Dan je izgledao kao višak – neuklopiv i bespotreban.

Siv i vlažan, ličio je na sećanja.

Na nestajanje i prolaznost.

Na zaborav.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Nepomična satima, gledala je kroz zamagljeno prozorsko staklo na ulicu.

U izobličenoj stvarnosti vreme je delovalo neodređeno. Moglo je biti rano jutro ili kasno popodne u nepostojećem godišnjem dobu nepoznate godine.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Cveće je izgubilo boju. Visilo je preko oboda metalne žardinjere na simsu.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Uporna sitna kiša, spustila se na okvire prozora i oluke, nečujno, poput teške plišane zavese na kraju maestralne predstave, kada u predugoj sekundi do aplauza tišina i mrak deluju večno.

Samo su mačke neštedimice cepale grlo iz svih devet života ne mareći za besmislenost i vreme uopšte.

Imale su preča posla.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Bezvoljna, pokušala je da usmeri pogled na predmet ili pojavu koji bi joj pomogli da fokusira i izoštri misao. Ali, ničega nije bilo.

Život kao da je odustao.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Neprijatnost izazvana vlažnom hladnoćom krenula je iz korena kose i kao raspršujući mlaz spustila se niz vitka leđa, raširila hirovito preko koščatih ruku do negovanih šaka i survala niz noge do vrhova prstiju nalakiranih istom bojom kao nokti na rukama.

Jeza je prošla krhkim skeletom kao naprslina u ledu.

Stresla se.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Ne seća se kada je strast poslednji put napustila kao sada.

Čvrsto je uhvatila krajeve mekog pokrivača i zaronila dublje u toplinu.

Nije znala šta će sa sobom.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Blago je savila desnu nogu u kolenu i podigla stopalo na ivicu fotelje.

Dodirnula je petu i dalje zamišljeno gledajući kroz zamagljeno prozorsko staklo. Prstima desne šake prešla je nežno duž tabana, dodirujući i ispitujući mekotu.

Osetila je zadovoljstvo sati posvećenih sopstvenom telu koje je zahvalno za trud i brigu nesebično vraćalo i više nego što je dobijalo.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Uobičajeno, predveče razmišlja o raspoloženju dana kojeg lagano ostavlja za sobom i pažljivo bira čaj koji dugim gutljajima ispija stapajući se sa bojama sumraka.

Kako težak i neodređen ukus dana u kome se zatekla ne postoji u njenoj kolekciji okrepljujućih napitaka, popiće neki izabran nasumice.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Trepnula je i kratko trgla glavu u stranu.

Napokon, preostaje joj da se prepusti.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Odlučila je da ne radi ništa korisno.

Ustala je iz fotelje ne skidajući pogled sa ugla ulice na kojoj je i dalje sve nemoguće mirno.

Prateći razliveni trag kapljice na prozorskom staklu pomislila je da ponekada treba iznenaditi sebe.

Izvući se iz obaveza i očekivanja.

Promeniti navike – goniče robova kolotečine.

Bez najave uzeti slobodan dan od ustaljenog života.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Isključila je sve uređaje koji lošom magijom vezuju za socijalna očekivanja nametnuta pod izgovorom moći slobode ličnog izbora.

Čak nije obratila pažnju na stranice otvorene knjige na noćnom stočiću.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Rasterećena straha sputavajućih misli skinula je dugo nošene velove zabluda i pokrila ogledalo u hodniku ne dozvoljavajući sopstvenom odrazu da je ometa pri prelasku.

Nije ostalo ništa za čim bi se osvrnula i poželela da se vrati. Ni jedan preskočeni stepenik, ni jedan skriveni kutak.

Isped, kao i iza nje, bila je čistina.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Otključala je kavez iluzija i iskoračila u drugačiju stvarnost.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Stajala je u tišini dok joj se unutrašnje oči nisu otvorile.

Ugledala je nejasne konture vrata koja su, sa svakim korakom, dobijala jasnu definiciju konačnog oblika. Napokon, našla se pred njima na rukohvat.

Ne znajući da li je budna ili sanja, posegla je za kvakom.

Vrata su nestala.

Nakon nekoliko pokušaja otvorila ih je i zakoračila.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Novi smisao izokrenuo je vrednost i meru poznatih pojmova.

Potrebe i želje dobile su drugačiji oblik i značenja.

Duboko udahnute čestice tek doživljenog utisnule su se u memoriju alveola za neka buduća prepoznavanja.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Izvukla je žutu kabanicu i crne, gumene čizme iz plakara u hodniku.

Obukla se predano, kao za poseban sastanak i izašla na kišu.

Pošla je usamljenim ulicama u nameri da oraspoloži nečiju nesreću koja sedi iza zamagljenog stakla uzaludno tražeći pokret na kome će zaustaviti pogled i satkati ohrabrujuću misao.

Izašla je da nekome bude sve što želi da njoj neko bude.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Na raskrsnici sa sporednom ulicom, kroz maglu vlažnih trepavica, preskačući barice na asfaltu, ugledala je osmeh naslonjen na zid od stare crvene opeke.

Strpljivo je čekao da naiđe i presretne je isplaniranom, naizgled usput izrečenom opaskom.

Nenametljivo obraćajući pažnju na sebe, što u pustari prizora uopšte nije bilo potrebno, ali svesno strahova sveta, magijom trenutka prave reči izgovorene u pravo vreme, čudo se pokazalo i uvelo je lagano u fantastični prostor drugačijeg i na razum spustilo veo nove, ovog puta, ljubavne iluzije.

Uši su čule i oči videle ono što želi.

Ništa manje i ništa više.

Duboke crne oči zračile su mrakom nebrojenih univerzuma.

Njihova lepota ogledala se u najlepšem prizoru koji su ikada videle.

Sijale su magijom ispunjenja.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Zastali su jedno ispred drugog na praznoj ulici pod hladnom kišom.

Pozdravili su se lakim pokretom glave kao da se znaju oduvek i zauvek.

Tihim, očaravajućim glasom primetio je da kabanice umeju lepo da stoje i budu korisne.

Stidljivo se zahvalila i zamakla iza prvog ugla naizgled mirna, dok je Srce udaralo kao stotinu dlanova o napetu kožu bubnja.

Dobovalo je poput olujne kiše i odzvanjalo poput koraka koji odlaze.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

Nije se osvrnula.

Ako je namenjen ponovo će se sresti.

Možda već iza sledećeg ugla.

 

 

Categories:Kolonijalna roba
Published on :Posted on

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: