Jednosmerna, slepa ulica, broji dvadeset dve kuće. Po jedanaest sa svake strane.

U južnom nizu, Dragocenina je sedma po redu. U suprotnom, severnom, deset kuća izgleda prihvatljivo. Jedanaesta je izdvojena i uvučena u dubinu prostranog dvorišta. Sumorna, samotna građevina u kojoj žive Tri Sestre. Nikada se nisu udavale. I ni sa kim se ne druže.

Zbog toga ljudi govore da su Veštice. Tako izgledaju i tako se ponašaju. Izlaze noću i u vreme punog meseca, bajaju i vrte ptice oko glave. U krug, kao laso.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Po dugoj dijagonali, nasuprot Dragoceninom raskošnom ružičnjaku u prednjem dvorištu, za koga bi se moglo reći da cveta neprestano i izgleda jednako sveže i zimi, kao leti, u glomaznoj, trošnoj trospratnici, živi Mnogobrojna Porodica.

Nekada obojena prijatnom zelenom bojom, već dugi niz godina, fasada se kruni i otpada, od vlage i nemara. Samo mestimično, na istočnoj i južnoj strani, gde sunce duže obasjava i suši memlu i buđ, ostali su tragovi nekadašnjeg sjaja boje i ornamenata.

Jednom davno, bila je jedna od lepših kuća.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Mnogobrojna Porodica broji sedmoro dece.

I Oca i Majku, naizgled odrasle. Zapravo, beznadežno nedovršene.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

On nezaposlen, život je presedeo ispred televizora. U potkošulji iskrzanih poruba, potamneloj od bezbrojnih ne pranja i svakodnevnog nošenja.

Svetle kose nalik na napušteno gnezdo, nemirnih, bledo plavih očiju, tumara po stanu. Blago pogrbljen, kao i svi previsoki ljudi. Mlitavo opuštenih ruku uz koštunjavo telo.

U pohabanim kućnim papučama, utisnut u sivkastu boju zidova, nervozan kao lav u kavezu.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Brine o deci i čuva ih, dok Ona radi u kuhinji u obližnjem obdaništu.

Sa belom kapom na vrhu kratke, čekinjaste kose, u belom mantilu zavrnutih rukava, velikom kutlačom deli sledovanja iz ogromne rostfrajne zdele.

Odsečnim trzajem, kao da cepa drva.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Rodila je sedmoro. Zaredom. Bez kontrole i plana.

U vreme ove priče, najstariji dečak imao je nepunih sedam godina. Te jeseni trebalo je da pođe u školu.

Četvoro, izašli iz pelena, bauljali su u malom neurednom prostoru dnevne sobe i kuhinje.

Dvoje je kenjkalo i kmečalo iz zajedničkog kreveca pored televizora.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Kuća u kojoj živi Mnogobrojna Porodica pripadala je Bogatom Trgovcu, dok je nisu nasledili nezainteresovani potomci, obezbeđeni nekim ranijim podelama imovine.

Minimalnim ulaganjem, na svakom spratu, spajanjem nekoliko prostorija, preuređivanjem jedne u kuhinju, druge u kupatilski prostor, uz dnevnu i spavaću sobu, napravljen je po jedan stan.

Preostale prostorije prilagođene su i predviđene za samce. Po jedna soba, sa zajedničkim kupatilom na kraju dugog hodnika.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

U stanovima, generacijama, žive iste porodice.

Članovi se, sticajem životnih ciklusa smenjuju. Stariji napuštaju svet tiho, da bi napravili mesto za dolazak bučnih, tek rođenih. Sličnih životnih mogućnosti i ostvarenja. Bez kreativosti i hrabrosti da iskorače i prestupe, kreću se utabanim stazama.

Ne remeteći navike životarenja.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

U samačkim sobama žive studenti.

Jedni ostaju. Drugi odlaze. S koferom i dve kese u ruci. Sami ili u društvu istih.

Preplašena, izgladnela bića. Bolešljivog, turobnog izgleda. U starim štrikanim džemperima i kapama. Trenutni nosioci nasleđa za sledeće generacije.

Siromašna prigradska deca sa krupnim nadama i sitnim novčanicama.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Mnogobrojna Porodica živi u prizemlju.

Uski travnati prolaz zarastao u šiblje, odvaja prozor dnevne sobe od trotoara.

Usamljeno stablo Breskve u dvorištu, daje blagi hlad u dugim letnjim danima i oplemenjuje zapušteni prostor jednostavnom lepotom. Izraslo iz koštice nemarno bačene kroz prozor. Odolelo nonšalantnom podizanju zadnjih nogu mačaka i zalutalih pasa.

Opstalo.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Svakog proleća cveta prelepim roze cvetovima sa primesama meke bele boje.

Prašnicima koji razdragano hrle u svim pravcima, želi da zagrli svet. 

Dirljiv prizor u ništavilu. 

Ipak, Breskvin cvet, simbol besmrtnosti i večnog života, nikada nije dao plod na lošem zemljištu ispred glomazne, trospratne kuće.

Otac Mnogobrojne Porodice, nije se setio, da pomogne drvetu da nagradi slašću njegovu decu.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Vrativši se s posla, Majka zavrće rukave po navici. Snažnim lopatastim šakama, ustaljenim, neotesanim pokretom, grubo sipa hranu velikom kutlačom. Za decu, zatim za muža i na kraju za sebe. Iako u obdaništu jede nebrojeno puta, nezasita je.

Ustaje od stola da uključi crni, plastični tranzistor, sa aluminijumskom antenom, polomljenom na vrhu. Uz melodiju, pušta i promukli glas. Peva dok pere sudove, presvlači decu i metlom čisti linoleum na kuhinjskom podu. A zatim zvuci utihnu.

Zamenjuju ih prigušeni, tupi odjeci koji izlaze kroz prozor dnevne sobe, sa slabim, žutim svetlom gole plafonske sijalice.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Svake večeri, udara najpre muža, koji se unapred predaje. Mlitava, bezvoljna vreća kostiju.

A zatim decu. Čak i ono dvoje u upišanom krevecu.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Prigušeni jecaji remete dan da utone u smiraj.

Iritantni zvuci nesavršenog života spuštaju se kao zloslutne senke i guše.

Nikada dovoljno da bi nešto promenili.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Ostali, Spokojni iza zaključanih vrata, tonu u bezbedan san.

Ne obazirući se što sedmoro dece tiho ječe. U strahu da puste glas. Ako to urade, znaju da sledi nova porcija iz Majčine ruke. Istom jačinom, bezbroj puta ponovljenog pokreta, kojom deli porcije hrane. Kojom cepa drva.

Dok se ne umori. Dok joj ne dosadi. I padne na pamet da zapeva.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

U letnjim predvečerjima, stanari iz tri stana glomazne trospratne kuće sede u zapuštenom dvorištu i gledaju na ulicu. Prepričavaju uvek iste priče. Kako izgleda nova studentkinja. Koliko često ona iz poslednje sobe u hodniku menja mladiće.

Koliko puta je šuštala voda u tuš kabini, od koje ne mogu oka da sklope.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

U sumrak jednog toplog dana, pred kraj leta, Majka je iznela sopstvenu dreku iz kuće i raširila je niz ulicu. Kao veliki veš na konopac u dvorištu. Podigla je komšiluk na noge.

Dečak predškolac je nestao. Bez traga. Nije ga bilo celog dana.

U ulici je zavladala panika.

Uskomešani ljudi, počeli su da prave planove. Pošli bi istog trenutka da traže dete, samo da su znali gde.

Trebao im je vođa.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

U nemoći, rodila se sumnja.

Počeli su, ispod oka, da gledaju prema prostranom, zaraslom dvorištu Tri Sestre, na kraju ulice.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Neko je predložio da pozovu policiju.

Stvar je postala ozbiljna. Mrak je počeo da preti i izvodi strahove.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Dragocena je ugledala smeđokosu dečakovu glavu. Ulepljeni pramenovi kose uokvirli su bledo, preplašeno lice. Išao joj je u susret iz zadnjeg dvorišta.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Spokojni su nemogući, kada se udube u razradu nerealnih konstrukcija. Ništa ne primećuju.

Prišla je dečaku. Izgreban i raščupan. Nije treptao. Okamenjen.

Prihvatila je mali znojavi dlan u svoj mek, pokroviteljski i pre nego što je stigla da progovori, zagrmeo je Majčin glas.

Spokojni su zanemeli.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

“Gde si bio?” – moćna i velika iz sićušne perspektive.

Dečak, drhteći celim telom, u dahu je izgovorio: “JuriRa me ajkuRa. Pa sam bežao i bežao. A onda je naišRa i DrakuRa, pa me je i ona juriRa!” Zastenjao je i zaćutao.

Nastao je muk. Ni ptice nisu letele. Ni komarci nisu zujali.

“Jurila te ajkula.” Dečak je žurno potvrdio glavom.

“Jurila te i Drakula? Jesam li dobro razumela?!”

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Krvavog pogleda, usana zalepljenih penom u uglovima, zakoračila je.

Sićušno telo je ustuknulo. Izbezumljen, sluteći šta sledi iz ovakvog majčinog izgleda, podigao je slabašne ruke iznad glave. Čučnuo i sklupčao se u odbrambenu gomilicu nasleđenih prekratkih stvari.

Za one po meri nije znao.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Majka je polako zavrnula rukave. Nezainteresovano, usput je promrmljala:

“Sada ću da ti pokažem kako jurim Ja!”

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Jednim pokretom ščepala je kragnu stare majice i naočigled svih nastavila gde je sinoć stala.

Spokojni su ćutali.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Kasnije, vraćajući misao nebrojeno puta, Dragocena je mogla da potvrdi da su Spokojni izgledali odobravajuće. Niko nije pokušao bilo šta da preduzme.

Osim Dragocene.

Bezuspešno.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Dečaka su tukli svi.

Nereagovanjem. Nemim posmatranjem. Učestvovali su u batinjanju nedužnog tela.

Padao je i ustajao. Molio Majku da prestane.

Spustio se mrak.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Od tada, proteklo je mnogo vode ispod mostova dve glavne gradske reke.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Mnogo stvari se promenilo. Mnogo nije.

Jedno je izvesno, Grad više nije lep.

Postao je prihvatilište za nepotrebne. Svratište za odbačene.

Siv i zapušten. Zaboravljen.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Dečak je u međuvremenu rastao brzo. Kao trska iz muljevitog tla.

Bolešljiv i tih. Povučen i bled.

Lelujavo nestvaran.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Dragocena ga je poslednji put videla kada je, žurnim koracima, odlazio iz pravca kuće. Osmehnuo se krajevima usana i nastavio da korača.

Zglobovi finih, uskih šaka i vitkih nogu, virili su iz okraćalih stvari.

Pomislila je da prvi put izgleda kao da ga nije sramota zbog toga. Da deluje drugačije.

Izgledao je kao prašnici Breskvinog cveta.

Ustreptao, odlučan da raširi ruke svetu.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

U retkim časovima usamljenosti, kada je presretnu nemiri neostvarenih želja i samoće, dok ne zaleči i vrati osmeh, misli na dečaka.

On zna šta se desilo. Koliko dan ume da bude dug kada je ishod neizvestan.

Kako izgleda kada umesto zagrljaja dobiješ udarac.

I koliko ga je to promenilo. Više nego svi udarci, pre i kasnije.

Hladan ujed za malo, preplašeno srce. Smrtonosniji od krvoločne vilice ajkule i drakule. Od kojih je, u nekom šipražju, jednog vrelog dana uspeo da pobegne.

Od roditeljske nepažnje i neljubavi, nikad.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

(Događaj je, na moju neopisivu žalost, istinit. Priča posvećena Deci, Žrtvama porodičnog nasilja. S nadom i željom, da će jednom uspeti da se otrgnu iz kandži roditeljskog zla. Da će uspeti da pobegnu. Izgrebani, uplašeni i raščupani, ali slobodni i svoji.)

Categories:Dragocena
Published on :Posted on

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *