Neprijatni zvuci iz susednog stana doprli su kroz tanki pregradni zid kupatila i razbili mogućnosti tek svanulog jutra. Svrstala ih je iskustveno u grupu visoko iritirajućih, ali bezopasnih, i izbegla paničnu pomisao na samrtni ropac. Po ko zna koji put u, reklo bi se beskonačnom nizu istovetnih događaja, zgadio joj se još jedan dan i pre nego što se rasanila. Zamisao prizora starčevog ritualnog održavanja higijene naveo je da iskrivi usta u kiselu liniju i zakolutala očima u pravcu parka nasuprot kuhinjskom prozoru. Nešto kasnije sledi popodnevna, a zatim najduža i definitivno najnepodnošljivija večernja disharmonija starčevih zvukova. Ne razlikujući radnu nedelju od vikenda i praznika, nemilosrdno tačan i bučan, funkcionalan isključivo po sopstvenom, posebno naštelovanom unutrašnjem časovniku, neusklađen sa očekivanim civilizacijskim naprecima, u isto doba dana i isti sat, starac temeljno izbacuje sluzave sadržaje u slivnik lavaboa.

Primetila je da ljudi u izvesnim godinama, slepo prateći mračni scenario završnog čina, kontinuirano ometaju stanje fiktivnog mira izazivanjem i potenciranjem tenzije haosa. Dok jednom ne zaborave da udahnu i osvanu mrtvi.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Svako dešavanje ima sopstveno trajanje, a jutrošnje se odužilo u minijaturnu večnost. Voda za čaj nije imala nameru da provri i dok je čekala da se čajnik oglasi visokim piskom, kao lokomotiva pristigla na poslednju stanicu, znatiželjno je posmatrala razigranu svraku u granama rascvetane trešnje. Ptica je veselo skakutala s noge na nogu i vidno uživala pomerajući malu glavu na jakom vratu u garažnom ritmu samo njoj čujne muzike.

Hitro je vratila usne iz krivog u horizontalni položaj. Nikako da se natera da obrati pažnju na mimiku i voljno se odupre silama starenja. Mada je njena fizionomija nekima i dalje zanimljiva sebi izgleda kao da se spremila da uvene. Visoko čelo i izražene jagodične kosti više ne uspevaju da prelome i zadrže pogled koji se nemilosrdno survava u ambis sve vidljivijih bora u uglovima usana. Sve češće izgleda kao će svakog trenutka briznuti u plač. Istina, ako bi se samo malo potrudila mogla bi da zaurla nad uspomenom na sopstveni lik kao isklesan u alabasteru. Mrzi prolaznost. Mrzi prokletu omalovažavajuću starost. Ne zna da li je gore postojanje svedoka svakodnevne propasti ili usamljen hod u ledenoj pustari okončanih mogućnosti? Poražavajuća dilema. Zašto se uopšte truditi? Zašto prosto ne dići ruke od svega kada ionako nema bog zna šta?

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

I kao da joj misli same po sebi nisu dovoljne, već je i pogled na fasadu napuštene kuće pored ulaza u park morao baš tog trenutka loše da padne. Izgled nesrećne građevine, kao da će se svakog časa obrušiti u očaju samoubistva, previše lako je povukao kukama nemira unazad, još dublje u nemoć. Ne dozvoljavajući joj ni trenutak predaha i mogućnost uživanja u zadovoljstvu ostvarene sadašnjosti. Mozak je uporno vrteo izobličena sećanja i lepio nepostojeće situacije jednu preko druge praveći izbočine na ogledalu prošlosti, kriveći površinu i odraz sadašnjosti. Zaglavljena između dve iluzije – prošle koja bi mogla biti bilo čija i sadašnje u kojoj jedva učestvuje – sve dublje propada u labavi procep između šavova njihove povezanosti. Jedino izvesno su sveprisutni nemiri koji izbijaju nekontrolisano kao gomila neopeglanog veša iza vrata iznenada otvorenog ormara.

Setila se da nije peglala nedeljama. Odevne potrebe zadovoljava zavlačenjem ruku u dubinu gomile izgužvanog veša kao u bubanj za loto, nasumice izvlačeći dobitnu dnevnu kombinaciju. Odabrani komad žustro razvučen nekoliko puta u različitim pravcima, istresa kratkim, brzim pokretima i navlači ne mareći za iskrivljene porube i vidljive nabore. Na sreću, šta god obukla izgleda nonšalantno stilizovana.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Da bi skrenula misli zadubila se u svoj jedva vidljiv odraz u staklu prozora. Dugogodišnje stanje u kome je iscrpela sve izvore revolta i pokušaja izlaska iz okruženja koje guši ustajalom atmosferom hronične depresije, oslikalo se u mimici dugih razgovora sa samoćom i nesanicom. Trebalo bi napokon da izvuče glavu iz preispitivanja neostvarenosti i počne da deluje. Vreme je za odricanje od brižljivo održavanog arsenala mazohističkih bodeža. Vreme je za juriš protiv sveta. Hrabar si kada si načisto sa sobom. A ona jeste. Na kraju, može da izgubi samo životarenje koje joj se zgadilo i inače nije njen primarni način bivstvovanja.

Kao tek probuđena shvata da joj ne prija ni bezumno izvijanje svrakinog vrata, ni njena ravnodušna prepuštenost beskonačnosti zagrevanja vode u čajniku. Pre joj pristaje da pogledom izazove vrenje brzinom koja odgovara njoj, a ne tamo nekom propalom eletrotehničkom inženjeru koji je karijeru počeo i završio u fabrici malih kućnih aparata.

Negde je pročitala da svakoga dana treba zapisati šta te čini srećnim i odložiti u takozvanu Teglu Sreće. Na kraju godine treba pročitati i zahvaliti se Univerzumu na darovima. Ona poznaje samo drugu stranu pomenutog optimizma – bičevanje već krvavog emotivnog bića novim samoprekorima i zakopavanje u duševni živi pesak. Zato ona može imati samo Teglu Besa i nezaborava na bedu sklonosti ka epohalnim propastima. Preostaje joj da se pomiri sa idejom da se neke odluke donose na nivoima van naše moći i da treba zagrliti sopstvene slabosti. Napokon, niko je nije učio kako se živi.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Iznenadni uzdah olakšanja iz susednog stana ispratilo je i novo udaljeno krkljanje izlomljeno o zidnu keramiku. Starčev higijenski prelude prerastao je u kakofoniju nekontrolisanog podrigivanja sižea njegove usitnjene duše i izlivanja sadržaja gastritičnog želuca preko modrih otromboljenih usana.
U trenutku se pojavila mogućnost iznenadnog prekida njegovog besmisleno dugog životnog filma. Ipak, njena misao je ostala samo nedostižna srećna okolnost, jer je starac plašeći se gladi više nego Smrti, sasvim nelogično i s lakoćom, izbegavao gutajući predmete koje je kasnije izbacivao. Napokon, do skoro nespojivi događaji dobili su formu celine i dali konačno razjašnjenje uzroka pojave okrnjenih krajeva nameštaja od ružinog drveta, proređenosti resa na skupocenim persijskim tepisima i nestanka dve supene i tri dezertne kašike iz kompleta srebrnine.
Njena sumnja da starac zadovoljava proždrljivost gutanjem kućnih sitnjurija konačno ima smisla.
♦ ♦ ♦ ♦ ♦ 
Neki ljudi pogani do mere da Sila izbegava zalaženje u mračno sokače njihove ustajale duše, u stanju su da zagade prostor do iskrivljenja struna Svemira i izazovu nezaustavljiv proces cepanja potke Univerzuma.
U mislima su joj se pojavile nejasne slike poslednjeg dana: strašni sud, tegovi i vaga za merenje grehova. Ako je dobro razumela ovlaš prelistane crkvene knjige, anđeli za te potrebe koriste fine analitičke vage. To bi u starčevom slučaju bilo neprimenjivo računajući preveliku specifičnu težinu njegovih nedela.
♦ ♦ ♦ ♦ ♦ 
Polako je došla do kupatila. Lako je pokucala pre nego što je tiho rekla da je na noćnom stočiću pored spremljenog kreveta šolja toplog čaja. Kao i obično zlovoljan, zarežao je da ga ostavi na miru kada već nije rešila da mu pomogne i bez ustručavanja glasno podrignuo.
Jak trzaj tela nakostrešio ju je kao iznenadni pljusak nanet hladnim vetrom. Tog trenutka, mržnja sklupčana kao leglo otrovnica, čiji je otrov skupljala godinama pružane, a neuzvraćene pažnje, izbila je na površinu. 
Služeći starca osećala se kao neravnopravni partner u neprekidnoj partiji šaha. Njeni slabi potezi davali su moć nadolaženja obnovljene krvi u ispucale kapilare njegovih suvih očiju.
I sve ove godine ne ume da oprosti trenutak slabosti u kome se prihvatila čuvanja i nege nezahvalnog matorog moljca.
♦ ♦ ♦ ♦ ♦
Nečujno se okrenula na petama kućnih plišanih papuča, a zatim odstrugala hodnikom ka izlazu iz starčevog stana namerno vukući stopala po pločicama u hodniku.
Zaključala je brave oba stana.
Neće izaći makar zapomagao i povratio prvo posisano mleko.
Ne zanima je šta će se ovog puta desiti.
Categories:Kolonijalna roba
Published on :Posted on

1 thought on “Bezukusna bolest”

·

svakoga neki njegov moljac zapadne da ga nagriza i rupe da mu pravi po mozgu

Comments are closed.