Probudio se rashodovan.

Bukvalno.

Mamuran i istinski rasturen na sitne delove.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Glava mu je pucala u mehurićima pene točenog piva od sinoć.

Kao navijeni pokvareni vergl, misao je ponavljala reči velikog Pisca: “Sećanja su znoj duše”.

Nije prestajala da odzvanja kroz napuštene moždane šupljine.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Teško i malo se znoji. Posebno zimi.

Jutros, slivalo se u slapovima.

Izbezumljen, mislio je da će poludeti.

Da će se udaviti u lepljivoj smrdljivoj vodici.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Miris koji je osećao nije njegov.

Da li je moguće da se znoji tuđim znojem? Da isparava tuđim odorima?

Miriše zagušljivo sladunjavo.

U isto vreme i odbojno i divljački primamljivo.

Široko širenje nozdrva propratilo je podizanje paperjastih dlaka na vratnom pršljenu.

Otresao je razbarušenu kosu. Kao da tera nešto.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Negde je pročitao da je tu stanište duše.

Njegova je zgrožena, bez najave, napustila vrat odavno izobličen od spuštanja i povlađivanja priprostim devojčurama.

Nije imala nameru da sitničari sa nemirima i sladunjavim beskorisnim izjavama.

Tričarije su za luzere.

Njeno vreme je dragoceno.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Podigao je desnu ruku i pomirisao pazušnu jamu. Stresao se. Smrdi na ženu u teranju.

Leva nije imala nikakav miris.

Koliko god pijan, zna da je sinoć legao sam.

Jutros je ustao naseljen.

Uparen.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Kao da se u snu menjaju oblici i stanja i da se probudio pre vremena.

Pre konačnog završetka transformacije. Uhvaćen na delu.

Polulud i nedefinisan.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Bljesak sećanja kucnuo je u desni donji ugao prozora svesti.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Otišao je do frižidera i uzeo flašu vode. Nagnuo je kao da sadržaj sipa u odvod, a ne u sopstveno, stegnuto grlo.

Rešen da se otrezni.

Ledeni mlaz uvukao je u vrtlog slike prethodne noći. Počeo je da se priseća.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Pogrešno izgovorena Reč vratila ga je u stanje večitog gubitnika.

Sopstvenom krivicom, unakazio je veličanstveni vatromet zaboravljenih emocija.

Osetio je oštar bol u stomaku.

Izgladneli nemiri spremno su se prihvatili posla cepkanja utrobe na tanke dronjke, a dronjaka na sitne končiće do dezintegracije.

Zaslužio je.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Brzopleta budala!

Imao je večnost na dlanu. Umesto da joj se divi, odlučio je da zatvori šaku.

Kao da je pokušao da zadrži Vodu. Iscurila je kroz prste, kao san. Natopila suvi trag zemlje ispred njegovih nezgrapnih stopala.

Napojila žedno učaureno seme.

Nagnala vlat trave da izbije kroz pukotinu između dve betonske ploče.

Nestala.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

More su se vratile.

Nikada nisu ni odlazile. Samo su se, zaboravljene i zabavljene događajima, gojile. Glodale sitne gubitke. Mljackale javne bruke.

I tovarile otpad u podrumima nesmotrene, uvek isto, naivne duše.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Udario je šakom u ogledalo. Konačno razbio i odraz.

Sebe je razbio odavno.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Uobičajeno, prethodne večeri, izašao je sam.

Neke pozive je odbio, neke druge nije hteo da prihvati.

U isto vreme nemarno prebaci kaput preko ramena i nervozno zaveže šal preko mesta na kome je nekada živela Duša.

Raščupan i lenj da preduzme bilo šta da je vrati. Sposoban samo da nezamislivo pati.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Prepešačio je put do lokalnog bara.

Naručio veliko točeno pivo i naslonio se na zid koji odavno ima oblik i boju njegovog tela. Stopio se kao inventar.

Kao kada ispod rama ostane senka, tako i mesto na kome on svako veče podupire zid ima drugačiju nijansu.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Brzo ispija pivo. Dok pali cigaretu nervozno poručuje sledeće.

Upaljač mu je potreban samo za prvu cigaretu. Ostale pali jednu na drugu.

Tako funkcioniše.

To je on.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Kao zaustavljen u prostoru i vremenu, nevidljivi Posetilac i Hroničar, upija dešavanja, manire i izraze gostiju.

Dok oni ne primećuju njegovo prisustvo.

Ledeno sam, mogao bi da bude Ubica, Manijak, Ludak.

Nikoga ne zanima.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Kao što njega istinski ne zanimaju oni.

Zatekli su se tu i to je sve. Dele zajednički trenutak u vremenu i razmenjuju čestice u vazduhu.

Kao živi filteri mešaju svoj sadržaj sa tuđim.

Zatvaraju krug nezainteresovanosti.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Otkako ga je napustila Duša, zastranio je. Odlutao u osamu.

Podivljao.

Nije mu smetalo. Komotan u osećaju i sasvim na mestu, zadovoljavao je proste životne običaje.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Mrzeo je ljude.

Prezirao sitnu, bednu potrebu da jedni drugima u uši pljuju ulizičke komplimente.

Mrzeo licemerna poverenička došaptavanja i intimu.

Zapravo, bio je usamljen.

Kao suvi panj.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Veče bi bilo isto kao svako prethodno i buduće, da u neko neveselo doba, vetar nije otvorio teška vrata i doneo Devojku.

Bila je Lepa.

Izgledala je kao Carica.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Posmatrao je stopljen sa zidom i polumrakom skrovišta.

Oči su mu se nevoljno širile. Imala je Moć.

Vazduh se promenio.

Mrak u kome je do tada probirao obrise, nestao je. Neko neobično Svetlo došlo je sa njenim osmehom.

Razoružala ga je. Osetio je kao da ga napušta Um.

Bez snage je ostao odavno.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Naslonio se na šank pokušavajući da uspostavi kontakt s konobarom.

Dozivanje i mahanje u mnogoljudnoj prostoriji nije bilo vredno pokušaja.

Osetio je blago strujanje vazduha. Osetio njen pogled na vrhu spuštenog potiljka.

Utrnuo je.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

“Da li mogu nešto da uradim? Da ponudim piće?” – čuo je sebe i poželeo da nestane.

Zvučao je glupo. Nadao se da nije čula.

Shvatio je koliko je smešan. Bića poput nje sve znaju unapred, ne moraju da slušaju.

“Hvala” – prošaputala je.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Večnost se osmehnula i gostoljubivo otvorila vrata. Razgovarali su.

Da li je moguće? Čime sam zaslužio ovakvu milost? Šta sam uradio da se pojavi?

Reči su kuljale. Preticale jedna drugu na praznom autoputu prepoznavanja.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

A onda je izgovorio Reč koju treba pažljivo izgovarati.

Tešku smrtonosnu Reč. Zvala se Strah.

Devojka je dobila boju zida. Počeo je da je uvlači u sebe. Nestala je.

Kao da nije ni bila tu.

Pogledao je na šank. Čaša je bila topla od njenog dodira.

Miris lakog cvetnog parfema lebdeo je kao senka.

Zavrtelo mu se u glavi.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Počeo je da povraća. Po sebi i po šanku. Zatim po ljudima.

Nije ga bilo briga.

Što su se više zgražavali ispuštao je jače mlazeve.

Zalio je točilice za pivo, začuđenog šankera i jednog crvenokosog antipatičnog tipa, koji je delovao neopisivo nemoćno, nalakćen sa suprotne strane.

Zalio je zidove sa uramljenim fotografijama. Miksetu i pult za puštanje muzike.

Dugokosu lepoticu i raščupanog histeričnog gazdu.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

U bljuvotini na podu prepoznao je sopstvenu Dušu.

Ispovraćao je pred svima. Zapravo nikada ga nije napustila, samo se sakrila, nesrećna i zapuštena.

Čučala je, zgrčena, na vrhu zakržljalog repnog pršljena. Uplašena da pokaže svoju pravu prirodu.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Izbacili su ga na ulicu. Vukao se uskim trotoarom prema kući. Zadovoljan.

Napokon, osvetio se za neprimećivanje.

Legao je umrljan sadržajem sopstvene utrobe i zaspao mrtvim snom pravednika.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Sve je bilo tu. Spakovano u jasnu sliku.

Pustio je vodu preko glave i lica, niz ramena i noge. Posebno hladan mlaz usmerio je na poslednji leđni pršljen. Da otrezni Dušu. Trebala mu je.

Sa vodom je spirao i mračne misli.

Osetio je neizrecivu zahvalnost prema svima koji su ga napustili.

Niko ga nije zaslužio, zato niko nije ostao.

Iscrpljen samoćom, otvorio je kapije na kavezima kriterijuma i pustio bezvredne ljude da godinama vršljaju po njegovoj Duši, pod izgovorom prijateljstva i ljubavi.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Rešen, sprao je poslednje tragove znoja.

Spustio ručicu na slavini.

Obukao čiste stvari i zaključao vrata.

I pošao da je traži.

Ne zna gde, ali naći će je.

Vratiće se zajedno pred širom otvorenu kapiju Večnosti.

Gde pripadaju.

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: