu lepo da stoje osim što su korisne. Stidljivo se zahvaljujem i odlazim. Naizgled mirna. Dok mi srce lupa kao stotinu dlanova o izlizanu kožu bubnja. Udara poput olujne kiše po krovovima. Odzvanja poput njegovih koraka.

Ne osvrćem se. Ako je namenjen, znam da ćemo se ponovo sresti. Već iza sledećeg ugla.

Categories:Kolonijalna roba
Published on :Posted on