Doktor Gladius Kowalski sedela je za masivnim drvenim stolom, zadubljena u listanje i čitanje hrpe papira. Sa suprotnog zida, kroz visoki, širom otvoren prozor, uskakali su i gubili se nestašni zraci jutarnjeg Sunca.

Blago strujanje vazduha podiglo je dugu belu providnu zavesu, a sa njom i Gladiusin pogled dok su se vrata kancelarije otvarala. Ozbiljan i usresređen izgled doktorkinog lica promenio se u mio kada je ugledala drugaricu u dovratku. Samo na trenutak, dok je podizala glavu, delovala je odsutno zagledana u nesagledive daljine. Gladius je čitala izveštaje o stanjima pacijenata, pa svetovi koje je pohodila nisu zanimljivi za posetu ni raspitivanje.

Dve žene su prišle jedna drugoj i ostale u lakom zagrljaju par sekundi.

Dragocena se blago izvukla i pogledom potražila mesto gde bi mogla da se oseća udobno i nezvanično. Nije joj promaklo da je Gladius znatiželjno ispratila kretnju, što je potaklo da istog trenutka širom otvori poklopac kutijice uznemiresnosti koju je tog jutra jedva uspela da zatvori i zabravi. Nemir, dotle sabijen svim raspoloživim mentalnim sredstvima, izbio je na površinu kao pregršt konfeta i lako se raspršio kroz svež jutarnji vazduh. 

Da bi ubrzala predugi trenutak, Dragocena je sela na prvu tapaciranu stolicu pored koje se zatekla i prekrstila noge. Prešla je nervoznim pogledom preko nameštaja i praznih zidova i pohvalila udobnu skromnost prostora.

— — — — —

Za razliku od kancelarije u kojoj se nalaze, lekarska ordinacija doktorke Gladius ne ostavlja utisak prijateljske dobrodošlice. Smeštena je u drugom krilu zgrade i izgleda i jeste kao svaka druga bolnička prostorija. Tipično neprijatna. Hladni beli zidovi sa rešetkama na prozorima, stari sto, nalik školskoj klupi, drvena stolica za doktorku i metalna za pacijente, na kojoj su mestimično izbile rđave fleke, čine da se i najvedrija narav skupi u bednoj skučenosti i pusti da sreća ispari iz nje.

Predostrožna Gladius ne ostavlja ništa na stolu. Par neophodnih sitnica, kao što su olovka, pečat i recepti, nosi sa sobom svaki put kada napusti prostor, čak i na kratko. Njeni pacijenti ne biraju vreme ni mesto, samo priliku, da privuku pažnju, makar to značilo da sebi nanesu povrede ili oduzmu život. U tom smislu i običan papir predstavlja pretnju.

Zbog mučnog izgleda i atmosfere, kao i čestih incidenata, Gladius nije želela da dovede Dragocenu u situaciju da prisustvuje nekoj od uobičajenih scena. Zato je sastanak zakazala u kancelariji, a ne u ordinaciji. Uostalom, Dragocena nije u grupi kojoj treba vrsta pomoći koja bi zahtevala da zalazi u prostor namenjen stvarnim bolesnicima. Ta ohrabrujuća misao osnažila je obe žene i povratila dobro raspoloženje.

— — — — —

Sitna medicinska sestra, neizražajna i nenašminkana, sa kosom zategnutom u niski rep, tiho je spustila pribor za čaj i uz jedva čujan pozdrav napustila prostoriju. Dve prijateljice bile su spremne. Jedna za slušanje, druga za otvaranje duše.

Dragocena je žurno otpila gutljaj vrelog čaja i istog trenutka zažalila. Nemi uzdah raširio se bolnom ružičastom sluzokožom usana. Povrh svega ugrizla se za unutrašnju stranu obraza i osetila bljutavi ukus krvi.

Bez uvodnih formalnosti započela je malo poznatu storiju o pravim bojama pretvorničkog karaktera Ridiculous Hilariousa.

— — — — —

U životu nisam srela zreliju psihopatiju od ove koju je u svom bolesnom egu razvio buljavi moljac. Zovem ga moljac zbog ustajalosti životnih sokova. Zbog mirisa naftalina koji širi oko sebe. Zbog odvratnih dermatitičnih nabora oko neprirodno buljavih očiju. Kao da je vrhunski teniser majstorskom bekhend paralelom poslao dve teniske loptice na sredinu limfatičnog bezličja. Tako izbečeno izgleda. Uostalom, to znaš i sama.

Ali, pričaću ti kao da ne znaš o kome govorim. Pokušaj da uništiš dagerotip koji si pohranila u misli i samo na osnovu mojih reči sklopiš novu sliku. Prvo ću ti predstaviti kiklopsku amorfnu spoljašnost, a kasnije i njenu izgužvanu postavu.

— — — — —

Kada sam ga prvi put videla sve u vezi sa njim bilo je raštimovano. Dok je prilazio, mislim da sam čula zvuk orkestra u bezuspešnom pokušaju usklađivanja tonova. Predugačke ruke, klatile su se beživotno u prevelikim zamasima pored previsokog tela. Uska spuštena ramena završavala su se mlohavim mišićima nadlaktica, a ogromne lopataste šake zadebljanim mesnatim dlanovima. Pogled na izgickane i oglodane nokte izazvao mi je mučninu i tup bol ispod rebara. Gde taj čovek živi kada u njegovoj šezdesetoj godini života nije čuo za pribor za manikir?! Zar ne zna da je nepristojno i nezdravo grickati nokte i čačkati nos? Nadam se da nema ukorenjene obe navike.

Ne verujem da je toliko siromašan da nema ni za makazice? Kako radi pedikir? Ne deluje dovoljno gipko da bi kiklopsku nogu mogao da podigne do krezubih usta. Ništa mi nije jasno.

— — — — —

Tako razmišljajući pogled mi se zalepio za abnormalno naduveni trbuh, i odmah sam našla vezu između grickanja noktiju i kotla parne lokomotive, ispunjenog gasovima i smradom. Nesretnik, sigurno ima gliste.

Mešinu je otromboljio preko prejako stegnutog kaiša na farmerkama, koje su svejedno padale i uvrtale se na slepljenoj, mlohavoj zadnjici. Ispod prekratke majice podignute preko najvišeg izbočenja stomaka, na bokovima spuštene kao krila uspavanog šišmiša, virilo je duboko pupčano udubljene omeđeno crnim kovrdžavim dlakama. Ustremile su se ka lastišu intimnog veša koji je otkrivao nemar i osnovni nedostatak samopoštovanja. Hodajuća estetska karastrofa.

— — — — —

A u glavi nepojmljiva praznina. Nekada sam prosto imala utisak da čujem sopstvene reči kako zveče kao kašika bačena u limenu kofu i vraćaju se kao klepet stotinu izlupanih lonaca. Logično je da se sitna duša kao što je njegova, nastanivši se u tolikom telu, negde među pregibima i izgubila. Ostala zarobljena u lagumima u sedmom nivou ispod površine epiderma, da vrišti izbezumljena što je niko ne čuje. Pokušavala sam da joj pomognem. Pružala ruku. Pružala obe, da je izbavim.

Ali, nije se odazvala na moje molbe. Samovoljno utamničena u drami koju je za akcioni performans osmislila. Prestravila me je spoznaja da uživa u sebičnom ogledanju u kristalnom odrazu sopstvenog zla koje izvrće istinu, izmišljajući drugu u kojoj je on žrtva nepravde, a drugi krivci.

Sakrivajući bitne istine, lažući i često gubeći se u lažima, do mere, da pretumbava vremena i mesta, briše događaje i ubija ljude. Samo da bi iskoristio i okrenuo situaciju u svoju korist. Nikada ne misleći i ne brinući koliko nekoga povređuje. Čak uživajući u tuđoj patnji. Smejući se i izvrgavajući je ruglu.

Živi navodeći čoveka na pogrešan put i iscrpljujući ga do trenutka da mu se obrati za pomoć. Dok Ridiculous, kao svaki predator, uživa u agoniji žrtve, manipulišući njenom nemoći.

— — — — —

I uvek ima rezervne igrače u svojoj predstavi. Nikada ne praktikuje luksuz jedne romantične mogućnosti. Čak i ne krije svoje namere. Često otvoreno postavlja nemoguće zahteve pred partnera, da bi se u sledećem trenutku navodno slomio u pokajanju, svestan svoje naglosti i grubosti. Uz teatralna izvinjenja lomi čoveka na sastavne delove crpeći mu poslednje atome snage. Da bi se iznenada obrušio kao strvinar na ostatke izdišuće žrtve. Ostvarujući potpunu kontrolu nad plenom, jer nad sobom i svojim nagonima nema apsolutno nikakvu moć. Bedan i nesposoban da kontroliše čak i sopstvenu sitost. Večito gladan i proždrljiv. Pre nego završi sa obrokom, još punim ustima žvaće reči u poslednjem zalogaju, o sledećem ždranju. Nemilice trpajući i proždirući sve što mu se nađe u alavoj kašiki.

— — — — —

Sve sam shvatila suviše kasno. Nebrojeno puta, vraćala sam scene i sećanja u vreme njihovog nastanka i povezala događaje u niz izrežiranih slučajeva, čiji je on jedini autor.

Ridiculous ponavlja par izvežbanih činova i tako živi, već skoro 60 godina. A to je previše vremena za tako ljigav oblik postojanja. Kada bih uspela da se izdvojim i bez emocije i osude, bez želje da mu se dese užasne stvari, iako ih zaslužuje, sagledam život tog pogrbljenog kiklopa, možda bih mogla da mu odam priznanje za preživljavanje. Ili bar da se sažalim na patetični oblik života nemoćnog parazita koji nagonski opstaje.

Jedino što ne bih mogla je da mu se divim. Verovatno u tome sedi zgrčen prapočetak kompleksa vrednosti njegovog maloumnog bića i razlog njegove najdublje traume.

— — — — —

Jasno se sećam svih besnih izliva ljubomore. Za svaku pohvalu koju sam dobila, on je potrčao da me pospe pepelom iz kanti koje neprestano nosi sa sobom i specijalno samo za mene. Vraća se na trivijalne priče iznova. Kao vodenični točak melje neprestane umišljene dokaze moje prevare. Konstruiše događaje koje smešta u prošlost dovoljno daleku da ne mogu da se setim da li je postojala. Želeći da unizi trenutak moje sreće i uživanja. Da me zatrpa teretom nepostojeće krivice.

Saznanje da me toliko mrzi ostavlja me bez reči. Oduzima me. Osećam nemoć, katapultirana iznad ponora očaja. Prevrćem besmislenost svih mojih pokušaja. Istresam iskrene želje izrečene u nadi o srećnom zajedništvu. Pokušavam da pronađem ključ za beg iz kuće očaja.

Zaledim se od pomisli da čoveka koji me gleda staklastim pogledom bezdušnika zapravo ne poznajem. Da ne znam sa kim odlazim na počinak i pored koga se budim. Šta je sposoban da uradi dok posećujem zemlje snova? Nesvesna da možda stoji nad krevetom sa ubistvenim predmetom u ruci i zamišlja kako mi seče komad po komad tela, za zalog vernosti bolesnoj, umišljenoj večnoj ljubavi, kojom me uslovljava.

— — — — —

U početku me je sve jako plašilo. Na šta buljavi i cilja. Vremenom sam uspela da se uhvatim za nejasni oprez od trenutnog duševnog stanja limfatičnog kiklopa i da se zaštitim improvizovanim odbranama. Sve vreme svesna, da zapravo uopšte nisam spremna i da ne mogu da pretpostavim njegov sledeći hir.

Pored njega ne stižem da živim na sopstveni način. U trenutku kada sam postala predmet njegove fiksacije, prestala je da postoji moja individualnost. Izgubila sam identitet. Postala sam glina za modeliranje. Osnovne sive boje koju po potrebi oboji za pokazivanje na pijacama i garažnim svirkama. Na jeftinim mestima gde ne postoje uslovi za učešće, gde jedino može da uživa i da se pojavljuje buljavi mediokritetni Trbosek.

— — — — —

I shvatila sam jos jednu vrlo važnu stvar. Kada je neko loš, onaj drugi se nada da će se tom lošem vratiti njegovo zlo. To je ljudska potreba za pravdom. Za kaznom. Ali, ne. Ne vrati se kako misliš i kako bi želeo. Vrati se na drugačiji način. Tako što skot postane još veći Skot.

Da ne bih trajno završila u, tom za mene, neudobnom okruženju, u beloj košulji zavezanoj na leđima, došla sam u svojstvu pacijenta, ali i prijatelja, kome je hitno potrebna delotvorna pomoć.

— — — — —

Gladius nije trepnula za vreme priče. Iako vrlo profesionalna, u ovom slučaju nije mogla da se postavi isključivo u ulogu lekara, pa je prilično bolno i lično, prihvatila Dragoceninu ispovest.

Spustila je šoljicu na tacnu i prodorno gledajući dragu prijateljicu, rekla:

Za vreme moje prakse, koja nije kratka, znaš i sama, nisam imala priliku da se sretnem sa pacijentom koji je svesniji i koji je u toj meri sposoban da shvati i predstavi stanje u kome se nalazi, na način na koji si ti uradila. Zvučaće ti nemoguće, ali sa sigurnošću tvrdim da si sama sebi dovoljna.

Ja mogu da te strpam u krevet i pomognem ti da prespavaš svoj dragoceni život. Ali, to ne želimo ni ti ni ja. Jedino što stvarno želim da ponudim, da kada god poželiš dođeš i ispričaš se. Ja ću te slušati. U tvom slučaju ne postoji savet koji bi parirao tvojoj svesnosti. Tebi je potrebno da glasno izgovoriš pred drugom osobom sve što godinama ponavljaš svojoj tišini.

Potrebno ti je pretakanje misli.

— — — — —

Ti si jedina koja može da nađe način i rešenje. Ja sam sigurna da ćeš uspeti u tome.

Analizirala si problem do mogućih granica. Oglodala do kosti. Izložila sagledavanju sa svih strana. Penetrirala u srž haosa.

Zbog toga ćeš uspeti da pronađeš put i izlaz. Svesna si da ostajanjem u okruženju koje te uznemirava i razboljeva, nećeš učiniti ništa. Promenom ćeš uspeti da stvoriš nove mogućnosti. Da otvoriš nova vrata i ugledaš nove svetove. Vratićeš se iskonskoj sebi i moći ćeš ponovo sve.

— — — — —

Dragocena je pažljivo slušala. Ohrabrena i neskriveno ponosna na sebe, pogledala je u izmučeno lice drage Gladius i tiho dodala – znam da ću petog dana, od odlaska buljavog moljca iz mog vidokruga, zaboraviti da je ikada postojao.

Treba samo strpljivo da sačekam da nestane.

 

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: