Stopljena sa oronulom Straćarom, kao ona sa jednoličnim Krajolikom, živim neprimetna. Prestala sam odavno da razmišljam kako? Uspevam, jer mi još nije došao kraj.

Život u dubini nepregledne pustare, izolovane kilometrima krivudavog prašnjavog puta, drugačiji je od zamislivog. Tek ponekada, kada ugledam udaljene prolaznike koji ne mareći za bolove umornih udova žure da što pre zaborave da su se tu ikada zatekli, pokušam da uporedim njihove živote sa mojim. Ali, to ne ide. Ovde je Vreme drugačije. Nepomično je kao Vetar koji je odavno prestao da struji prepušten pritisku apatične izmaglice koja ga sabija ka bledoj zemlji.

Uvrnuta usamljenost oslepela je moje unutrašnje biće. Ne vidim se. Stvarnost i snovi pretaču se i mešaju kroz usko korito beskonačnog toka dana. Lebdim uštinuta u procepu vremena: sadašnjeg za koje mi nedostaje brzina kojom gubim prošlo, zbog čega ne stižem buduće. Ne vidim ni moje fizičko biće. Nemam ogledalo niti čoveka preko puta sebe da se u izrazu mimike ili u sjaju očiju ogledam.

Zato nisam sigurna u sopstvenu pamet. Ali, u jedno jesam. Pogrešna sam u bilo kom prostoru i vremenu. Pogrešna sam u kontinuumu.

∇ ∇ ∇ ∇ ∇

Moja majka je volela da priča o drugim ljudima. Porodica od koje sam nasledila samo njena sećanja bila je velika dok je ona bila živa. Nakon kratkog vremena, imena su počela da se osipaju u mojoj mršavoj memoriji.

Rasplićući niti zapleta i vraćajući se u daleku prošlost, od vrhova porodičnih grana prema stablu i dalje silazeći u dubine zamršenog korenitog podnožja, mogu se naći počeci svih priča. Da bih se zabavila vraćanjem sećanja trebalo bi mi onoliko dana koliko nemam.

∇ ∇ ∇ ∇ ∇

Prva rečenica koju sam u detinjstvu bez daha izgovorila glasila je: “Svet je podeljen na one koje su zadužene da pričaju priče i one koji su zaduženi da ih žive.”

Tog trenutka, majka je znala da je njen posao u vezi sa mnom završen. Mirno je mogla da se prepusti sakupljanju biljaka i čekanju svog poslednjeg dana, sigurna da sam za kuću vezana omčom tradicije koju neću skinuti.

Umeće pripovedanja kod mene se pojavilo na neočekivan način. Predano sam ponavljala majčine hiljadu puta izgovorene reči i ne sećam se kada, počela sam da ih menjam stvarajući nove obrte, praveći od njih moje priče. Svesna da radim nedozvoljeno, skrivena u mraku sobe šaputala sam tišini praznih zidova. To me je nekada plašilo i činilo da se osećam još usamljenije.

Majka nije slutila šta radim. Ostavljala me je u miru, znajući da me čekaju patnje i trudovi, želeći da odloži njihov dolazak i postojećim teretom ne otežava predstojeći.

Stvorila sam Svet u kome su mirno prolazili dani uljuljkani u ravnomernost majčinog glasa i istovetnost priča kojima me je uvodila u san i izvodila u naredni dan, sve do jednog uobičajeno bezbojnog jutra kada je, teško dišući, jedva čujno izgovorila: “Ovako više ne ide.” Već sledećeg dana počela sam da spremam stvari za dete koje nemam. Rečima sam zatrpala jedinih par komada nameštaja koje imam i koji tiho propada sa kućom, kao i žene koje su živele u njoj. Kao što propadam ja.

I nastavila sam da izmišljam priče ne sluteći da su u nekom udaljenom svetu stvarne. Menjala sam ljudsku narav čineći da osvanu neprepoznatljivi. Ne sluteći koliko zla nanosim, promenila sam mape puteva i razbacala aktere na različite strane sveta, hirovito prekidajući veze i mogućnost susreta. Neke sam naglo i bez milosti ostavljala bez svega, čak i života, usred najlepših trenutaka.

I sve to zbog očaja usudom koji me je učinio ovakvom. Što sam bivala nesrećnija priče su postajale strašnije i nepredvidljivije.

Dok kucanje na crvotočnim vratima nije prekinulo ludilo.

Prvi udarac da preispitam sluh i imaginaciju. Drugi kao opomena da se nešto dešava. Treći prejak pokušaj da shvatim da je vreme da nešto preduzmem i poslednji najjači, da napokon reagujem.

Kako nikada nisam doživela blizak susret, potpuno novi osećaj preplavio je i ukočio moje zbunjeno i nespremno biće. Nečija teška ruka nastavila je da proizvodi uznemiravajući zvuk sve dok se nisam usudila da otvorim vrata. Obasut česticama fine prašine, koja je kao vilinski prah svetlucala u sunčevom odsjaju praveći oreol četvrtastog oblika dovrtka, stajao je Čovek. Grubo je zatražio čašu vode i nepozvan kročio u kuću.

“Hoću da promeniš moju priču. Život koji živim izgleda kao da listam album sa tuđim fotografijama koje su s namerom ili greškom stavljene umesto mojih. Živeo sam u košmaru dok napokon nisam pošao da te tražim. Danima lutajući kroz nepreglednu pustaru, nakon svega, u početku razbacane misli dobile su smisao i oblik glasova koji su me doveli do tebe.”

Verovatno je danonoćni hod iscrpeo Čoveka pa nije osetio promenu i shvatao da već živi novu priču i da je stigao da pomogne moj odlazak. Da je On brzina koja mi nedostaje u Vremenu. Dok se umoran nameštao na maloj drvenoj stolici, glavom naslonjen na zid, videla sam sve. Moj kraj i njegov početak.

Osetila sam Sreću. Pojavila se stidljivo kao ushićeni balončić koji je rastao lutajući mojim tromim krvotokom. Iznenada, raspršio se u nebrojene kapljice. Zagolicale su me. Naterale da se nakon godina tišine nekontrolisano zakikoćem. Uspela sam da prizovem Čoveka. Prvog muškarca u Kući. Tvorca razgranatog stabla sa stotinama omči za pokolenja.

∇ ∇ ∇ ∇ ∇

Ogrnula sam dva široka šala, majčin i moj, da ublažim sve jače nalete hladnoće koja je pulsirala iz bolnih kostiju. Spustila sam dlan na gvozdenu kvaku. Okrenula sam ključ dva puta i ubacila ga kroz odškrinut prozor u prostoriju u kojoj je čvrsto spavao Moj Sin. Uska dvorišna staza odvela me je na nešto širi puteljak, a ovaj niže, iza krivine, na krivudavi prašnjavi put.

Svaki korak činio me je težom, ali je duh postajao rasterećen i smeo. Nisam se ni jednom okrenula. Do prvog zavoja na putu sećanja na staru kuću počela su da nestaju, a misli su mi zaokupile nikada viđene slike: u useku kraj puta, obraslog travom i nežnim poljskim cvećem, ležalo je sitno telo čvrsto umotano u dva velika vunena šala. Čovek me je našao kada je postalo hladno. Blagim pokretima, kao da ne želi da me probudi, lako me je podigao i poneo ka proplanku sa koga se videlo bezgranično prostranstvo pustare.

Spustio me je u plitku iskopinu i pažljivo zatrpao zemljom. Postavio je dugačak prut u vrh nasipa i za njega vezao tri suva žbuna. Zaduvao je slab vetar i lagano ih pokrenuo. Kao mehurići sreće zakikotali su se skakućući jedan preko drugog. Laganim, dugim koracima otišao je kući. Jednom kada je zatvorio vrata za sobom, ostavio je nemile uspomene na udaljenosti gde nisu mogle da ga prate ni da mu naude.

Iz dimnjaka se uskoro podigao gust, beli dim. Dan se odužio, a on ogladneo. Zadovoljan, otpio je dug gutljaj mirisnog čaja i spremio večeru. Osvrnuo se i zagledao u polumrak prostorija. Biće tu mnogo posla. Ali, ima sve, ničega previše, ničega premalo. Počeo je da razvija slike u kojima je trošnu kuću preuredio u stabilnu građevinu u kojoj provodi mirne dane njegovog dugog života. Nije ni slutio da će je uskoro ispuniti graja potomaka. Do tog vremena, uživaće u miru i samoći.

Napokon, Tri Vremena su dobila istu brzinu. U sadašnjosti postoji budućnost zamišljena u prošlosti.

 

 

 

 

 

 

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *