Uprkos razočaranju što oslobađajuća Smrt nije došla današnjeg dana, kao što neće doći ni sutrašnjeg ni nebrojeno narednih, muškarac srednjih godina neprirodno zabačene glave unazad zabija teme u ugao između dva bela, tapacirana zida. Telo je izvio u most. Fokusirao se na pokušaj toliko predano, da ni bol polomljenih kostiju ne sprečava odlučnost da otvori poklopac na vrhu glave i oslobodi uzrujane misli.

Sa njima će osloboditi i sebe.

Staklastim pogledom namerava da probije plafon, za slučaj da uspe da otvori glavu. Mislima treba prostor za let. Kao i njemu. Zato grči mršava ramena, da napravi mesto za rast krila. Realno, izgleda kao ptica bez perja. Očerupan i ustremljen ka litici da se baci u konačni pad.

Dosetio se da telo uvija kao svrdlo. Sitnim isprekidanim pokretima, koliko mu predugački rukavi košulje od grubog platna dozvoljavaju, pokušaće da pokida čvrsto spojene kaiševe na leđima i oslobodi ruke. Da bi prstima iščupao kosu i noktima iskopao rupu na vrhu glave.

Ne čuje se ni jedan zvuk. Nepregledna površina zidova podseća na površinu mirne mutne vode.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Napetost iznenada napušta uvrnute mišiće i muškarac u trenutku menja arhitekturu tela. Pada meko na pod sklupčan u položaj fetusa. Blago se ljuljuška. Oseća miris nežnih uvojaka zlataste kose. Mala glava tiho spava na njegovom desnom ramenu.

Napokon je bezbrižan i miran.

Stravično jak trzaj, kao uključen na najjači napon, vraća muškarca u položaj izvijenog luka i silovito nabija teme u ugao između dva bela, tapacirana zida.

Naizmenično menjajući suprotne oblike, fetusni i lučni, muškarčev duh pravi pukotine u telu za njegovo napuštanje.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Iščašena stvarnost, razliva se prostorom kao oslikana izbledelim čajem. Muškarac suzdržava mlazeve mučnine u suvim ustima da ne isprska zidove bele tapacirane sobe kiselim sadržajem prazne utrobe. Čini mu se da će svakog trenutka propasti. Da leži na podu od mulja, koje ga vuče na dno. Vazduh pripijen uz kožu probada ga vrhovima hiljada hladnih igala. U bunilu, neprestano, čuje zvuk imena koje doziva.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Strašne misli dolaze neplanski i nekontrolisano. Nebrojeno puta u toku dana koji nema sate i ne meri se zemaljskim vremenom. Pojave se kao duhovi i mirno stanu pored leve strane izmučenog tela.

Uvek isto izgledaju. Zakopčane do grla u sivim odelima. Blago se nagnu prema njemu i bezdušnim šapatom krivice zalede prostor. “Možda si mogao da stigneš na vreme? Možda si mogao da dohvatiš mašnu?”

Muškarac gleda iznad plafona. U visinu. Pokušava da ne čuje galop potkovica na kopitima nadolazećeg nepodnošljivog straha. Nikada ne uspeva.

Više nije siguran da li se košmar iz koga pokušava da se probudi, i sa svakim pokušajem sve više tone, igra sa njim ili je to njegova stvarnost. Uobrazilja i istina spojene nerazdvojno, keze se šiljatim slinavim zubima u isprekidanim treptajima umornog oka. Noćima nije spavao i nikada više neće moći da zaspi.

Ako zažmuri videće slike od kojih će zarobljeni glas poželeti da eksplodira i potera krivicu da gnjilim noktima kopa po krvavim dronjcima utrobe. Poželeće u agoniji da krvotokom razlije otrov samooptuživanja i da ga nahrani sopstvenom patnjom. Dok ne ugleda oči blažene Smrti. Dok ga ne nagradi prestankom razdirućeg nemilosrdnog bola.

Ali, i glas i krivica i Smrt, ostavljaju ga živog tek toliko da ne presuše sokovi nesreće kojima se hrane.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Periodično, svest oživljava stravu jedinog muškarčevog zapamćenog životnog trenutka. Iznova ga zatiče jednako nespremnog i obuzima preživljavanjem predugih minuta predvečerja pitomog dana, u kome je ugledao prizor za koji je poželeo da mu se pričinjava.

Pomislio je da kosi zraci sunca i senke šiblja prave lažne slike na mirnoj površini vode. Učinilo mu se da je ugledao izgužvani zavežljaj platna. Osetio je bol od mirisa zlatastih uvojaka. Ne verujući sopstvenom vidu, ostao je na istom mestu još nekoliko trenutaka, zagledan u obris na vodi.

Mračni predosećaj, kao vreli hitac na potiljku, zaslepeo je muškarčeve sužene oči. Ukus badema u pljuvačnim žlezdama ukočio je vilice. Kap straha slila se niz staklasti vrat.

Onesvestiće se. Propada u bezdan.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Probudila ga je hladna jeza i naterala da podigne obamrlo telo. Osetio je da se rasplinjuje. Počeo je da se gubi i nestaje. Istanjio se. Poželeo da ga talas ledenog cerekanja stravične sudbine izbaci na obalu podzemnog sveta. Umesto toga, ostao je neutešan na obali nemilosrdnog Života.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Polako je odvojio pogled od mulja i na trenutak dozvolio razumu da se vrati. Površina vode ljuljuškala je malo telo. Fiksirao je prizor. Bezvoljno teško sivilo zgusnulo je vazduh. Prestao je da diše. Laki talas doneo je zvuk slabašnog glasa.

“Vetar mi je odneo mašnu za kosu. Potrčala sam da je ne odnese dalje. Nisam mogla da te čekam, tata.”

Bljesak poslednjeg zraka sunca prelomio je suvo šipražje. Muškarac je ugledao tužan pogled detetovih očiju.

Uzeo ju je u naručje i naslonio malu glavu sa mokrim, zlatastim uvojcima na desno rame. Onako kako je najviše volela da je uspavljuje.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Trenutak u kome je čovek ostao zarobljen i, iz koga ga ni Smrt koju priželjkuje neće izbaviti, namenjen je da se ponavlja dok Univerzum ne odluči da nestane. To se, po svoj prilici, neće desiti. Sve – dobro kao i nemilosrdno, postoji zauvek, a neke sudbine prosto nisu prijatne.

Događaj kakav god bio ostaje zapisan, bilo u zvezdanom klasteru ili u putanji zgasle padalice. Nezaboravan. U ciklusima, u nekom drugom svetu, u jednom drugom vremenu, desiće se ponovo. Jedan muškarac srednjih godina naći će beživotno telo njegove ćerke, zapetljano u rečni mulj i šiblje.

I ništa neće moći da preduzme.

Jednog običnog letnjeg dana zabrinuti muškarac izaći će na obalu reke koja protiče duž njegovog dvorišta iza drvene ograde obrasle bršljenom, gde se deca svakodnevno igraju.

Drahteći celim telom, uznemirenim pogledom tražiće petogodišnje dete. Potrčaće u šipražje i ugledaće mašnu za kosu kako viri iz muljevite vode zakačena za suvo šiblje uz obalu. Tiho će pozvati ćerkino ime. Odazvaće se cvrčci, žabe i tišina. Ptice u letu. Svi osim nje.

Ugledaće je upletenu u suvu travu u mulju. Plutaće licem okrenutim prema vodi. Zlataste mokre kovrdže uokviriće nepomičnu malu glavu. Muškarac će prepoznati haljinicu, bele dokolenice i lakovane cipelice umrljane blatom. I pomisliće da u vodi leži izgubljena lutka.

Jecaji strave kidaće muškarčevo telo dok okreće dete i miluje lice da skloni travu i kosu sa nje. Podići će je i nasloniti na desno rame, kao kada je uspavljuje. Gubeći tlo, upadajući u glib, jedva izvlačeći noge, nosiće neosetni teret ka dvorištu kuće. Spustiće se na travnjak pored stepeništa ulaznih vrata.

Od tog trenutka neće se sećati ničega drugog. Ni žene koja ga je zatekla nemog i oduzetog. Ni njenog stravičnog bolnog vriska. Ni pokušaja da mu istrgne ćerku iz naručja i privije na prepuklo srce. Neće se sećati trenutka kada je beživotna žena pala pred njegove noge. Neće primetiti da je te noći posedeo. Da nikada više nije progovorio, da ne bi pokvario zvuk ćerkinog imena koje je to veče dozivao. Da bi ostalo poslednje što je izgovorio i poslednje što je čuo. Neće se sećati ni beskrajnog tužnog sprovoda. Ni kada su ga odvezli u bolnicu i obukli u belu košulju dugih rukava, čvrsto vezanu kožnim kaiševima na leđima. Da ne bi iskopao oči. Da bi prestao da kida grkljan krvavim noktima i čupa kosu. Neće se sećati ni kada su ga zaključali u sobu s belim mekanim zidovima da ne bi razbio glavu kojom neprestano udara o njih.

Categories:Kolonijalna roba
Published on :Posted on