“Ko na vreme ne beži iz škole u nevreme beži s posla.” Prošaputala je i skrenula pored visoke poslovne zgrade u zaklon razgranatih krošnji gustog drvoreda. Pokriven senkama, krivudavi trotoar uske sporedne ulice, saučesnički je zaštitio od nepoželjnih susreta i pogleda.

Još u ranom detinjstvu roditelji su insistirali da opravda svaki postupak. Sada joj ta nametnuta navika koristi za smešljive monologe o sopstvenim sitnim nestašlucima. Razmazila se kada je shvatila da to neće uraditi niko drugi.

Kome još treba neko da bi voleo sebe?

♠  ♠  ♠  ♠  ♠

I pored toga što nije jedina koja se iskrada, neki jednostavno koriste svaku priliku da potkažu, misleći da čine nešto značajno. Istinski, samo se bespovratno gube u simulaciji pokušaja napretka, sumanutim trčanjem u beskrajnom točku.

Kao miševi u kavezu.

♠  ♠  ♠  ♠  ♠

Delikatni prolećni mirisi, izlomljeni blagim zracima Sunca na razigranim strujama vazduha, kao note u linijskom sistemu, komponovali su neopisivo lep Dan. Podigla je glavu da celim licem oseti i udahne svežinu i umalo iskrivila nogu u prašnjavoj bušotini na asfaltu.

Pomislila je da nije poželjno preskakati: stepenike, šire šumske potoke, kamenje na nizbrdici, zaleđene barice, kao ni: životne prilike i sopstvene potrebe, a nikada: decu, životinje i partnere.

Dok je neizostavno i sasvim preporučljivo: zabraniti prilaz nepoželjnima, izbegavati nerviranje i zaobići nepotrebne situacije. Isto je korisno primeniti i na neplanirane događaje kao što su današnji nenajavljeni i neobeleženi radovi na putu.

♠  ♠  ♠  ♠  ♠

Kažu da beg ne dolikuje ozbiljnim godinama, a ona se u njenim zatekla iznenađena kao tim krnjavim otvorom na trotoaru, nevoljna da prihvati odgovornost iz razloga što ne poznaje potrebu da razmišlja o brojevima. A kako nije moguće razmišljati o nepostojećem (zato što misao postoji zbog pojave, kao i pojava zbog misli) odlučila je da se ne opterećuje formalnostima.

Iako iskustvo zahteva metodičnu usporedbu doživljenog i proživljenog u odgovarajućem trenutku, a mudrost odrastanje uz nebrojene padove, u čarobnoj riznici znanja ipak nisu neophodni lomovi. Zato je spretno izvila nogu i bez napora napravila dugačak, elegantni korak.

Kao mačka.

♠  ♠  ♠  ♠  ♠

Prolećni optimizam prožet prisutnošću moguće nezgode i neminovne potrebe za stalnim oprezom, stvorili su nestabilnu mešavinu različito polarizovanih uzbuđenja, koja je krhku bezbrižnost lako preobrazila u odavno usađeni nemir. Namah se osvestila i osetila jasnu potrebu za tačnim imenovanjem pojava i stanja.

Nesklad između želja i ostvarenja, koji je iz prikrajka svesti stalno vrebao, sada je iskrsnuo kao nesaglediva čistina i razbudio potrebu za drugačijim okvirima. Tokom godina ostvarila je raznolike, takoreći stabilne odnose. Međutim. Sveli su se na ceremonije u kojima je, na početku pedantno namešten stolnjak skladno uređene trpeze, vremenom uprljan, razvučen i istanjen do ivice pucanja. Konačno. Ona više nema šta tu da traži. Promenila je potrebe i ukus. Dovoljno joj je propasti da bi se zbog straha od samoće plašila da bude sama.

Za početak, otpustiće licemerje umesto što dozvoljava da joj oduzima vreme.

♠  ♠  ♠  ♠  ♠

Ušetala je kroz široka automatska vrata supermarketa očarana bešumnim samoklizećim procesom zahvaljujući kojem uspeva da izbegne dodir sa kolonijama odbačenih bakterija na kvakama i rukohvatima. Ali, oduvek zazire od pokretnih stepenica koje slede. Ne može reći da se plaši. Nije se spotakla ni pala. Ipak, dovoljan je samo pogled na neprekidnu traku, i njeno preobraćanje u platforme dužine stopala, da se blokira.

Kako teško izlazi na kraj sa obrazloženjima, tako ne želi da istražuje (nekada voljno odabrane) začine osobenosti, čiji neodoljiv miris podstiče sećanja da se pojave kada im se prohte.

Ukopala se u mestu i fiksirala kretanje stepenika kao da očekuje pojavu događaja ili planira da preduzme njegovo ostvarenje. I ovog puta nije znala koliko dugo stoji, dok je zvuk nervoznog kašlja iza leđa nije prenuo i podsetio da se pokrene. Nesigurno je zakoračila na klizeće tlo, kao u ambis.

♠  ♠  ♠  ♠  ♠

Potrebe rutinske, svakodnevne, nabavke odvele su je u pravcu rafova sa namirnicama. Našla se između pulta sa povrćem sa leve i voćem sa desne strane, odakle su se uzdizale visoke vitrine sa zamrzutom hranom. Ispred prve, u dugom nizu, stajala je starica kratke, sede kose. Gledala je razdrgano u pravcu devojke i osmehivala se iskrenim širokim osmehom: “Tebe sam čekala!” Pomalo zbunjena, više radoznala, zaustavila se ispred caklastog, ali svesnog pogleda. Uzvratila je veselim osmehom i bez obzira što je nevoljno, ali pre svega, pomislila da je žena verovatno malo odsutna iz sveta, šaljivo primetila: “Čekate me jer imamo istu frizuru?”

Bakica je jedva primetno spustila bradu, kao stidljiva devojčica, i zakikotala se slatko. “Ma, ne! Čekam te da dođeš da mi pomogneš. Ti si visoka i možeš da dohvatiš onu čašu s jogurtom sa najviše police. Vidiš? Zelena sa žutim lišćem. Zapravo želim tri čaše, ako može, molim.” – objasnila je familijarno.

Hladnoću iz vitrine zagrejale su pohvale.

♠  ♠  ♠  ♠  ♠

Nastavila je duž uskih prolaza skrećući na njihovim krajevima kao bolid u krivine nepregledne staze, da bi se u jednoj sudarila sa ispruženom rukom koja je otvarala vrata vitrine sa pivom. Dobro je prošla. Mogla je da zalepi nos za prehlađeno staklo. Spustila je četiri konzerve i još nekoliko sitnica sa usputnog rafa u korpu i uputila se ka kasi, a nešto kasnije i prema pokretnim stepenicama i samoklizećem izlazu. Napolju je čekao onaj isti neopisivo lep Dan.

Prekidi u ustaljenosti neprocenjivi su čuvari ličnog vremena.

 

 

 

 

 

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *