Dragocena je žurno krenula šljunkovitom stazom kroz ružičnjak u prednjem dvorištu. Lakim dodirom stilizovane kvake od kovanog gvožđa, otvorila je nisku, drvenu kapiju.

Izašla je na jednosmernu ulicu i uputila se ka kući u kojoj sa Bezbrižnim Roditeljima živi Šestogodišnja Devojčica.

Jedna od dve sa kojima voli da pije čaj.

Druga, Petogodišnja Devojčica, živi u kući pored Dragocenine sa Nakostrešenim Roditeljima.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

U početku, njihovi sastanci bili su retki.

Dok se dečiji roditelji nisu odobrovoljili i navikli na svakodnevne čajanke.

I napokon, svi su zadovoljni.

Neobična trupa od dvanaest mačaka i dve devojčice, bez straha od smetnje i grdnje odraslog sveta, u prirodnom stanju njihovog ljubopitljivog uzrasta, u isto vreme pronalazi i istražuje najneverovatnije neobičnosti i isceljuje bol Dragoceninog neostvarenog materinstva.

Dok, Bezbrižni i Nakostrešeni Roditelji mogu da se posvete ličnim zahtevima i ispunjenjima.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Devojčice su jurile za mačkama i zajapureno pretrčavale iz prednjeg u zadnje dvorište, tražeći životinjice skrivene u grmovima ruža i šimšira, dok je Dragocena u kuhinji spremala voćni čaj, sendviče i biskvite.

Završila je i pozvonila malim, metalnim zvonom.

Razdragani dečiji smeh dotutnjao je do ulaznih vrata.

Rumene i razbarušene, držale su u naručju po dve mačke. Ostale su se umiljavale i prele oko dečijih nogu u belim, zarozanim dokolenicama.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Dragocena je povela Devojčice do kupatila.

Opranih ruku i umivene, smestile su se svaka na svoje uobičajeno mesto.

Dragocena u udobnu cvetnu fotelju, a Devojčice okružene mačkama, na beli dvosed pun mekih jastuka.

Obožavale su malu predstavu koju su izvodile svaki put.

Stidljivo zahvalne na pozivu za čajanku. Kao da su na dvoru.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Dragocena ih je sa ljubavlju učila manirima visokog društva i objašnjavala pravila koja prate tradicionalno ispijanje engleskog čaja.

Podrazumeva se da Protokol treba pažljivo i do najsitnijih detalja savladati i prihvatiti kao prirodan proces vaspitanja.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Osim toga, Devojčice su nestrpljivo iščekivale priču za taj dan.

Novu i zanimljiviju od prethodne.

Sedeći u Dragoceninoj udobnoj dnevnoj sobi, mislile su da je najveći pripovedač kojeg će ikada sresti. Tako je i bilo.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Dragocena je nesvesno izrezbarila njihova kasnija sećanja.

Otisci na platnu životnih događaja, zadivili su ih spoznajom sličnosti sa pričama njima najdraže i najdragocenije osobe u životu.

Mnogo godina kasnije, obe su upoznale bezvrednost razmetljivo izgovorenih, obećavajućih slatkorečivosti, jeftinih govornika. I obe doživele razočaranja malih ličnih promašaja.

U najtežim trenucima, mio Dragocenin lik pojavljivao se kao uteha u titrajima zamagljenih devojačkih pogleda.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Bio jednom jedan Napirlitani Princ.

Počela je da priča priču, kao i uvek, iznenada, nakog dugog gutljaja čaja.

Devojčice su prestale da dišu i razrogačile, inače, krupne oči.

Živeo je u Ogromnom Zamku kojeg je nasledio od pradede.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Pradeda nije imao pametnija posla, već da juriša i osvaja okolne utvrde.

Tek tako. Iz zabave i dosade. I kada mu se prohte.

Na žalost stanovnika. A na radost svojih potomaka.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Zamak kojeg je Napirlitani Princ nasledio, nalazio se okružen veličanstvenim šumama, na obodu planinskog venca.

Bio je toliko veliki da, kada bi pošao u obilazak, trebalo mu je bar tri dana da istraži sve prostorije. Računajući i one skrivene iza nevidljivih prolaza i vrata.

Imao je i podzemni hodnik.

Vijugao je, spuštao se i podizao, ispod zemljišta zadnjeg vrta i izlazio iza kamenog zida zaključan teškim, drvenim vratima, sakrivenim iza razgranatog zimzelenog žbunja.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Svaki ozbiljan zamak ima prolaze za slučaj begstva.

Ipak, češće su služili za iskradanja i važne susrete. Uvek postoji neko tajanstven.

Nepoželjan u datom vremenu i uslovima. Bez koga ne bi postojale zanimljive priče koje se uzdišu, šapuću i prepričavaju vekovima.

Mnoge dvorske dame, čak i neke princeze, imale su tajne.

Devojčice su treptale okruglim očima i začuđeno krivile male, ružičaste usne.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Zamak je imao mnoštvo svetlih odaja.

Visoke prozore i kamine. Ogromne krevete sa baldahinima i tapiserije na kamenim zidovima.

Tapiserije su služile da zadrže toplotu i ugreju ogromni prostor. Ali, i da ukrase.

Kraljevi i plemstvo, posebno su ih obožavali.

Uglavnom su predstavljale slike iz njihovih veoma važnih života. A kako su se često selili iz zimskih u letnje dvorce, bile su pogodne za prenošenje, pored ostalog pokućstva.

Naravno, sa zidova ih nisu skidali i pakovali u teške drvene kovčege, kraljevi i dvorski službenici, već njihove brojne sluge.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Koliko je teško bilo izraditi tapiseriju, koliko je vremena i truda trebalo, tužna je priča koju su najbolje i jedino znale vredne i bolne ruke tkalja. Kao i njihove slabovide, neretko, oslepele oči.

Godinama zatvorene u mračnim niskim prostorijama, u kojima je jedino svetlo dopiralo od slabašnog sjaja sveća, tkale su tuđe priče, nemajući svoje.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Hodnicima koji su vodili u više pravaca, iz ogromnog glavnog hola, dolazilo se i do krivudavih niskih prolaza, prema pomoćnim zgradama sa kuhinjama, ostavama, štalama i sobama za poslugu.

U tim delovima, nije bilo naročito udobno.

A ipak, bilo je privlačnosti u užurbanosti i radu pomoćnog osoblja.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Odaje Napirlitanog Princa morale su biti tople i spremne za beživotnu tišinu u kojoj su vreme i događaji bili zamrznuti, osim kada je obedovao ili pio čaj.

Sa hranom i pićem, posluga bi nakratko unela i tračak života.

Nakon toga, sve bi ponovo utihnulo i utonulo u sumornu učmalost.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Jedino se za vreme balova i prijema, sve menjalo.

Dvorište oko zamka obasjavao je žar nebrojenih baklji, a svaku unutrašnju prostoriju plamen sveća i vatra u kaminu.

Kao kada u tami, ka jedinom izvoru svetlosti, streme noćna bića, privučena neodoljivom magijom, tako su i prema zamku u vreme slavlja hitali ljudi, dozvani opojnim zvucima muzike i blještavilom.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Napirlitani Princ bio je osetljiva dušica.

Neopisivo se plašio starog nasleđenog zamka. Njegovih neistraženih odaja i promaja.

Lupanje potpetica omiljenih cipela i zveket nakita odzvanjao bi dugo pustim kamenim hodnicima, kružio, tražeći biće koje bi mu se obradovalo i tužno vraćao nakinđurenom usamljenom vlasniku.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Jednog jutra, posle doručka, poskočio je kada mu se obratio eho sopstvenog glasa u dugoj, praznoj trpezariji i odlučio, da između balova, živi u raskošnom drvenom ormaru, u sobi za goste, pored ogromnog kamina, u kome je stalno gorela vatra.

Pozvao je poslugu i naredio da smesta premeste sve njegove bitne stvari.

Pored velikog kreveta sa baldahinom, smestili su noćni stočić sa tinkturama protiv: glavobolje, straha i opadanja kose.

Uneli su i toaletni stočić sa velikim, okruglim ogledalom. Poslagali četke po redu u nekoliko veličina i vrsta, sve napravljene od konjske dlake i slonovače.

A zatim i drvene držače za perike.

Na kraju, našlo se mesto i za obaveznu pudrijeru sa velikom pufnom za nanošenje pudera u prahu. Kao i za nezaobilazne bočice sa parfemima, zbog kojih je za sobom ostavljao mirišljave oblake gdegod je hodao.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Ispod kreveta smeštena je noćna posuda, a na niskom tronožnom stočiću, bokal sa vodom i lavor za umivanje.

Preko ivice stola meko je prebačen peškir, ukrašen raskošnom italijanskom čipkom.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Napirlitani Princ, koliko god bio plašljiv, nije mogao da podnese ustajao vazduh.

Često je otvarao vrata ormara da bi provetravao prostor i terao moljce.

Tako je privukao posetioce.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Primetio je, da se u ugao pored desnog krila vrata, uselio preplašeni, Sivi Miš.

Iskreno, Napirlitani Princ se u početku grozio i pomisli i pogleda na drhturavo biće, sitnih staklastih očiju i predugih svetlih brkova.

Ali, ubrzo se navikao.

Niko ne voli da živi usamljen. I Princu je trebalo društvo.

Neko ko će ga slušati. Neko ko će mu se diviti.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Nekoliko dana kasnije doselio se i mačor koji se tu zatekao jureći miša.

Imao je samo jedan zub. Ormar mu se jako dopao. Bio je topao i udoban. Odlučio je da ostane, praveći se da ne vidi miša.

I Jednozubom Mačoru trebalo je društvo.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Nakon mačora, doselila se i jedna Mudra Sova. I ona je jurila uplašenog Sivog Miša.

Sa njom je Napirlitani Princ posebno voleo da razgovara noću, dok je patio od nesanice i hodao gore-dole, po škripećim daskama ormara.

Zvuk se prenosio tišinom, kao i priča među poslugom, da je dvorac zaposednut.

Iako su znali, da Napirlitani Princ ne može da spava, pričali su, sve strašniju za strašnijom, priču.

Uostalom, to je u redu. Svaki pristojan dvorac mora da ima bar jednog duha.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Konačno, povremeno im se pridruživao i jedan Gavran koji je živeo u Napuštenoj Kuli Preko Brda.

I on se, kao Jednozubi Mačor i Mudra Sova, jednom tu zatekao, jureći prestrašenog Sivog Miša.

Ali, napravio se da ga ne vidi. Uplašio se strašnog mačorovog zuba. I nije nikada saznao da se Jednozubi Mačor pravio da ne vidi Gavrana. Plašio se njegovog krivog kljuna.

Gavrani su pametna bića i umeju da se osvete. Jednozubom Mačoru, u njegovim godinama, nisu trebali neprijatelji.

U ormaru je vladala harmonija i međusobno poštovanje.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Jednog običnog dana pod u sobi je zatutnjao. U ormaru je nastao tajac.

Napolju je podrigivala i štucala Karakondžula, zastrašujućeg, ali tužnog, izgleda. Raščupana, sa iskrzanim šeširom, iz kog su štrčala očerupana pera.

Preko opuštenih dežmekastih ramena, visio je ofucani kaput.

Da nije izgledala tako zapušteno i ružno, mogli su se sažaliti na nju.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Nema nikoga kod kuće – zadrhtao je Napirlitani Princ.

Danas ne primamo posete, pošto nismo ovde. Dođite sutra, kada takođe, neće biti nikoga.

Zato je možda najbolje, da uopšte ne dođete.

Što je više govorio, više se zapetljavao i kreštao.

Prestravljeni ormar i njegovi stanovnici zaškripali su i zatresli se.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Najviše od svih, uplašile su se Prinčeve barokne cipele sa potpeticama.

Jao, jao, jadne mi! – zapomagale su, uplašene da će Karakondžula otvoriti vrata i odneti ih.

Govorkalo se da posećuje zamkove i otima ručno i po meri rađene, svilene i brokatne cipele.

I da kvrgave prste silom gura, ne bi li stala u njih.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Osetljiviji parovi obuće, u panici su se rastrčali. Sudarili, prevrnuli i ostali nepomični u nesvesti.

Neki hrabriji, stisnuli su se jedni uz druge i ogulili potpetice, drhteći od straha.

Već sutradan, kada se sve stišalo i nemili događaj preokrenuo u sveopštu korist i na radost, Napirlitani Princ ih je odneo na popravku kod najpoznatijeg Dvorskog Šustera Što Visi sa Lustera, da ih zalepi i izglanca.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Videvši agoniju vredne obuće, donete iz dalekih zemalja, u sanducima prekookeanskih brodova, odolele burama i napadima pirata, da bi ukrašavale njegova plemenita stopala, osetio je kuraž kao nikada do tada.

U njemu je proradio gen neustrašivog pradede.

Čuo je glas koji je galopirao iz daljine – Sinko, brani svoje potpetice i ne daj ih nikom!

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Crnim kajalom na beloj jagodici nacrtao je mladež u obliku srca i u pometnji, umesto perike, stavio uspavanog Jednozubog Mačora na glavu.

Širom je otvorio vrata.

Obasjan svetlom sunčevih zraka, ormar je iskašljao gustu izmaglicu prašine.

Princ je podigao napuderisanu bradu. Opojni miris parfema raširio je Karakondžuline uzdrhtale nozdrve.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Poštovana Gospođice – zagrmeo je i iznenadio i sebe i prisutne – suština nije da li možete da obujete moje cipele i probate da hodate u njima.

Već!!! Da li oblik gaza mojih stopala odgovara vašima!

Pospani Jednozubi Mačor počeo je da se proteže i klizi na sve strane. Princ je dohvatio kuhinjsku krpu i vezao je oko glave.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Karakondžula prvi put u životu nije uspela da podrigne.

Što je inače radila i u snu.

Mogla je, kada je lepo zamoliš ili kada joj se prohte, da podrigujući izgovori vlastito ime i prezime.

Bez zabune u redosledu slova.

To je znatno uticalo na reputaciju. Posebno među Momcima. Obožavali su je.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Karakondžula je osetila kao da joj se, neplanirano, uselio tuđi čovek u glavu.

Počeo je da vrišti operske arije i nije imao nameru da prestane.

Zapravo, u tom trenutku, Karakondžula se zaljubila.

Po prvi put, u svom otužnom životu.

Na prvi pogled. I do ušiju.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Devojčice su prasnule u nezadrživ kikot.

Mrvice nesažvakanog biskvita raspršile su se na sve strane.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥

 

 

 

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: