Stopljena sa oronulom Straćarom, kao ona sa jednoličnim Krajolikom, živim neprimetna. Prestala sam odavno da razmišljam kako? Uspevam, jer mi još nije došao kraj.

Život u dubini nepregledne pustare, izolovane kilometrima krivudavog prašnjavog puta, drugačiji je od zamislivog. Tek ponekada, kada ugledam udaljene prolaznike koji ne mareći za bolove umornih udova žure da što pre zaborave da su se tu ikada zatekli, pokušam da uporedim njihove živote sa mojim. Ali, to ne ide. Ovde je Vreme drugačije. Nepomično je kao Vetar koji je odavno prestao da struji prepušten pritisku apatične izmaglice koja ga sabija ka bledoj zemlji.

Uvrnuta usamljenost oslepela je moje unutrašnje biće. Ne vidim se. Stvarnost i snovi pretaču se i mešaju kroz usko korito beskonačnog toka dana. Lebdim uštinuta u procepu vremena: sadašnjeg za koje mi nedostaje brzina kojom gubim prošlo, zbog čega ne stižem buduće. Ne vidim ni moje fizičko biće. Nemam ogledalo niti čoveka preko puta sebe da se u izrazu mimike ili u sjaju očiju ogledam.

Zato nisam sigurna u sopstvenu pamet. Ali, u jedno jesam. Pogrešna sam u bilo kom prostoru i vremenu. Pogrešna sam u kontinuumu.

∇ ∇ ∇ ∇ ∇

Moja majka je volela da priča o drugim ljudima. Porodica od koje sam nasledila samo njena sećanja bila je velika dok je ona bila živa. Nakon kratkog vremena, imena su počela da se osipaju u mojoj mršavoj memoriji.

Rasplićući niti zapleta i vraćajući se u daleku prošlost, od vrhova porodičnih grana prema stablu i dalje silazeći u dubine zamršenog korenitog podnožja, mogu se naći počeci svih priča. Da bih se zabavila vraćanjem sećanja trebalo bi mi onoliko dana koliko nemam.

∇ ∇ ∇ ∇ ∇

Prva rečenica koju sam u detinjstvu bez daha izgovorila glasila je: “Svet je podeljen na one koje su zadužene da pričaju priče i one koji su zaduženi da ih žive.”

Tog trenutka, majka je znala da je njen posao u vezi sa mnom završen. Mirno je mogla da se prepusti sakupljanju biljaka i čekanju svog poslednjeg dana, sigurna da sam za kuću vezana omčom tradicije koju neću skinuti.

Umeće pripovedanja kod mene se pojavilo na neočekivan način. Predano sam ponavljala majčine hiljadu puta izgovorene reči i ne sećam se kada, počela sam da ih menjam stvarajući nove obrte, praveći od njih moje priče. Svesna da radim nedozvoljeno, skrivena u mraku sobe šaputala sam tišini praznih zidova. To me je nekada plašilo i činilo da se osećam još usamljenije.

Majka nije slutila šta radim. Ostavljala me je u miru, znajući da me čekaju patnje i trudovi, želeći da odloži njihov dolazak i postojećim teretom ne otežava predstojeći.

Stvorila sam Svet u kome su mirno prolazili dani uljuljkani u ravnomernost majčinog glasa i istovetnost priča kojima me je uvodila u san i izvodila u naredni dan, sve do jednog uobičajeno bezbojnog jutra kada je, teško dišući, jedva čujno izgovorila: “Ovako više ne ide.” Već sledećeg dana počela sam da spremam stvari za dete koje nemam. Rečima sam zatrpala par komada nameštaja, jedine koje imam i koji tiho propadaju sa kućom, kao i žene koje su živele u njoj. Kao što propadam i ja.

I nastavila sam da izmišljam priče ne sluteći da su u nekom udaljenom svetu stvarne. Menjala sam ljudsku narav čineći da osvanu neprepoznatljivi. Ne sluteći koliko zla nanosim, promenila sam mape puteva i razbacala aktere na različite strane sveta, hirovito prekidajući veze i mogućnost susreta. Neke sam naglo i bez milosti ostavljala bez svega, čak i života, usred najlepših trenutaka.

I sve to zbog očaja usudom koji me je učinio ovakvom. Što sam bivala nesrećnija priče su postajale strašnije i nepredvidljivije.

Dok kucanje na crvotočnim vratima nije prekinulo ludilo.

Prvi udarac da preispitam sluh i imaginaciju. Drugi kao opomena da se nešto dešava. Treći prejak pokušaj da shvatim da je vreme da nešto preduzmem i poslednji najjači, da napokon reagujem.

Kako nikada nisam doživela blizak susret, potpuno novi osećaj preplavio je i ukočio moje zbunjeno i nespremno biće. Nečija teška ruka nastavila je da proizvodi uznemiravajući zvuk sve dok se nisam usudila da otvorim vrata. Ugledala sam Čoveka Došljaka obasutog česticama fine prašine, koja je kao vilinski prah svetlucala u sunčevom odsjaju praveći oreol četvrtastog oblika kao dovratak u kome je stajao. Grubim, suvim glasom zatražio je čašu vode i nepozvan kročio u kuću.

“Hoću da promeniš moju priču. Život koji živim izgleda kao da listam album sa tuđim fotografijama koje su s namerom ili greškom stavljene umesto mojih. Živeo sam u košmaru dok napokon nisam pošao da te tražim. Danima lutajući kroz nepreglednu pustaru, nakon svega, u početku razbacane misli dobile su smisao i oblik glasova koji su me doveli do tebe.”

Verovatno je danonoćni hod iscrpeo Čoveka pa nije osetio promenu i shvatao da već živi novu priču i da je stigao da pomogne moj odlazak. Da je On brzina koja mi nedostaje u Vremenu. Dok se umoran nameštao na maloj drvenoj stolici, glavom naslonjen na zid, videla sam sve. Moj kraj i njegov početak.

Osetila sam Sreću. Pojavila se stidljivo kao ushićeni balončić koji je rastao lutajući mojim tromim krvotokom. Iznenada, raspršio se u nebrojene kapljice. Zagolicale su me i naterale da se nakon godina tišine nekontrolisano zasmejem.

Uspela sam da prizovem Čoveka. Prvog muškarca u Kući. Tvorca razgranatog stabla sa stotinama omči za pokolenja.

∇ ∇ ∇ ∇ ∇

Ogrnula sam dva široka šala, majčin i moj, da ublažim sve jače nalete hladnoće koja je izbijala iz mojih bolnih kostiju. Polako, da ne probudim Došljaka, spustila sam dlan na gvozdenu kvaku. Okrenula sam ključ dva puta i ubacila ga kroz odškrinut prozor u prostoriju u kojoj je on čvrsto spavao.

Uska dvorišna staza odvela me je na nešto širi puteljak, a ovaj naniže iza oštre krivine na dugački prašnjavi put.

Svaki korak činio me je težom, ali je duh postao rasterećen i smeo. Nisam se ni jednom okrenula. Kod prvog zavoja na putu sećanja na staru kuću počela su da nestaju, jer mi je misli zaokupio do tada neviđen prizor. U uskom travnatom jarku prošaranom nežnim poljskim cvećem, ležalo je moje sitno telo, čvrsto umotano u dva velika vunena šala.

Nešto kasnije Došljak me je pronašao kada je postalo već sasvim hladno. Blagim pokretima, kao da ne želi da me probudi, lako me je podigao i poneo ka proplanku sa koga se videlo bezgranično prostranstvo pustare. Tu me je spustio u plitku iskopinu i pažljivo pokrio zemljom. U vrh nasipa postavio je dugačak štap i na njega vezao tri suva žbuna koje je slabi vetar lagano pokrenuo. Sudarili su se kao mehurići sreće poskakujući jedan preko drugog.

Čovek je dugim koracima pošao ka kući. Kada je zatvorio vrata za sobom sve nemile uspomene ostale su na udaljenosti sa koje više nisu mogle da ga prate ni da mu naude.

Iz dimnjaka se uskoro podigao gust beli dim. Dan se odužio i on je ogladneo. Zadovoljan, otpio je dug gutljaj mirisnog čaja i spremio večeru. Osvrnuo se i zagledao u polumrak skromnih prostorija. Biće tu mnogo posla. Ali, za sada ima sve. Ničega previše, ničega premalo. Počeo je da razvija slike u kojima je trošnu kuću preuredio u stabilnu građevinu u kojoj provodi mirne dane svog dugog života. Zamislio je i veselu graju brojnih potomaka. Ali, kako nigde ne žuri, do tog vremena uživaće u miru i samoći.

Napokon, Tri Vremena su se spojila. U Došljakovoj sadašnjosti odvija se njegova budućnost koju sam smislila u mojoj dalekoj prošlosti.

Categories:Dragocena
Published on :Posted on