Dragocena je izašla iz kuće kroz glavna ulazna vrata nezaključavši ih. Zakoračila je na šljunkovitu stazu koja vodi kroz ružičnjak u prednjem dvorištu i pošla ka beloj drvenoj ogradi. Mekim pokretom ruke dodirnula je stilizovanu kvaku od kovanog gvožđa i lako otvorila nisku kapiju. Našla se na uskoj jednosmernoj ulici i nastavila prekoputa, malo ukoso, ka lepoj dvospratnoj kući. Svakog dana u isto vreme ide po Veselu šestogodišnju devojčicu koja tu živi sa Bezbrižnim roditeljima. Posle zajedno odlaze po Tužnu devojčicu koja sa Nakostrešenim roditeljima živi u raskošnoj vili pored Dragocenine kuće. Tako lakše podnose gustu hladnoću koja lebdi iznad glava detetovih neraspoloženih roditelja.

U početku njihova druženja nisu bila česta. Roditeljima je trebalo vremena da se odobrovolje i naviknu na Dragocenu za koju nisu bili sigurni šta da misle. Na kraju, zaključili su da je neobična i dobroćudna, i uvek su jedva čekali da ode. Slutili su da prodornim pogledom ume da čita misli, a najviše ih je uznemiravala nedoumica da li to zapravo i radi.

Vrlo brzo boravak kod Dragocene postao je celodnevan. Svejedno. Devojčice su s nestrpljenjem iščekivale sledeći dan u Zelenom Carstvu, kako su nazvale prostrano dvorište oko Dragocenine velike prizemne kuće.

Napokon, svi su bili zadovoljni i činilo se kao da se od pamtiveka baš tako odvijaju stvari, i niko nije ni pomišljao da bi moglo biti drugačije. Bezbrižni i Nakostrešeni Roditelji mogli su nesmetano da se posvete ličnim potrebama i ispunjenju sopstvenih želja. Dok su devojčice uživale u čarolijama dečijeg sveta, bez straha od opomena i grdnji njihovog ljubopitljivog uzrasta, koji često iritira odrasle kao da i sami nisu bili radoznala deca. Zaštićene budnom pažnjom i nenametljivom ljubavlju nisu slutile da svojim prisustvom ublažavaju neizrečeni bol Dragoceninog neostvarenog materinstva.

Čim su se vrata niske drvene ograde otvorila devojčice su pojurile u potragu za mačkama. Zajapureno su pretrčavale iz besprekorno održavanog prednjeg dvorišta, ukrašenog raskošnim grmovima ruža, u zadnji deo obrastao starim drvećem i raznovrsnim cvećem. Dragocena je čuvala dvanaest mačaka. U skladnoj družini jedino one nisu bile uvek raspoložene za igranje. Haotična dečija energija izazivala im je uznemirenost i kostrešila povijena leđa. Ipak, najgore što su radile bilo je spuštanje ušiju i gipkog tela što niže ka zemlji u pokušaju bega. Pronalaženje mesta za skrivanje završavalo se u većini slučajeva neuspešno za mačke. Devojčice su poznavale svaki deo dvorišta i kuće i nisu nalazile teškoće u zavlačenju na naizgled nemoguća mesta. U tom smislu, moglo se reći da je između njih i mačaka vladalo rivalstvo. Jednom uhvaćene, životinjice su se ponašale kao krpe prebačene preko konopca za veš. Bezvoljno prepuštene milosti toplih dečijih dlanova i premeštanju preko ruku i ramena.

Za to vreme Dragocena je u kuhinji spremala voćni čaj i sendviče za decu i poslastice za mačke. Svaku mačku imenovala je sa tri imena vođena savetima njene nezaboravne bake po majci, Ebigejl, koja je veoma držala do predanja i istrajno ih prenosila. Tako je Dragocena zapamtila da roditelji decu treba da oslovljavaju sa više imena da bi zbunili i odbili zlo i nevolju od njih. A kako su Dragoceni mačke bile kao deca isto je postupila. Izgledalo je da ovima to ne smeta, najverovatnije ih se uopšte nije ticalo. Najradije su se bavile osluškivanjem zvukova iz kuhinje, lupkanja činijica i otvaranja kesica sa hranom.

Dragocena je završila sa pripremama i pozvonila malim srebrnim zvonom. Reski zvuk razlio se Zelenim Carstvom. Ubrzo ga je zamenila neusklađena buka dečijih uzvika i smeha, uz topot rastrčanih stopala koji je zvučao kao dobovanje stotinu bubnjeva. Devojčice su se stišale tek kada su dojurile do dovratka sporednih kućnih vrata okrenutih ka zadnjem dvorištu. Rumene i razbarušene, držale su u naručju svaka po dve mačke koje su se tog jutra najnespretnije sakrile. Ostale su umiljato uvijale repove oko dečijih nogu u belim, zarozanim dokolenicama i prele zadovoljne što su se bar nakratko izvukle iz prejakih zagrljaja.

Nakon što su oprale ruke i lice smestile su se na udobni beli dvosed okružene mačkama i mekim jastučićima. Dragocena je sela u široku cvetnu fotelju naspram njih. Obožavale su čajanku koja je sledila posle jutarnje igre. Devojčice bi se zahvalile na pozivu, otmeno i odmereno, zbog čega je Dragocena cvetala od ponosa kao najmirisnija ruža u njenom prelepom vrtu. Neizmerno je uživala u njihovom podučavanju manirima visokog društva i strpljivo objašnjavala pravila koja prate tradicionalno ispijanje engleskog čaja. Od držanja tela i položaja šaka, do obrasca po kome se drže tacna i šoljica i tako redom. Podrazumeva se da protokol treba pažljivo proučiti i do najsitnijih detalja savladati i prihvatiti kao prirodan način ponašanja, jer “ako neko i nije plemenitog roda, ne znači da tako ne treba i ne može da se ponaša!” –  bilo je jedno od omiljenih Dragoceninih pravila na kojima je insistirala.

Devojčice su se promeškoljile u nestrpljivom iščekivanju priče koja je neuporedivo najinteresantniji događaj u Zelenom Carstvu. Dragocena je svakog dana pričala novu priču okružena prijatnim mirisima toplog čaja i svežeg vazduha koji je kroz otvoren prozor unosio opojne cvetne note. Ušuškane u meke jastuke uz tihe zvuke pređe od mačijih snova, devojčice su mislile da je njihova Dragocena najveći pripovedač kojeg će ikada sresti. I nisu pogrešile. Ona je svakoga dana, svu ljubav i volju, maštu i nadu, kao i znanja i pronicljivost duha, usmeravala ka cilju da smisli što lepšu i poučniju priču za njih. Iako devojčice nisu uspevale da dokuče Dragocenine načine, osećale su iskrenost i doživljavale je kao neprocenjivi poklon. Tako su napravile neraskidivu vezu i mnogo godina kasnije, svaka u svoje vreme, zasijale su kao tri najsjajnije zvezde na vedrom letnjem nebu.

Devojačka sećanja na detinjstvo, kao fotografije u magičnom albumu života, zračila su srećom i ulepšala kasnije događaje. Nažalost ni one, kao i mnogi, nisu bile pošteđene obmana veštački slatkih reči jeftinih govornika. Obe su doživele razočaranja, ali baš u najtežim trenucima pojavljivao se mio Dragocenin lik kao spas u odsjaju zamagljenih pogleda i davao utehu kroz sećanja na vreme provedeno u bezbednosti Zelenog Carstva.

“Bio jednom jedan Napirlitani Princ.” – počela je Dragocena, kao i uvek iznenada da priča priču nakog dugog gutljaja čaja. Devojčice su prestale da dišu i razrogačile, inače, krupne oči. Uši su im postale istančani senzori za prijem Dragoceninih reči.

Živeo je u Ogromnom Zamku kojeg je nasledio od Nenapirlitanog Dede koji nije imao pametnija posla već da juriša i osvaja okolne utvrde. Tek tako, iz zabave i dosade, i kada mu se prohte. Na žalost orobljenih stanovnika, a na radost potomaka Nenapirlitani Deda stekao je neprocenjivo bogatstvo. Čovek u dokolici ume da izmišlja najnemogućije stvari, pa čak proba i da ih ostvari. Da li će uspeti zavisi od toga koliko je tvrdoglav i uporan, a Nenaprilitani Deda to istinski jeste bio.

Zamak Napirlitanog Princa okružen je veličanstvenim prostranstvom na čijem se obodu prostiru magične šume ka svim stranama kuda pogled dopire i nastavlja u nesagledive daljine planinskog venca koji se širi u najudaljenije krajeve. Kao i okolno prostranstvo i Zamak je veliki toliko da je za istraživanje svih prostorija, ne računajući one skrivene iza neprimetnih vrata, potrebno nekoliko dana.

Devojčice su iskoristile trenutak, dok je Dragocena ispijala gutljaj čaja, da zamisle tu pustolovinu i odmah odlučile da je ostave za kasnije, vraćajući se pažljivom slušanju nastavka priče.

Poznato je da svaki ozbiljan zamak ima tajne prolaze za slučaj begstva, pa je i Zamak Napirlitanog Princa krio ulaz u dugački mračni tunel koji je vijugao, spuštao se i podizao ispod zadnjeg vrta i završavao s druge strane visokog kamenog zida, zaključan teškim, drvenim vratima sakrivenim iza razgranatog zimzelenog žbunja. 

Devojčice su brzo treptale i bezglasno krivile mala ružičasta usta pokušavajući da ponove i zapamte Dragocenine reči.

Zamak je imao mnoštvo odaja sa visokim prozorima i kaminima, ogromnim krevetima sa baldahinima i tapiserijama na kamenim zidovima. Tapiserije su služile da zadrže toplotu i ugreju ogromni prostor, a usput su mračne kamene zidove činile privlačnijim. Kraljevi i plemstvo posebno su ih obožavali, jer su najčešće predstavljale prikaze iz njihovih veoma važnih života. Iako Naprilitani Princ nije postigao ništa i sve što je imao nasledio je od Nenapirlitanog Dede, voleo je da zamišlja da su slike na tapiserijama događaji iz njegovog života, i toliko je brinuo o njima da je zaposlio posebnu poslugu koja se bavila samo tapiserijama.

Koliko je izrada tapiserije težak posao i koliko je vremena i truda potrebno, tužna je priča koju su najbolje znale vredne ruke i bolne oči tkalja. Godinama su u polumračnim prostorijama, u kojima je najjače svetlo dopiralo od slabašnog sjaja sveća, tkale tuđe priče nemajući vremena za svoje.

Iz glavnog hola Zamka prostirali su se hodnici u različitim pravcima. Nekima se stizalo do krivudavih niskih prolaza prema pomoćnim zgradama sa kuhinjama, ostavama, štalama i sobama za poslugu. U tim delovima Zamka nije bilo naročito udobno, a ipak, bilo je privlačnosti u njihovoj užurbanosti.

U Zamku Napirlitanog Princa i sluge su imale svoje sluge. Toliko je bogat i zahtevan bio.

Za vreme balova i prijema prostor oko zamka obasjavao je plamen nebrojenih baklji, a prostorije u zamku mnoštvo sveća i vatra u kaminu. Ko je samo tada dolazio nije mogao znati kako je turobno mesto Zamak bio. Jer, kao što omamljena noćna bića u tami streme ka jedinom izvoru svetlosti, privučena neodoljivom magijom blistavog traga, nerazmišljajući, tako su prema zamku u vreme proslava hrlili ljudi sa svih strana, dozvani opojnim zvucima muzike i blještavilom plešućih plamenova, ne misleći o drugačijim okolnostima.

Ostalim danima odaje Napirlitanog Princa morale su biti mračne, ali dobro zagrejane, jer mu je uvek bilo hladno, a jaka svetlost škodila je njegovim osetljivim očima. To nije imalo veze ni sa godišnjim ni sa prinčevim dobom, već sa karakterom. Princ je bio bezvoljan i namrgođen čovek. I pored svog truda i upornih pokušaja sluge su jedva uspevale da zagreju beživotnu tišinu odaja u kojima su vreme i događaji bili zamrznuti kao i njihov vlasnik. Samo na kratko, sa hranom i pićem, uneli bi i tračak života, što je dodatno uznemiravalo Princa, jer ga je podsećalo na sva njegova istinska nemanja. Zahtevao bi da brzo odu da bi sve ponovo utihnulo i utonulo u sumornu učmalost na koju je navikao i u kojoj mu je sve bilo poznato.

Gde god se kretao za Naprilitanim Princom išle su i njegove teške misli koje su stiskale okolni prostor i zamračivale čak i najsvetlije prostorije. Bio je toliko namrgođen da bi i u sunčanom danu izgledalo da iznad glave nosi težak sivi oblak koji samo što nije počeo da kaplje, curi i lije.

Međutim, iza Prinčeve namrgođenosti i nervoze virio je nesagledivi strah i koliko god se trudio da mrzovoljom sakrije neopisivu prestravljenost od svega, a posebno zloćudno hladnih neistraženih odaja i zvukova tajnog hodnika ispod nasleđenog Zamka, više se otkrivao u grozničavim kratkim pokretima i napetim osluškivanjima. Odjek potpetica Prinčevih omiljenih cipela i zveket nakita dugo je odzvanjao pustim kamenim hodnicima nakon što bi Princ njima prošao, tražeći biće koje bi mu se obradovalo i tužno se vraćao nakinđurenom usamljenom vlasniku, prateći ga u stopu i plašeći ga. Zbog toga je počelo da se priča o neobičnosti Prinčevog bića koje je pratila dupla senka. Jedna tamna sasvim obična, i druga nevidljiva koja je udaljenom zvekom svima izazivala tihu jezu.

Jednog jutra za vreme doručka, sedeo je usamljen za dugim drvenim stolom kako je i navikao i sve je izgledalo sasvim obično. Uzdahnuo je, a zatim poskočio od čuda i straha kada mu se odjek sopstvenog glasa u praznoj trpezariji ljubazno obratio pitanjem o zdravlju i pričom o temperaturi uz napomenu da je u prostoriji prevruće i da bi trebalo otvoriti prozore da čist vazduh i miris proleća razbiju zagušljivu tamu. Izbezumljen, namah je pozvonio slugama i naredio da sve njegove stvari premeste u raskošni drveni ormar pored ogromnog kamina u sobi za goste. Odlučio je da u njemu provodi vreme između balova. Naredio je i da sve prozore dodatno obezbede kukama i daskama i da još jednom bravom zaključaju ulazna vrata. 

Sluge su cele nedelje sređivale i pripremale raskošni ormar po preciznim zahtevima Prinčevog istančanog ukusa pomešanog sa svemogućim nemirima. Pre svega uneli su njegov veliki drveni krevet sa baldahinom i uz uzglavlje namestili noćni stočić sa tinkturama protiv glavobolje, paranoje, opadanja kose i buva, iako u Zamku nije živela ni jedna životinja. Doneli su i toaletni sto sa velikim okruglim ogledalom i četke za češljanje prinčevih brojnih perika napravljene od konjske dlake i slonovače, a zatim i drvene držače za perike. pudrijere za lice i telo, i mnogo bočica sa parfemima zbog kojih je Princ za sobom ostavljao mirišljave tragove satima. U uglu su postavili poseban ormarić za prinčev obožavani nakit, a gornje police ormara pretvorili su u parno kupatilo, dnevnu sobu, sobu za prijem, biblioteku i garderober. Čak su uspeli da u gornjem desnom uglu kroz rupu u dasci improvizuju malu terasu u slučaju da Princ poželi da prošeta po svežem sobnom vazduhu.

Ispod kreveta smestili su noćnu posudu i lavor za pranje nogu, a na niski tronožni stočić pored kreveta bokal sa vodom i emajlirani lavor za umivanje. Da bi se opustio pred spavanje, Princ je držao stopala dugo potopljena u toploj vodi posoljenoj s devet različitih vrsta soli iz Crnog mora, i brisao ih mekim peškirom ukrašenim raskošnom ručno rađenom čipkom sa malog udaljenog ostrva.   

Ipak, koliko god bio plašljiv Napirlitani Princ nije mogao da podnese ustajali vazduh skučenog prostora, pa je često otvarao vrata ormara radi provetravanja i predostrožnosti od pojave moljaca. Tako je privukao neočekivane posetioce. Prvo je primetio da se u ugao pored desne strane vrata uselio odnekud zalutali preplašeni Sivi Miš. Iskreno, Napirlitani Princ se u početku grozio i pomisli i pogleda na drhturavo biće sitnih staklastih očiju i dugih svetlih brkova koji su se non stop mrdali u mraku ormara. Ali, kako su retki ljudi koji vole da žive usamljeni, a Princ nikako nije bio jedan od njih i očajnički je žudeo za društvom, ubrzo se navikao na novog stanara.

Nekoliko dana kasnije jureći Sivog Miša pojavio se Jednozubi Mačor. Kako je topli ormar bio jedno od malo udobnih mesta koje je u životu posetio odmah je odlučio da ostane praveći se da ne vidi ni Princa ni Miša. I Jednozubom Mačoru trebalo je društvo iako to nikada ne bi priznao. Nakon njega u ormar se doselila i jedna Mudra Sova, koja je takođe jurila sada već s razlogom uplašenog Sivog Miša. Sa njom je Napirlitani Princ posebno voleo da razgovara u noćima u kojima je patio od nesanice i hodao gore-dole po škripavim daskama ormara. Zvuk se prenosio tišinom, a sa njim i priča da je dvorac zaposednut. Iako su sluge znali da Napirlitani Princ šeta jer ne može da spava, pričali su strašniju od strašnije priču. Uostalom, to je u redu. Svaki pristojan Zamak mora da ima bar jednog duha. Konačno, družini u ormaru povremeno se pridruživao i jedan Gavran koji je živeo u Napuštenoj Kuli preko brda. I on se, kao Jednozubi Mačor i Mudra Sova, jednom tu zatekao jureći Sivog Miša. Ali, i Gavran se pravio da ne vidi uzdrhtalog sivonju i da je u ormaru iz sasvim drugih razloga. Zapravo, uplašio se naizgled strašnog mačorovog zuba i nikada nije saznao da se Jednozubi Mačor pravio nezainteresovan za njega, plašeći se oštrog krivog kljuna. Priča se da su gavrani pametna bića koja umeju da se svete, a Jednozubom Mačoru u njegovim godinama nisu trebali ni neprijatelji ni osvete. Tako su u ormaru vladali harmonija i poštovanje, takoreći sami od sebe.

Međutim, ništa ne traje dugo i jednog oblačnog dana pod u sobi je stravično zaškripao, a u ormaru zavladao prestravljeni tajac. Princ je dopuzao do vrata i pogledao kroz ključaonicu. Sa druge strane podrigivala je i štucala zastrašujuća Karakondžula tužnog izgleda. Nekako je otkrila skrivena drvena vrata iza spoljašnjeg zida Zamka i tajnim hodnikom protutnjala i uspentrala se čak do sprata i sobe s ormarom u kome su živeli Princ, Miš, Mačor, Sova i Gavran. Karakondžuli je preko opuštenih dežmekastih ramena visio ofucani kaput, a na raščupanim pramenovima kose štrčao je nakrivljeni iskrzani šešir sa tri očerupana pera. Da nije toliko zapuštena i ružna, možda bi se i sažalili na nju i otvorili vrata ormara. Ovako, trebalo je što pre da preduzmu mere.

“Danas ne primamo posete, jer nismo kod kuće” – zadrhtao je glas Napirlitanog Princa – “dođite sutra kada, takođe, neće biti nikoga. Zato je možda najbolje da uopšte ne dolazite!”

Što je više govorio, Princ se više zapetljavao i kreštao. Vrhunac straha zatresao je ormar i on je nemoćno zacvileo. Najviše preplašene Prinčeve barokne cipele zavapile su: “Jao, jao, jadne mi!” – strahujući da će Karakondžula otvoriti vrata i odneti ih na njenim bangavim stopalima. Govorkalo se da ima običaj da provaljuje u zamkove i otima ručno i po meri rađene svilene i brokatne cipele, i da svoje kvrgave prste silom gura ne bi li stala u njih, jer je čula neku priču o staklenoj cipelici i divnom princu. I ona je bila usamljena i očajnički je tražila društvo. Zato je i upadala u zamkove nadajući se da će se nekome dopasti i da će je zadržati.

U ovom trenutku ta priča nije ništa značila osetljivim parovima Prinčeve obuće, pa su se u panici rasparili, rastrčali, sudarili, prevrnuli i ostali nepomični u nesvesti. Par hrabrih drvenih papuča donetih iz daleke Zemlje izlazećeg Sunca, koji je ostao svestan, stisnuo se uz par drvenih klompi iz Zemlje Raznobojnih Tulipana toliko jako da su se međusobno ogulili drhteći od straha. Već sutradan, kada se sve stišalo i nemili događaj preokrenuo u sveopštu korist i radost, Napirlitani Princ ih je odneo na popravku kod najpoznatijeg Dvorskog Šustera da ih obnovi i izglanca.

Videvši agoniju svoje vredne obuće, donete iz dalekih zemalja u sanducima prekookeanskih brodova odolele burama i napadima pirata da bi ukrašavale njegova plemenita stopala, osetio je kuraž kao nikada do tada. U njemu je proradio gen neustrašivog Nenapirlitanog Dede. U glavi je čuo glas koji je galopirao iz daljine: “Sinko, brani svoje potpetice i ne daj ih nikom!”

Crnim kajalom na beloj jagodici nacrtao je mladež u obliku srca i u pometnji umesto perike na glavu stavio uspavanog Jednozubog Mačka. Teatralno je širom otvorio vrata ormara. Obasjan isprekidanim svetlucanjem sunčevih zraka ormar je iskašljao gustu izmaglicu prašine. Princ je podigao napuderisanu bradu u pravcu Karakondžulinog precvetalog nosa. Opojni miris parfema raširio je njene uzdrhtale nozdrve i naterao joj oči u nakrst.

“Poštovana Gospođice” – zagrmeo je Princ i iznenadio i sebe i prisutne – “suština nije da li možete da obujete moje cipele i probate da hodate u njima. Već! Da li oblik gaza mojih stopala odgovara vašima!”

U tom času pospani Jednozubi Mačor se protegao i počeo da klizi na sve strane ćelave Prinčeve glave, a on je brže bolje ne znajući šta se dešava, dohvatio kuhinjsku krpu i vezao je čvrsto oko čela da ne ostane i bez perike i bez glave.

Prvi put u životu Karakondžula nije uspela da podrigne.

Poznato je da kada je lepo zamole, a najpre kada joj se prohte, može da izgovori vlastito ime i prezime podrigujući bez greške i bez zabune po redosledu slova prvog, drugog i trećeg imena, jer i ona, kao svaka retka zverka, ima tri imena protiv zlih očiju i uroka. 

Karakondžula je osetila zbunjenost i kratku vrtoglavicu pre konačnog osećaja da joj se nepoznati čovek neplanirano uselio u glavu i počeo da vrišti arije nemajući nameru da stane.

Zapravo, u tom trenutku Karakondžula se zaljubila po prvi put, na prvi pogled i do ušiju.

Devojčice su prasnule u nezadrživ smeh. Mrvice nesažvakanog biskvita raspršile su se na sve strane kao prah iz vilinskih krila i prašina sa ormara kada vetar zaduva između otvorenih prozora. U isti tren mačke su se protegle lenjo otvarajući oči. Dragocena se osmehnula. Još jedna priča dobila je srećan kraj. 

%d bloggers like this: