Osećaj uznemirenog nestrpljenja kombinovan sa napadima panike svakog dana pred kraj radnog vremena ne dozvoljava Petru da mirno dočeka odlazak kući. A današnji petak, lepljiv i bez daška vetra odužio se kao da je ponedeljak.

Petar je još dublje utonuo u pohabanu kancelarijsku fotelju, zabacio glavu na naslon i zatvorio oči. Usmerio je misli na poznate scene u kućnom ambijentu da bi pomogao vremenu da brže prođe. I u par treptaja našao se na ivici kreveta u njegovoj dnevnoj sobi obučen samo u pamučne sive bokserice. Oslonjen laktovima na kolena razdvojena u širini ramena, dodirivao je nogu niskog drvenog stočića na koji je pedantnim pokretima složio asesoar za pušenje – kesicu sa duvanom, rizle i mašinicu za motanje cigara. Sve je postavio na ista mesta kao prvi put kada je pet godina ranije odlučio da počne da duva.

Ubeđen da će insistiranjem na ponavljanju istih pokreta i radnji održati kurs normalnosti, prevideo je vrtlog ludila u koji je nespreman skliznuo i u kome se mučno davio. Ne prihvatajući stvarnost manipulisao je sopstvenim razumom i svešću kao da su tuđi, ne želeći da prizna da živi iluziju o sopstvenoj savršenosti. Dok je ispod tanke površine prividnog spokoja, kakav u prvi mah odaje, istinski obitavalo odbačeno šugavo pseto povijenog repa, koje napeto vreba i najmanje znake tuđe slabosti da pusti krvoločnu narav da eksplodira u besnom kidisanju. Tražio je tuđe nesavršenosti da bi utišao unutrašnje glasove koji su brundali i među sobom ogovarali njega samog.

Vremenom, podsvesno plašeći se posledica takvih osećaja, prikrio je rapavu prirodu i zaronio u senke ćudljive zatvorenosti iza plačljivog osmeha. I dalje živeći svoju iluziju spoljašnjem svetu projektovao je sasvim drugačije slike od umišljenih. Tamni kolutovi oko kapaka poluspuštenih preko zakrvavljenih beonjača, sitni zubi sivkaste gleđi ukrivo postavljeni ispod tankih modrih usana, kao i kratki nervozni pokreti odavali su dekoncentrisanog zavisnika što je samo neupućenom ili nezainteresovanom oku moglo da promakne.

Na niskom sobnom stočiću nedostajala je kesica sa travom. Pogrbljen, zabacujući kolena u stranu, a vrhove stopala jedno prema drugom u par koraka našao se u uskoj dugačkoj kuhinji. Izvadio je jedan od paketića sakriven među kesama zamrznutog graška. Četiri preostale kesice biće dovoljne do kraja vikenda. Kontaktiraće dobavljača nešto kasnije. Imao je solidno razrađenu priču. Za pet paketića šesti dobija gratis. Petru je taj gest veoma značio i dobavljač je mogao sigurno da računa na njega. Funkcionalnost njihove veze mogla bi poslužiti za primer.

Kuhinjski prostor Petrovog stana izgleda sumornije od ostalih prostorija. Nekada moderni tamno plavi elementi rađeni po meri pokrivaju zid preko puta ulaznih vrata celom dužinom i vizuelno smanjuju ionako mali prostor. Slabo žućkasto svetlo sa visokog plafona sija na površini radnog prostora kao da je po njemu prosuta masna oker farba. Jače svetlo bi otkrilo potamnele tragove ulja na zidu iznad šporeta, kao i slojeve ulepljene prašine na podnim pločicama umazanim prolivenim tečnostima koje je raznosio đonovima pohabanih platnenih papuča. Konačno, jeftina zavesa od poliesterske čipke požutela od vremena i isparenja, visila je neravnomerno zakačena prašnjavim plastičnim žabicama na neravnoj garnišni i davala sablasan, starački izgled prostoru.

Ostatak stana bio je jednako neuredan i zatrpan stvarima koje je Petar bacao gde stigne. Trud kućne pomoćnice koja je dolazila jednom mesečno i koji je vremenom primetno jenjavao, uspevao je da održi red svega dan ili dva, nakon kojih bi prostor dobijao uobičajeni izgled smetlišta raznetog olujnim vetrom.

Petar je nerado i retko otvarao prozore, jer nije voleo čist vazduh. Zato su roletne uvek spuštene. Spavao je sa bubašvabama u jastučnicama i okviru kreveta, a u časovima dokolice razgovarao sa pacovom koji je živeo u odvodu ispod kupatilskog lavaboa i noću trčkarao po kupatilu. Nekada i po ostatku stana kada bi mamurni Petar ostavio otvorena vrata. Jedne neuobičajeno usamljene noći Petar je pacovu nadenuo ime. Miš.

Ne računajući bubašvabe i Miša, Petar već dugo živi sam. Iako nimalo zgodan važio je za lakog muškarca. Od vremena kada ga je napustila zakonita partnerka, žene su prolazile kroz mali stan kao kroz hol železničke stanice i izgledom često podsećale na nelegalne peronske radnice. Palio se na patnju i mizeriju. A one na ideju da mu pružaju utehu i da će ih zapamtiti. Ništa ni od njega, ni od njih. Jeftine brze laži promrmljane usput zadržavale su se kraće od mirisa znoja u izgužvanoj prljavoj posteljini.

Ne birajući i ne mareći za izgled, stil i higijenske navike, već za broj, nizao je bisere svojih i njihovih poremećaja. Skupljao je nimfomanke, frigidne, shizofrene i histerične žene kao trofejnu divljač i nalazio zadovoljstvo pre u ideji o njihovom potčinjavanju, nego u samom činu. Jedino pedantno u tom okruženju bila je evidencija koju je vodio o svakoj od njih. To mu je davalo posebno zadovoljenje. I spas.

U noćima kada bi savest probila zidove Petrovog umišljaja, a telo lomili udari struje besmisla i očaja, grozničavo je ponavljao njihova imena. Jedini ko je znao i ćutao sve njegove jade bio je Miš. Ni sam ne znajući o čemu u takvim noćima uopšte može da se razmišlja pažljivo je slušao imena i grickao kraj plastične odvodne cevi ispod lavaboa. Zgrbljen i zamišljen.

Žene su vremenom stvorile mit o Petrovim ljubavnim veštinama. Dok su prenaglašeno stenjale i podizale znojave grudi ka njegovom iskeženom odbojnom licu cerekao se ne mareći za njih i urlao ime one koja je godinama ranije urlala ime njegovog najboljeg druga u tom istom krevetu.

Nikada nije prevazišao njen odlazak. Pristao bi na sve samo da je htela da ostane. Čekao bi ispred stana dok ona vrišti pod bilo kim. Ne bi mario. Samo da je tu.

I čekao je godinama dok se nije probudio svestan da se nikada neće oporaviti. I zakleo se nad prvim nevešto smotanim džointom da će dok postoji osvetiti sve gadosti koje žene rade muškarcima. I zauvek utonuo u nemir.

Današnjeg petka popodne nakon predugog radnog dana odsutno je palio džointe jedan za drugim. U inače zagušljivoj dnevnoj sobi nije moglo da se diše od zasićenja mirisom. Zagrcnuo se i odvukao u kuhinju bosonog. Izdigao se na vrhove prstiju i ovlaš naslonio kukove na ivicu kuhinjskog elementa. Levom rukom je pomerio otvor na sivim boksericama i izvadio sunđerasti mišić na pult. Desnom rukom je otvorio fioku sa escajgom.

Onesvesio se nakon kratkog preciznog trzaja jakom, maljavom šakom zgrčenom oko drške oštre kuhinjske satare.

Ujutro je kućna pomoćnica pronašla Petrovo telo na prljavim kuhinjskim pločicama. Prva instinktivna misao koja joj je posetila zaleđenu pamet bila je da će joj trebati više vremena nego inače da očisti pod. Već sledećeg trenutka je prodorno zavrištala.

Nakon kratkog pregleda bezizražajno lice lekara hitne pomoći ustanovilo je da je odsečeni deo koji nedostaje, kao glavni dokazni materijal u ovom neuobičajenom slučaju samoubistva, neophodno što pre pronaći i dostaviti u mrtvačnicu. Dok se zvuk zavijajuće sirene uz plavo rotaciono svetlo ambulantnih kola lagano gubio u gradskoj gužvi nesrećnoj kućnoj pomoćnici učinilo se da čuje mljackanje.

U kupatilu je na sredini popločanog poda sedeo pogrbljeni Miš. Zamišljeno je grickao ostatke Petrovog smežuranog uda. Delovalo je da se trudi da ne sabira misli. Bio je to jedan od onih dana kada je neophodno da ih pusti da se valjaju preko oboda svesti i same od sebe prečiste. Da oteknu niz odvod mentalne kanalizacije kao što je on ubrzo skliznuo u otvor ispod lavaboa ostavljajući za sobom nepojedeni patrljak. Baš u trenutku kada je zbunjena kućna pomoćnica ušla u malo kupatilo. Klizeći lako krivudavim lavirintom uskih cevi Miš je napustio Petrov stan i prodorni vrisak prepuklog ženskog glasa. Zauvek.

Categories:Kolonijalna roba
Published on :Posted on