Lukin dan počinje uvek na isti način. Svakog jutra ustaje pre svanuća po komandi budilnika i sudara se sa pokućstvom na putu do kupatila, gde iza zatvorenih vrata šapuće da ne želi da ide u školu, iako je odavno prerastao školsko doba. Najčešće bi se rado rasplakao na odraz u ogledalu, godine sve brutalnije ostavljaju trag, ali odustaje, jer muškarci ne reaguju na taj način na sopstveni izgled. Verovatno ne bi trebalo da reaguje uopšte, jer ima polnu privilegiju da izgleda kako mu se prohte i da zbog toga ne izaziva, niti snosi ikakve posledice.

Ali, Luka voli lepotu i magiju kojom ona zrači, lakoću koraka i leđa zategnuta raširenim krilima. Zato svakodnevno daje sebi za pravo da okleva ispred ormara u smišljanju bezbrojnih odevnih kombinacija, iako na policama i vešalicama ima samo crnu garderobu. Vremenom je osmislio decentan, ali upečatljiv lični stil, i neskriveno uživa u pogledima i u nedogled ponavlja zamišljene pretpostavke fascinacija koje izaziva.

Za njega se može reći da je samozadovoljan i samodovoljan, mada nije oduvek bilo tako. Dugo godina bio je zadovoljan i devojkom koju je voleo na miran, u njegovoj zamisli, večan način, ali kako u tom odnosu nije bio sam stvari su vremenom postale neobjašnjivo teške i razdvojili su se.

Napokon, potpuno se okrenuo sebi i zadovoljstvima koje su mu pružale knjige, muzika, moda i pozorište. Trudio se da ne razmišlja o prolaznosti, ni o ljudima, i u tihom unutrašnjem sporazumu odlučio da zauvek ostane sam, i nije tužio i nije patio, lako se saživeo sa komoditetom izabranog zatvorenog sveta.

Luka se oblači polako i dugo. Voli da nosi stvari u slojevima i vodi računa o detaljima da svaki nenametljivo istakne. I pored toga, svakodnevno dodatno produži vreme za odevanje iz raznih razloga: nekada ne uspeva uobičajeno lako da provuče dugme kroz uski prorez otvora na rukavu, što usporava pokrete i čini da suviše lako sklizne u bezdan praznih misli, dok ispred čiste površine velikog sobnog ogledala odsutno zagleda niz pogrešno zakopčanih dugmadi na prednjoj strani košulje, koje bezbroj puta sporo otkopčava unazad do gornjeg i još sporije zaopčava do poslednjeg, da bi tek pred kraj dugog niza opet primetio da se broj otvora ne uklapa sa brojem dugmadi, i ponovio radnju umrtvljenim prstima, bez žurbe i emocija. Ponavljanje, za nekog drugog iritirajućih tričarija zbog kojih bi poželeo da pokida sve sa sebe i zaurla, Luki predstavlja ukradene trenutke od života umetnute u večnost, kao dugme koje napokon legne na njegovo mesto.

Luka nakon oblačenja pakuje potrebne i nepotrebne sitnice u torbu, proverava sigurnost brave na vratima stana i žuri ka autobuskoj stanici i uvek na istom mestu sapliće se o izdignuti vrh betonske ploče i pojačava muziku na najjače, da ne čuje pristižuće, sve glasnije okolne zvuke. Nepodnošljivi su. Posebno žamor neumornih glasova od najranijeg jutra navijenih na vergl ekstatičnog, neprekidnog govora.

Luka ne podnosi ni buku vozila, ni miris izduvnih gasova, ni zapljuskivanje točkova dok jure kroz kolovozne bare, škripu kočnica na otvorenom semaforu, psovke, podizanje srednjeg prsta, lupanje previskoh potpetica i škripanje patika na masnim, klizavim prugama pešačkog prelaza. Ne podnosi produžene nervozne pritiske sirena pri nagoveštaju najmanjeg zastoja.

Luka ne podnosi ništa što ima veze sa ljudima, jer ne podnosi ljude.

Mogao bi da podnese samo cvrkut ptica koji je, nažalost, nezamisliv na sumornom mestu u kome je ostao zaglavljen kao u sluzavom procepu utrobe koja nije imala dovoljno snage da ga izbaci uz poslednji porođajni napon, onesposobljavajući i njegove trzaje da se pokrene i izađe iz mračnog trougla, već nebrojeno godina. Umreće tu ako nešto ne promeni i preduzme. Mogućnosti i načini, nekome su, možda, nebrojeni, ali njemu nesagledivi, ne dolaze ni kada pokuša da se opusti, i shvata da je i maštu uspeo da osakati, zaveže i obezvolji, da su mu želje suviše skromne i da se guši u sopstvenoj strogosti. Smestio se u zapećak očekivanja i uspeo da zapusti nade i snove. Tek tako. Ne seća se kada je zverski zarobio i ostavio u mračnim danžonima sopstvenu dušu da uvene. Ako bi želeo da je nađe, morao bi da se spusti memljivim stepeništem u hladne i strašne dubine, da se suoči sa strahovima i neuspesima, da sebi prizna sve pogrešne procene i sva neosnovana nadanja, da obnovi sećanje na bol i vrati prognane more, da isplače suze obrisane pre nego što su potekle. Ali, to je previše za njega što je postao, za nepostojeću snagu i za ovo kratko, žurno jutro u kome se ponovo našao. Mnogo je i za podne i za ostatak dana.

Ne može da misli, počeće da paniči. Odvešće sebe, kao i uvek, na stranputicu sumanutog samoprekora i nepodnošljive kritike, a Luka ne može da podnese ni jednu misao o svojoj promašenoj prošlosti, ni o sadašnjosti koju ne primećuje, niti o budućnosti koju ne uspeva da sagleda, jer nije sposoban da vidi, nasluti i oseća. On istinski poznaje samo prazninu ispunjenu gustim crnilom, bez zvuka i mirisa, bez pokreta.

Autobus ni jutros nije stigao u određeno vreme. Luka nekada iskrivi skočne zglobove u trku za njim, nekada utrne čekajući, kao sada, i da bi izbegao dosadu prati kretanje ljudi preko širokog levka trotoara ka uskom grlu stajališta. Svaki izgubljen u ličnoj zastrašujućoj realnosti; neki predati mučilištu prošlosti, neki zaglavljeni u iluzijama sadašnjosti kao pauci u vakuumu cevi usisivača, neki izgubljeni u tumaranju kroz mrak budućih pretpostavki.

Luki je neprijatno što pored tih ljudi koje viđa svakoga dana prolazi bez pozdrava. Za njega bi bilo u redu da im se javlja, jer poznanici su u dobroj meri i nije mala stvar što dele isti prostor u istom vremenu, makar i na ovom mestu.

Međutim, sprečava ga, najpre, nesigurnost izazvana strahom od prihvatanja. Zato bi mogao da pokuša da pozdravi nekoga sa bezbedne distance, prostim klimanjem glave u neodređenom pravcu, kao da podržava sopstvene misli, pa ako dobije odgovor ili pozitivnu reakciju, mogao bi da preduzme sledeći korak jednog od narednih dana. Možda osmeh ili treptaj, do nekog budućeg tihog pozdrava, ko zna kada.

Autobus je napokon stigao, pun kao i uvek. Nečiji grub lakat gurnuo je Luku u dubinu isparenja lepljivih tela kao u slivnik. Ista jutarnja priča svakoga dana završava na ovom mestu na isti način. Osim ako se, jednom, završi drugačije.

%d bloggers like this: