Podigao je pogled sa vrha zgrade ka Nebu. Dan se primicao svom kraju. Zalazak Sunca, kao i prelazak zemaljskog Života u eterične sfere, ne utiče da talenti i lepota nestanu.

Crna je boja Svemira. Jedina boja u njegovom uređenom sistemu. Crna je srećna boja. Jedina boja na Zemlji. Ostale su nestašne greške Prirode nastale u pokušaju da ulepša svet. Ali, Ljudi su previše ružni i tu ništa ne pomaže. Čak ni Smrt. I da celo čovečanstvo nestane, ostale bi njegove sklonosti i namere, njegove ružne nijanse. U tom smislu trebalo bi nešto preduzeti. Pomoći Svemiru da odahne i konačno počne da smišlja i ostvaruje bezljudne planove. Verujem da ne bi imao ništa protiv. Svemiru je svejedno, ionako je daltonista.

Spustio je pogled sa Visina na nemu oronulu fasadu zgrade preko puta koja je u rumenilu sunčevog zalaska nemilosrdno oslikala sav nemar svakodnevnih navika prekobrojnih stanara. Panično je pomislio da stvari izmiču kontroli ili da su možda i izmakle, samo nema ko da primeti. Ljudima treba vreme da shvate i prihvate promene. Iako su im usta prepuna priče o posebnosti obožavaju da se banjaju u močvari sigurnosti i uživaju u istosti.

Provirio je kroz prozor i brzo ga zatvorio. Napolju je vladao neobičan mir. Retki su dani bez vriske, dovikivanja i zvukova preglasnih kućnih aparata. Vratio se mislima.

Znanje, kao i Haos, nisu isti iz ljudskog i svemirskog ugla posmatranja. Svemir zna gde su mu delovi i koliko ih ima, kao i gde su mu početak i krajevi. Zato je opušten i miran. Za razliku od ljudi. Oni vibrijaju loše i uznemireno. Eventualno uspevaju da sagledaju dimenzije fizičkog i to samo u krajnjem slučaju prinude i velike nužde. Inače ne. Zabavljeni brojkama, posebno višecifrenim, za tragaoce smisla govore da uludo troše vreme u besposlici. A to nije istina. Ja sam zaposlen.

Prešao je žurno, nekoliko puta, duž prostrane dnevne sobe. Zidari davno zaboravljenog vremena nisu štedeli na kvadratima, dok danas važe drugačija pravila. Iako ponekada oseća bolnu prazninu koja zrači iz zidova nepobedivom hladnoćom usamljenosti, bolje mu je nego prinuđenima da u prostoru manjem od kutije za cipele glođu sebe i druge.

Vratio se do prozora i lagano pomerio kraj teške zavese. Pogledom je prešao preko susednih prozora. Nije primetio ni jedan pokret. I dalje se čula samo tišina. Nastavio je da razgovara sa sopstvenim mislima kao televizijski voditelj sa dragim gostima.

Ljudi su po prirodi nesposobni. Zato im i obične stvari teško idu od ruke. Neki pokušavaju naukom, čitanjem i lepom umetnošću da nahrane i zabave unutrašnje biće koje zahteva podsticaj spolja da bi bilo srećno. Dok Svemiru ne treba ništa. On sam ima đavolski dobar smisao za humor i harmoniju. Ne treba mu niko da bi bio. On prosto Jeste. I nije istina da u Svemiru vlada apsolutna tišina. Naprotiv, neprestano bruji raznolikim tonovima koji daju formu i sklad prazninama, povezuju crne rupe sa belim i crvotočine sa galaksijama. Ali, Tonovi Svemira nečujni su nesavršenom čovekovom uhu, pa je za utehu dobio zemaljsku muziku. To je Tajna koju znaju samo posebni. Ja sam jedan od njih i nisam prestao da volim muziku ni kada sam prestao da je sviram. Dala mi je bez ograničenja da istražujem note različitih žanrova kao genetičar genotip različitih vrsta. Samlevenom, pružila utočište od turobnog pokušaja spoljašnjeg sveta da me savlada. Ipak, Muzika nije bila dovoljna da preživim. Muzikom ne mogu da platim račune. Ostavio sam melodije dobro zaštićene sigurnosnim bravama da spremaju neodoljivi crescendo za moj povratak i kročio među začarane zidove kamene poslovne zgrade u kojima ću, sada je već izgledno, ostati zarobljen zauvek.

♣ ♣ ♣ ♣ ♣

Gledao je tupo u daljinu. Dani se nižu bez uzbuđenja kao karte u nepreglednom špilu, dok neka ne zafali, a on nestane. Ne žali. Zna da će muzika preživeti. Ne plaši se. Zna da će ga večnost dočekati melodijom nežnom poput otkucaja srca kroz talase tople plodove vode. Zažmurio je. U pokušaju da se seti udobnosti posteljice setio se bezizražajnog lica vozača kombija Gradskog Zelenila. Došao je rano i istovario dva ašova, dve motorne testere i dva radnika koji su, dok ih je gledao iz stana na drugom spratu solitera stojeći praktično iznad njihovih glava, brzo i bučno posekli dva raskošna ružina grma i rutinskim pokretima, oštrim sečivom, izvadili koren na travnjaku pored dečijeg igrališta. Ruže su postale pretnja deci čija lopta zaluta pod grm.

Naglo je pokrenuo obrve u položaj za svađu. Zato trnje i služi. Da grebe nesmotrene i spreči prisne kontakte. To što su ruže mirisne i lepe ne znači da su nezaštićene. Ponovo je pogledao ka mestu gde su do jutros cvetale. Spustio je obrve u tužan izraz. Priznao je sebi da ozbiljno pati. Nedostaju mu njihove pogrešne boje, jedini ukrasi jednoličnog betonskog krajolika u kojima nalazi utehu i smisao u opskurnom svetu.

Setio se mučnog odlaska na posao i susreta sa kolegama. Zagledan u papire, površinu radnog stola i ekran, ćuti paklenih osam sati, dok oni ne prestaju da brbljaju o receptima, dečijim bolestima, partnerskim odnosima i sličnim tričarijama. Sve teže podnosi rano ustajanje, brutalnu vožnju gradskim prevozom, mučno penjanje beskonačnim stepenicama do kancelarije i čekanje da prođe radno vreme.

Duboko je udahnuo. Razmišljanje o poslu navelo ga je da pogleda na sat u dnevnoj sobi. Uveliko je prošlo osam. Bilo je vreme da se spremi za san. Još jednom je kratko pogledao na mesto gde su do jutros mirisale baršunaste latice. Navukao je teške zavese da ujutro pre svega ne bi video isti prizor. Otišao je u spavaću sobu i pustio tihe zvuke klasične melodije. Sanjaće dva grma. Sviraće samo za njih. Kada se probudi obrisaće sve brojeve telefona iz kontakata. Niko mu nije potreban.

 

Categories:Kolonijalna roba
Published on :Posted on

2 thoughts on “Dva grma”

·

da…to je to…..

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *