Valentina je ustala bez plana i volje. Nasilno probuđena bukom sa udaljene karting staze.

Iritantan, zavijajući zvuk bolida cepao je vazduh kao operska pevačica u beskonačnom pokušaju lomljenja dragocenog kristala u vitrini od ružinog drveta. Toliko je ometao da nije uspela da prihvati ni jednu vrednu misao. Bolela je glava.

Nedelja je dan za odmor od sebe i drugih. Ne samo što je tako predviđeno, već su i ljudi zdušno pristali umorni od šestodnevne uobičajenosti.

Očigledno, iako dele isto okruženje, ne dele svi iste navike. Neki odmaraju stvarajući umor drugima.

♣ ♣ ♣ ♣ ♣

U ovakvim danima Valentina nema senku kao sav normalan svet. Samo karmu tikve bez korena. Sa rodnom, vrsnom i nacionalnom pripadnošću stečenom po rođenju, bez mogućnosti za lično izjašnjenje. Sa pečatom običnosti utisnutim na sredini visokog, bledog čela.

Činjenica da bez obzira koliko lepa i pametna, ne može preko klasne crte, uvlači je u vrtlog uzrujanih misli. Otima mir stečen osećajem za lične vrednosti. Još jedna u nizu svakodnevnih, bespotrebnih i nametnutih borbi.

U ovakvim danima ne može da podnese nikoga. Na ivici je da počne da ne podnosi sebe.

♣ ♣ ♣ ♣ ♣

Život ima smisao. Ali, koliko god se trudio da to pokaže, toliko često čini da izgleda drugačije. Hijerarhija univerzalnih razloga je suviše komplikovana za sputani ljudski um. A zapravo, lako je dostupna i neverovatno jednostavna. Lebdi nevidljiva u vazduhu.

U nizu sitnih stvari koje bi bilo dobro uraditi, podrazumeva da svakoga dana učiniš nešto za sebe. Da obraduješ svoje unutrašnje biće.

To može biti bilo šta. Recimo, srećna misao koja će učiniti da se krene u boljem pravcu. Može biti ulazak nove osobe u život. Nova biljka ili napuštena životinja kojoj odlučimo da pomognemo.

Može doći kroz lik stare gospođe sa kojom usput razmenimo par toplih reči i osetimo da smo bliže Universumu. Ne zbog toga što je gospođa jednom nogom u grobu i već miriše na tamjan i sveće, već zbog sopstvene radosti koja je dotakla radost druge osobe.

♣ ♣ ♣ ♣ ♣

Sopstvenu nezainteresovanost podigli smo na fascinirajući nivo. Zauzeti trivijalnim stvarima ne primećujemo da poklona ima bezbroj. Vuku za rukave da ih uzmemo.

Na sreću, ima onih koji prepoznaju mogućnosti. Koji su se izveštili u funkcionisanju na paralenom nivou. I vode udoban unutrašnji život, ne ometajući sopstvenu socijalnu rutinu. Bez odmora se zabavljaju u maloj laboratoriji sreće, ne obraćajući pažnju na vreme i događaje.

Jedna od njih je i Valentina. Neraskidivo vezana sa tajnim svetom koji je strpljivo čeka da se osmehne i kaže intimno “dobar dan”. Trenutak koji je spaja sa onim što jeste dešava se često neplanirano. Nalet golicljivih mehurića sreće rasprši se iz sredine grudi prema ivicama tela i natera je da počne iznenada i bez vidnog razloga glasno da se smeje. Baz obzira gde se nalazi.

♣ ♣ ♣ ♣ ♣

Par dana ranije, u autobusu gradskog prevoza, zagrcnula se od smeha sama sa sobom. To je primetio jedan stariji, namrgođeni gospodin.

“O, Gospode, o Bože! Gle, još jedno pošanodušenje i silazak s uma. Koje sam jadne sreće, pa samo na lude nalećem?!”

Valentina se premestila u drugi deo autobusa, da ne uznemirava gospodina u preozbiljnim godinama. Ne bi volela da učestvuje u pojavi simptoma rastrojstva izazvanog nervnom hipertenzijom.

Ponovo se nasmejala. Setila se raščupanih sedih obrva iznad uskih proreza pakosnih očiju i sićušnog tela nervoznih pokreta. Izgledao je kao miš. Čak je nosio i sivo odelo. Kod kuće ga sigurno čeka mala siva žena sa gomilom sive dece. Sigurna je da će im ispričati događaj iz prevoza, dok izbačenim sekutićima glođu sledovanje ručka. Možda će se zasladiti sirom. Možda, čak i pavlakom!

♣ ♣ ♣ ♣ ♣

Misao je naterala da skoči. Brzo je obukla stvari koje je prethodne noći nehajno prebacila preko fotelje. Setila se da je u marketu videla minijaturne kaktuse. Tog trenutka je odlučila da će svakog dana do rođendana, koji se približava, kupovati po jedan. Ionako su joj omiljene biljke.

“Da svoj put pospem trnjem i možda stignem do zvezda!” – namignula je odrazu u ogledalu.

Prepešačila je razdaljinu od nekoliko autobuskih stanica. Bar danas ne mora da koristi gradski prevoz. Iako nedeljom nikada nije gužva, mrzelo je da čeka na vikend red vožnje. Brzi hod će joj pomoći da aktivira fabriku sreće.

♣ ♣ ♣ ♣ ♣

Odabrala je, za početak, jedan debeljuškasti sukulent sa visokim šiljcima izraslim u svim pravcima. Čiroki Kaktus, tako će ga zvati. Svakoj biljci nadene ime i uvek je njime oslovljava. Negde je pročitala da biljke to vole.

Malo je poznato da su osećajna bića. Prenose energiju i vibracije koje se prostiru kroz vazduh, preko površine listova, do biljnog nervnog sistema. Iako rudimentiran, ipak postoji. Tako mogu da osete strah i bol. Ljubav i pažnju.

I mržnju. Posebno se plaše oštrih predmeta.

♣ ♣ ♣ ♣ ♣

Pošla je kući drugim putem od onog kojim je došla do marketa. Uvek to radi. Trudi se da ne ide istim pločnicima. Avanturistički duh neplanirano izabere trasu i stvori neizvesnost sledećeg događaja. Jeste da su to ukupno tri staze, ali i to je nešto.

Uživala je u osećaju ushićenog zadovoljstva što minijaturni bodljikavi život drži u ruci. S druge strane sumorni pogledi na koje je nailazila imali su izraz začuđenog gađenja. Valentinino unutrašnje Ja vrištalo je i skakalo na trambolini sreće. Zapanjila je smoreno pučanstvo.

Obožava te male duševne egzibicionizme. Daju joj gorivo da iznese dan. Čine je posebnom u sopstvenim očima. A to je jedan od Valentininih životnih ciljeva.

Kao i pobeda nad mrzovoljom nedeljnog jutra.

♣ ♣ ♣ ♣ ♣

Nekada je imala problem sa Nedeljom kao danom u sedmici. Odavno je prevazišla.

Zbog pritiska da završi domaće zadatke mrzela je nedelju i školu, iz dna dečije uplašene duše. Mrzela je vikend uopšte. Strah koji su joj roditelji usadili i pretnje i prisiljavanje. Mrzela je njihov mračni odnos bez ljubavi. Nelagodnost neusklađenosti. Nedostatak pažnje i majčine pokušaje stvaranja iste.

Mrzela je težinu besmislenog braka i sve roditeljske promašaje, pretvorene u oruđe za ranjavanje nje, kao glavnog krivca njihove nesreće.

Kao da je uopšte imala mogućnost izbora. Kao da je uopšte učestvovala u odluci da je stvore i ponude Svetu.

Kao da je uopšte želela da se rodi.

♣ ♣ ♣ ♣ ♣

Setila se mučne skučenosti. Prigušenog svetla sa masivnog lustera. Hladnoće iza navučenih zavesa.

Mirisa zajedničkog ručka – jer tako treba.

Iako Valentinini roditelji odavno obeduju za nebeskom trpezom, nikada se neće osloboditi mrskog osećaja da je nedelja dan za porodicu.

Zato neće imati svoju. Ne treba joj. Najbolje joj je kada je sama.

Roditelji su jedini koji je vezuju za prošlost. Kada skrene u memljive podrume sećanja, oseća kako vrebaju, zlokobno pokušavajući da joj preotmu dan. Da upropaste pokušaj da promeni nametnute navike, koje je uporno drže prikovanu za licemerne vrednosti tradicije.

♣ ♣ ♣ ♣ ♣

Tada se nadvikuje sa glasom koji krklja iz tamnice nametnute krivice.

“Tvoja majka je radila drugačije. Ti ništa ne umeš. Ti si nesposobna?!”

“Pustite me!

Ja nemam potrebu da imam koren. Ja ne želim da budem zemlja.

Ja nemam potrebu da imam dubinu. Ja ne želim da budem voda.

Želim da budem vetar. To sam Ja.

Ako ne, izgoreću u sopstvenom plamenu.

Ne možete mi ništa!”

♣ ♣ ♣ ♣ ♣

Valentini je trebalo mnogo vremena da otkrije i sagleda problem koji ima sa danom koji se zove Nedelja. Trebalo joj je mnogo vremena da prizna sebi, bez griže savesti, uzrok nemira i neudobnosti. Da se napokon suoči sa strahovima deteta i glupošću odrasle osobe koja ih uporno neguje i vuče kao svakodnevni bagaž.

Tek tada uspela je da zavoli Nedelju, kao svaki drugi dan. Da ne pravi razliku. Da imena dana u sedmici prestanu da budu bitna. Jer svi su jednako lepi.

Kada zavoliš sve što ti se dešava, život postaje magičan.

♣ ♣ ♣ ♣ ♣

A današnja Nedelja, biće bez preterivanja lepša od uobičajene.

Postaće kandidat za poligon srećnih misli u slučaju pada sistema ili neke neplanirane iznenadne nesreće. Postaće dan koji se dugo pamti.

Valentina je dobila poziv od Dragocene da gledaju fotografije iz prašnjavog porodičnog albuma kojeg je jutros pronašla na tavanu.

♣ ♣ ♣ ♣ ♣

Zatekla ju je u dnevnoj sobi, na udobnom dvosedu, među cvetnim jastučićima. Dragocena se osmehnula. Sveže napuderisana, blagim pokretom ruke pokazala je Valentini da sedne pored nje.

Stidljivi zraci zimskog jutarnjeg sunca probijali su se kroz golu, ali gustu, krošnju lešnika i veselo bacali senke na kristalne čaše u vitrini od ružinog drveta. Poklon Dragocenine bake Abigail.

Valentina je ostala par trenutaka u dovratku zaljubljena u prizor.

Njena Dragocena. Ponekada ume da odluta i nestane. Tada Valentina danima nevoljno tumara po kući tražeći neki detalj koji bi je utešio dok čeka da se javi i veselo zakikoće: “Vidi ko te zove! Vratila sam se!”

Tada sve bljesne. Sunce se vrati u život i Svet dobije boju.

Valentina ponovo može sve. Da kasni na dogovorene sastanke i trči za autobusom. Da vuče težak ceger. Da prašinu vidi kao vilinski prah i odluči da je ni slučajno ne briše, jer to donosi lošu sreću.

I tako u nedogled.

 

 

 

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: