Jednog vrelog avgustovskog dana, kazaljke Velikog Sata u Porodilištu pokazale su Pet Minuta do Podne.

Alisa je provirila iza dva mala proreza na licu i jedva čujno zaplakala.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Lekar u Belom, nervozno je rekao:

“Baš loše vreme. Sve će joj se dešavati u žurbi i u poslednjem trenutku. Moramo to da ispravimo.”

Vrhom prsta kucnuo je okruglo staklo i otvorio skrivena vratašca na okviru sata.

Pomerio je kazaljke.

“Tako. To je već bolje!”

Začuđenoj Babici rekao je da upiše vreme rođenja tačno u Podne.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

U tom trenutku, Beli Zec je pogledao na zlatni džepni sat.

I zabrinuto prošaputao:

“Kasnim! Ponovo kasnim! Bestraga mi glava! Odrubiće je!”

Bilo je Pet Minuta do Podne jednog vrelog avgustovskog dana. Sto četiri godine ranije.

Druga Alisa, osetila je iznenadni umor i utonula u dubok, omamljujući san.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Kada jedna Alisa spava, druga je budna. Tako je od postanka sveta i biće do njegovog kraja.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Alisini snovi su čarobni. Čak i kada su teški i puni strahova.

Besmisleni i smešni. Odbojni kao klovnovi. Laki i šareni kao baloni. Ispunjeni toplinom i sigurnošću kao zagrljaji. Bizarni.

Kakvi god. Nikada je nisu izneverili. Za razliku od ljudi.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Zbog njih uspeva da podnese ustaljen i mučan ritam dana.

Zato ne podnosi, kada u žurbi ne stigne da ih zapamti. Ili kada ih zaboravi.

Alisa odavno od života ne očekuje posebnost. Dok je uobičajenost zastrašuje i zgražava.

Zato hrli u snove. U njima je sve moguće.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Kada dan pođe prema svom kraju, umorne senke protegnu se i lenjo spuste na prozorske okvire, kao mačke, Alisa počinje ritual pripreme.

Kao za strastvene ljubavnike koje nikada nije imala.

Posle par loših, kratkih pokušaja, odustala je i odlučila da za doživotnog partnera prihvati Samoću.

Tiho se zatvorila u sebe.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

S posebnom pažnjom bira kupke, muziku i sveće, koje odgovaraju senzibilitetu tog dana.

U ponoć, uz sve prethodne, i njega odlaže u kutijice sećanja. Da ih iskoristi kao potku za buduće snove.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Otvorila je dovode za vruću i hladnu vodu. I pustila tečnost i misli da teku.

Zamišljeno je pratila mlaz, pokušavajući da razabere zvuke i razume govor vode.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Spustila se kao u čistilište. Lagano uronila i blagim pokretima napravila nežne talase.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Poklanjajući sebi vreme, nanela je mirisnu kremu na svilenkastu kožu.

I dugo češlja kosu.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Konačno, legla je.

Pokrila se paperjem iščekivanja. Nestrpljiva, kao na ulazu u Muzej Iluzija.

Namestila je bosa stopala jedno uz drugo. Savijena u položaj zrna pre otvaranja opne i klijanja.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

U nekim noćima potrebno joj je više vremena da se prepusti naručju Hipnosa.

Dugo ostaje na obali polusna, istrzana pokušajima kidanja mreže satkane od ubrzanih misli i otrova urokljivih pogleda.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Posle takve noći, jutarnje svetlo uvodi je u vrtlog neispavanosti i bestežinskog stanja. Bez ambicije i koncentracije.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

I baš prethodne noći, preumorno Alisino Telo zarobilo je preosetljivi sopstveni Duh.

Imala je utisak da je budna celu noć. Da je samo na trenutke uspevala da dodirne rukohvat na stepeništu predvorja Sna.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Vrele kandže Nesanice vukle su je u polubudno stanje. I iscrpljivale.

Lebdela je u košmaru pokušaja.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Kao prebijena mačka vukla se kroz smetlište morbidnosti svanuća.

U zalagaonici mučnog beskraja, založila je vreme, nervozno čekajući njegov kraj.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Zujalo joj je u glavi.

Nejasne slike pekle su suve, crvene oči i pravile nered u fokusu.

Svet je izgledao iščašeno.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Alisa često ne uspeva da razume sopstveni mozak.

Upravo tog jutra vrištao je kao stranac zarobljen u tuđoj glavi:

“Znaš da si u pravu kada kažeš da fantastična bića postoje!”

Imala je utisak da je progutala debelu gusenicu. I da joj sitni spazmični pokreti stežu dušnik.

Pokušala je da proguta gust panični strah.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

“I znaš da su zombiji, veštice, vampiri i vile samo metafora mentalnih i fizičkih nakaznosti ljudskog sveta. Nisu kreativna izmišljotina dokonog uma.”

Sumorne misli spustile su joj se na grudi svom težinom i izbile preostali vazduh.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Dan se završio pre nego što je jutro počelo.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Znam – prokrkljala je. Pusti me da se razbudim.

Mozak se nestrpljivo iskezio. Nesiguran u Alisine namere.

Ponekada ume da mu pobegne i dobro se sakrije.

Kasnije joj se sveti osećajima nejasne krivice. Proganja je danima i ubija leptiriće radosti u stomaku.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

To su mu najdraži trenuci. Da je drži u strahu. I u šaci.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Tog jutra bio je nesvakidašnje i neobjašnjivo ekstatičan.

Ponadala se da će se smilovati. Da će je, bar nakratko, otpustiti iz konkubinata opsesije.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Danima je spavala loše.

Osećala se kao da joj je sva snaga napustila telo kroz pupak.

Kao da leži zgrčena u fetalnom položaju, u sopstvenom stomaku. Osetila je porođajne bolove njene Majke.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Mora nešto da ponudi u zamenu za trenutak slobode.

Neku misao koja će mu odvući pažnju. Bilo šta.

Samo da prestane da zveči i urla. Demonska tvorevina. Ponuda Mraka u trampi sa Svetlom.

Dobijen u zamenu za Večni Život.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Kakvo bi olakšanje bilo, da Alisa pronađe način da ga ućutka.

Jednom za svagda. Da se spasi bede umišljaja.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Voda u ketlu je zaklokotala, kao i sadržaj njenih creva.

Otpila je gutljaj vrele kafe i u trenutku se osetila budna.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Prenula je neobična tišina. Osvrnula se.

Ugledala je Mozak u spavaćoj sobi. Zabavljen prebrojavanjem knjiga na policama.

Kao da ih vidi prvi put.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Odlučila je da se pravi mrtva.

Obukla se bez strasti. I izašla iz stana.

Okrenula je ključ u bravi samo jednom. Dovoljno je.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Mozak je ostao sam. Nije se obazirao.

Pronašao je zanimljivu knjigu. Delovala je poznato. Podsećala je na san.

Zadubio se. I proveo divno vreme do kraja dana.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Za razliku od Alise.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Hodala je besciljno. Imala je utisak da spava. Da ne može da se otme omamljujućem lelujanju koje joj je saplitalo korake.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Osećala se budna na drugom mestu.

U hladu razgranate krošnje starog drveta, virila je kroz veliki procep u korenu stabla.

Beli Zec sa zlatnim džepnim satom u šapi, skočio je u rupu ispred nje.

Ne razmišljajući ni čas, učinila je isto i potrčala za njim.

U mraku dugog hodnika saplela se na izbočinu i pala na kameni pločnik.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

U tom trenutku, čula se škripa kočnica tramvaja na vrelim iskrivljenim šinama.

I glasan vrisak.

A zatim savršena, ledena tišina.

♠ ♠ ♠ ♠ ♠

Alisi je neko pomogao da ustane.

Ugledala je drugu Alisu.

Povela ju je ka kraju hodnika.

Iza otvorenih vrata dopirale su nežne note i prijatni mirisi, svetlošću obasjanog Vrta.

 

 

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: