Prevrtala se u krevetu celu noć. Sanjala je košmarne snove.

Sumračak je zgušnjavao vazduh oko širokog, nakrivljenog stabla ispucale kore, kada se spustila sa Neba na usku stazu usred nepreglednog groblja. Na granama je stajalo par osušenih listova.

Prostor je izgledao kao sapet sivom mrežom. Ništavilo i potpuno odsustvo vremena. Zamrznut prizor bez ijedne kretnje. Bez šapata vetra i bez boje.

Gledala je u beskonačne nizove nadgrobnih spomenika.

Mermerne kockaste građevine, hermetički zatvorene, sa prednjom stranom u staklu, bokovima su postavljene jedna uz drugu. Sve su iste, crne, osim ove ispred koje stoji. Isklesana od kamena zagasite nijanse prljavo roza boje. I ispisan zlatom na staklu, epitaf nepoznatoj ženi.

Sa svakom pročitanom reči rastao je i obuzimao je Strah. Curio je iz pukotina sumornog dekora. Navirao ka njoj i skamenjavao je. Nezadrživo i nesavladivo.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Počela je panično da priziva svoje ime iz vijugavih hodnika dubokog sna, tražeći vrata kroz koja bi došla do sebe. Udarala je u uske zidove, ne mareći za bolove, pokušavajući da se probudi. Ni sekund više nije mogla da podnese gde je. Vrištala je zarobljena u mermernoj kutiji dok se odvajala od tla. Bez glasa otvarala ispucale usne, krivila lice u grč, između molbe i očaja.

Neka druga Ona posmatrala je ličnu agoniju bez uzbuđenja. Nije osećala ništa. Nije želela da se probudi. Bilo joj je svejedno. Po prvi put u životu oslobođena misli i potreba.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Jedva je podigla kapke, zaglavljene kao stare polomljene roletne između jave i sna. Ležala je na levoj strani tela ukočena od hladnoće i straha, čupajući se iz omamljujućih magli Hipnosa, prestravljena da ne zatvori oči i ponovo utone u isti san.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Mrzi smrt i plaši je se, neopisivo. Nikada neće uspeti da se pomiri sa njom, niti da je prihvati. Koliko god psiholozi tvrdili da je ta vrsta suočavanja pokazatelj zrelosti, deluje kao da neko uporno pokušava da nametne ideju da se u tom slučaju postiže ravnopravnost Čoveka i Života.

Nije sigurna da takva ravnopravnost postoji i da je uopšte moguća. I neke mnogo jednostavnije i izvesnije, nisu ostvarene i ostale su kao izbledela slova na transparentima zaboravljenim iza zakatančenih garažnih brava, u borbi za neka nova i veća prava.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Dok se Ona plaši i mislima pokušava da nađe beg, Smrt ne oseća ništa i ima vremena na pretek. Dočekaće svakoga na dogovorenom mestu. Na raskrsnici, za trpezarijskim stolom, usnulog u krevetu, u nečijem toplom zagrljaju ili u patnji i vapaju. Svejedno joj je. Ne mari za ljudski strah i brigu. Ne razume pokušaj da je izbegnu, kada je tako očigledno neminovna. Nastala je istog trenutka i iz istog Nebeskog Semena, iz istih razloga, kao i njen brat blizanac Život. Imaju istu svrhu – da čoveka nauče pameti. I imaju ista prava.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Još uvek je bio mrak. Ustala je da skuva kafu. Saplela se na papuču, mačku i niski prag na prolazu kroz portal između sobe i hodnika.

Uzela je lonče za dvoje, šoljicom odmerila vodu za jedno, dodala dve kašikice belog šećera i dve kašikice bogato zahvaćene kafe. Uključila je šporet na najjače. Ringla ravne ploče zasijala je bordo. Ubrzo stidljivo promenila je boju u jarko crvenu.

Čulo se tiho komešanje molekula različitih supstanci, ubrzanih povećanjem temperature. Gledala je kako se odvojeni sadržaji lagano spajaju i podižu u bogatu penu. Skinula je posudu pre nego je tečnost iskipela i razlila se u površinu znatno veću od zapremine u lončetu.

Vrelu, gustu kafu sipala je u belu keramičku šoljicu srednje veličine. Pravilni ovalni obod spušta se ka dnu do visine od dva i po santimetra gde se sužava, pa šolja ima izgled obdarenog poprsja dobro podignutog uskim korsetom od krtih ribljih kostiju.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Otkinula je par krupnih zrna sa neopranog crnog grozda iz zdele na stolu. Čvrsta opna slasno je pukla pod snenim ugrizima. Vukući stopala u mekim papučama po parketu, vratila se u spavaću sobu i bupnula svom dužinom u topli krevet.

Počelo je da se razdanjuje. Kroz okolne krošnje i oluke duvao je snežni vetar. Slušala je razigrane zvuke. Niske u lakom prelazu u visoke i naglo spuštanje ekstremno visokih u niske, u neprekidnom zavijanju.

Košava je podizala i spuštala, spiralno vrtela snežne pahulje i razbijala vazdušne talase o zidove zgrada. Iskoristila je maksimalnu jačinu prirodnog zvuka, da se pripremi za dan, pre nego što počne da ih utišava ljudska buka.

Iritirajuća nemoguća bića, sposobna da naglo probude dan od najranijeg jutra: nervoznim dugim trubljenjem, progorelim auspusima, nesnosnim tonovima muzike i vriskom, lupanjem vratima. Zašto neki ljudi nemaju običaj, kao neki drugi, da blagim pokretom iz zgloba šake pomiluju kvaku i tiho otvore i zatvore vrata? Zašto svom silinom nasrću kao da probijaju frontove?

Promaja često nema silinu udara koliko ima pojedini čovek.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

A u komšiluku, u betonskom soliteru, gde se zvuk prenosi, rekla bi, intenzivnije nego kroz slobodan prostor, bilo je mnogo stanovnika koji su svom silinom nervnih odrona gurali vrata ka dovracima.

Kao da guraju ljuljašku da leti što dalje, visoko.

“Tata, gurni me jače! Jače! Hoću da stignem do neba i do zvezda!” Setila se svog razdraganog detinjeg glasa i osetila energiju visoke Očeve pojave. Ali, nije mogla da se seti, da li su često išli u park ili je to bilo, možda, samo jednom, a da je tako jako ostalo urezano u sećanje?

Sa mamom je odlazila u šetnje velikim gradskim parkom, u bioskop i pozorištance. Sigurno više nego jedanput. Toga je čak jasno, na trenutke, uspevala da se seti. Scene su se pojavljivale kao epileptični fleshevi. Brze i istrzane, ali upečatljive.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Pogledala je na stoni sat. Vreme je da se spremi za odlazak na posao. Osetila je mučninu. Setila se nemilog sna. Ostaće ceo dan, ako ne i naredni, zarobljena u neprijatnosti i strahu.

Čije ime je bilo utisnuto na staklu? Koji datum?

Categories:Kolonijalna roba
Published on :Posted on