Odlazak pre nego što

Za priču je najvažnije da bude potrebna. Zato što se priče kupuju i prodaju. Za neke su data bogatstva, ali se iz pristojnosti malo govori o tome.

Tema priče stane u par rečenica, a sadržaj se kasnije dodaje u zavisnosti od interesovanja onoga koji govori i onoga koji sluša. Neke priče su vedre i lake, besmislene i dosadne. Neke teške. Neke su zaboravljene, a neke više ili manje važne. Za neke priče pripovedač ne može da prežali što nisu njegove, a ima i takvih kao što je ova, za koje poželi da ih nikada nije ispričao.

„Kako si samo glupa!!!“- zaurlao je prodoran muški glas s vrha sedmospratnice i sa zvukom udarca vrata prošao kroz štokove svih nižih spratova i završio u blagom drhtaju stakla na ulaznim vratima zgrade u koja je baš u tom trenutku gledala jedna prolaznica. Pomislila je da staklo može ispasti i razbiti se, a krhotine povrediti nekoga. Proizvela je zvuk negodovanja kratkim duplim lepljenjem jezika za nepce i zaključila da joj je gluposti i bede preko glave. Spustila je glavu nastavljajući da hoda još sumornija nego što je bila i već u sledećem trenutku sudarila se sa prvim prolaznikom na kog je naišla. Oboje su glasno opsovali.

Nije prvi put da stanari sedmospratne zgrade, uglavnom penzioneri, u trenutku udarca zalupljenih vrata pomisle da je konačno došao momenat kada temelji neće izdržati i da će se uz prašinu srušiti u gomile uglja u suturenskom spremištu. U stanu u potkrovlju iz kojeg se svakoga dana čuje buka živi mlađi bračni par sa bebama blizancima. Neuhranjeni dečak neobično miran, uvek drži širom otvorene oči kao da je naglo probuđen, dok debeljuškasta devojčica iako slatka, odaje utisak nezadovoljstva. Usta drži iskrivljena nadole, svakog momenta spremna na nepodnošljiv plač.

„Kako sam samo glupa?!“ – plakala je raskošna griva majčine plave kose na vrhu lepuškaste glave.

Hteo sam da utešim mamu da onaj ko je glup to nikada ne može lako da razume, kao i da glupost nikada ne ide sama, već u paru. I da nije moguće biti glup i ujedno biti partner nekome ko to nije. Kao što nije moguće biti glup samo za jednu stvar i za jednu pojavu ili za jednu vrstu izbora. Kada si glup jednostavno glup si za sve. Problem je što sam mali i što me ona ne razume. Pored toga, uvek je zamišljena i zauzeta i ne obraća pažnju na moja gugutanja. Neke stvari znam kako se zovu, naučio sam ih još dok smo se moja plačljiva sestra i ja gurkali u maminom stomaku, a neke još nisam video i ne mogu da ih povežem sa znanjima. Mislim da u odnosu na moje životno iskustvo imam bogat rečnik. Za to je zaslužna moja majka koja ne prestaje da priča. Ona radi u agenciji za prodaju. Ona zapravo po ceo dan nagovara ljude da kupe stvari od nje. Zbog toga sam, može se reći, živi katalog. Za razliku od moje sestre koja nije zainteresovana ni za šta. I dok smo bili u maminom stomaku, kao i sada, reagovala je jedino dok mama jede i lakira nokte. Samo je u tim trenucima izvijala uglove usana u suprotnom smeru od uobičajenog i snažno udarala debelim, krivim nogama u posteljicu mamine utrobe. Zbog toga još uvek mrzim miris laka za nokte, kao i sve deblje noge moje proždrljive sestre.

Mama je brzo prestala da nas hrani na grudima, da bi ostala lepa i zgodna, valjda za našeg oca, i prepustila nas je veštačkoj hrani koju nam sprema mrzovoljna dadilja. Mamina hrana je ukusnija, ali nije mi dozvoljeno da biram i ostaje mi samo jedna mogućnost prehrane na koju jedva pristajem. Jedem zato što moram da bih preživeo. Zato sam skoro providan i jedva vidljiv za razilku od moje sestre koja zauzima sve više prostora u zajedničkom krevetiću. Njenu nameru da me preraste i zaseni, sprečila je mama predlogom za kupovinu kreveta za mene. Zbog toga su se ponovo posvađali. Čim je to spomenula otac je počeo da viče, a ona je istog momenta počela da plače, nastavljajući sve jače kako je on pojačavao ton i urlao da mu se smučila uvek iskrivljena i u suzama. Na kraju, novi krevetić stiže za dva dana i ja se radujem što ću napokon moći da spavam sam.

U našoj kući mirno je samo kada su oni odsutni i sasvim retko ako ćute i kada su tu. Čim počnu da izgovaraju reči uvek na isti način vrlo brzo unište tišinu. Mama se skupi i pobledi od ridanja, a otac poplavi od urlanja. Kada zalupi vrata stana to je znak da odlazi na posao, a kratko za njim odlazi i ona. Dok slušam zvuk štikli koje se udaljavaju ka liftu čujem i nervozni zvuk iz auspuha očevog automobila na parkingu ispred zgrade, a nešto kasnije i otvaranje vrata suvozača baš kada otac prestane da trubi. Rade sve te iste stvari svakoga dana, u isto vreme. Ne znam šta se dešava u autu i uopšte dok su van stana. Zanima me kako se ponašaju kada su okruženi drugima? Zamišljam njihove srećne i mirne glasove. Možda ću ih jednom čuti, osim ako se dese neke nepredviđene okolnosti i ja nikada ne saznam kako zvuče kada su drugačiji. To bi bilo glupo, a glupost nikada ne ide sama i ume da bude komplikovana. Ja ne verujem da je moguće biti glup samo za jednu stvar i za jednu pojavu, za jednu vrstu izbora, kada si glup onda si glup jednostavno za sve. Primer je i naša dadilja koja za sebe misli da je posebna, iako dokazuje suprotno. Svakoga dana, pored ostalog, kupi i konzervu ribe. Iako uvek pogreši u izboru, nikada ne odustaje. „Prosto da ne poveruješ!“ – primeti uvek isto iznenađena nad podignutim poklopcem konzerve. Ne razume da grgotanjem pokušavam da joj kažem da pre nego što se dovede u situaciju da se iznova zapita kako je moguće da riblja konzerva ponovo ne valja, treba jednostavno da prestane da ih kupuje. I šta je to u ribljim konzervama što je toliko privlači da ne može da se odupre? Šta zapravo u njima traži? O čemu misli kada pođe u kupovinu? Da će joj se baš tog dana posrećiti i da će napokon postati pametna u izboru? Da će zavoleti ribu u konzervi? I šta bi se desilo ako bi jednog jutra sve fabrike prestale da proizvode riblje konzerve? Da li bi se moja glupa dadilja napokon opametila i prestala da skače u istu propast iznova ili bi odjednom odlučila da počne da kupuje integralne biskvite, iako ih ne voli, i pogrešila i u njihovom izboru?

Zbog nje sam počeo da mislim o osobama koje su nepopravljive. Baš kao što verujem da će to biti i moja dosadna sestra. Njih dve moraju da postoje kao primer gluposti. Žao mi je da priznam, ali može da im se pridruži i mama koja je dok smo bili u stomaku često razmišljala o tome šta bi volela da budemo kada porastemo. Mene je zamišljala kao poznatog naučnika i predavača na prestižnim svetskim katedrama, dok je za moju sestru mislila da neće završiti neku bitnu školu i da će se udati za taksistu. Osećao sam da je bila veoma zadovoljna našim izborom i uspehom. Za oca nisam siguran da je išta mislio, a posebo ne da je nešto želeo za nas. Uvek u nekim proračunima hladio je mamino lice mahanjem gomilom računa ispred njenog vlažnog nosa. Uopšte ne znam da li su i pre nas bili takvi. Ako jesu zašto su nas doveli u situaciju da postojimo? Nije baš da nas je neko pitao da li želimo ovde da se zateknemo. A ako nisu, zašto su odlučili da budu zajedno i šta ih drži? U svakom slučaju ne piše nam se dobro. Sigurno postoje neka druga, meni nedokučiva objašnjenja zbog kojih odrasli rade sve teške i neshvatljive stvari jedni drugima, a i deci kada ih imaju. Sva je prilika da ću i ja biti kao oni. Pretpostavljam da samo takav mogu da budem. Osim ako se ugledam na moju ćutljivu dadilju, što nikako ne bih želeo da mi se desi. To možda može da bude izbor mojoj sestri ako zbog plakanja ostane sama. To ne bi bilo neobično. A opet, mama nije sama iako plače? Možda ne bi plakala da jeste?

Kada vidim odrasle ne želim da odrastem. Neću da budem kao oni. Hoću da radim stvari zato što ne moram. Svakako sve to planiram bez učestvovanja moje sestre. Bilo bi sjajno da odraste pre mene, a ja ostanem zauvek mali i sam. Možda bi me tada ova dva odrasla strašila napokon primetili. Sada nemaju vremena da primete ni svoj odraz u ogledalu niti jedno drugo. Nekada pomislim da će im se pogledi sresti dok prolaze uskim hodnikom, a onda, samo se okrznu ramenima i nastave kao da se ništa nije desilo. I kao prolaznici na ulici nekada opsuju. Probao sam par puta da ispuzim iz moje sobe, da im se nađem na putu i pomognem da zastanu i pogledaju se. Što je najgore nisu videli ni mene, a mama me je svaki put umalo izgazila njenim visokim štiklama. Sada više nisam siguran da sam joj potreban, ustvari mislim da je završila sa mnom kada sam ugledao svetlo bolničkog plafona. Ni moja tugaljiva sestra nije bolje prošla, i kada shvatim šta nas je snašlo dođe mi da zaplačem. Ali ne mogu. Ipak mi trebaju mnogo veći razlozi. Ne plačem čak ni kada sam gladan. Shvatio sam da je svejedno, zato ćutim i čekam bljutavi obrok. Za to vreme moja sestra isplače dva paketa papirnih maramica, verovatno je zbog toga dadilja rekla da troši manje pelena na nju nego na mene. Ja se baš zbog toga trudim da sve nadoknadim. Može mi se, oprošteno mi je jer sam mali, a i dečak sam. Treba samo još malo da čekam i ceo svet će se valjati kao mačka preda mnom. Nekako znam to. I moći ću sve da gazim samo ako budem hteo.

Sestra me sve više nervira zato što osim što plače, udara nogama oko sebe i gužva čaršav i pokrivač, a ja volim kada je posteljina ravna i zategnuta. Dadilja govori da se tada lepo spava i da se sanjaju lepi snovi, a to je istina.

Ponovo me je trgnuo mamin visoki glas i tatin prejaki udarac vratima od koga se svaki put uplašim toliko da se ukočim i ostanem bez daha. Jednom me je odvratna dadilja jedva povratila iz bolnog nevidljivog zagrljalja. Ni tada nisam plakao samo sam zastenjao i povratio na portiklu, dok se ona prestravljena zahvaljivala nevidljivim silama kao da imaju nekakve veze sa tim. I ovog puta čudni grč mi je prošao telom i nekontrolisano savio tanku kičmu istovremeno u vrhu i dnu. U istom trenutku, i sestra uplašena od buke šutnula me je snažno u stomak, izbacujući mi sav vazduh iz pluća. Osetio sam nepodnošljiv bol od koga sam poželeo da zaplačem na sav glas, ali izašao je samo tihi uzdah koji bi bio čujan da nije bilo ove nepodnošljive buke. Da su me čuli uspeli bi da pomere moju sestru koja se u međuvremenu prevrnula i stomakom legla preko mog lica, zatvarajući mi usta i nos. Uspeo sam samo jednom da udahnem zagušljivi miris omekšivača za veš na njenoj benkici. Pokušao sam da se pomerim, da pomerim nju, ali nisam uspeo. Bol mi je ukočio udove kao da sam pao sa velike visine u jako hladnu vodu i istog trenutka ostao zaleđen. Nisam više mogao ni da trepćem. Oči su se brzo sušile i snažno pekle. Postalo je neizdrživo. Činilo se da traje celu večnost u kojoj sam osetio sve životne bolove koje bih imao za vreme dugog života. Prošao sam kao u brzom vozu kroz doba dečaka, mladića, čoveka i starca. Sve sam video i mogu da kažem da i nije nešto. Nemam za čim da žalim.

Napokon, olakšanje mi se približavalo u širokim zamasima ptice velikih krila. Blago me je uhvatila oštrim kandžama i podigla. Od tog trenutka ništa me više nije bolelo i preplavio me je potpuno nov osećaj. To je bila sreća i mogu da kažem da je stvarno lepa.

Iz radoznalosti, nakratko sam se okrenuo i video mamu kako kao i obično drhti od plača. Sestrino lice je iz ove perspektive izgledalo kao jako ružan crveni cvet. Dadilja je vrištala i udarala se stisnutim šakama u lice i glavu. I u svom užasu bolom iskrivljenog trenutka video sam jedan potpuno drugačiji prizor. Prvi put moj otac bio je izvan svega. Miran, bez glasa, držao je okvir krevetića obema šakama. Takođe, prvi put sam znao i o čemu razmišlja. Sutra će, kada ova neprijatnost umine bez posledica i mnogo objašnjenja, otkazati narudžbinu novog kreveta za mene. Izgleda da je moj gubitak dočekao lakše od gubitka novca i izgleda da će i ubuduće od mog odlaska imati samo korist.

Učinio sam mojim roditeljima prvi u nizu životnih ustupaka i izgovora u narednim godinama. Bio sam sa njima kratko, a dao sam im mnogo. Pre svega razloga za očevo uporno neraspoloženje i mamin neprestani plač.

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *