Dragoceni, inače, ne može da se pripiše kenjkavo fizičko ili duševno rasploženje. Međutim, kako niko živ nije sazdan od stene, tako i ona ima “svoje dane”. Neotporna na visoke temperature, negoduje kad god je primorana da napusti udobnost prijatno klimatizovane kuće. Posebno kada to radi zbog ili za druge.

U ostalim klimatskim uslovima neizmerno uživa.

Razdragane boje proleća golicaju je bujicom životnih sokova i uz kikot valjaju par santimetara iznad pločnika kroz vazduh ispunjen gustim mirisima.

U zimskim danima kada nebesko belilo na Zemlju spusti setu i beznađe, Dragocena podiže meko, toplo lice i kao na baršunasto jastuče prihvata stotine prehlađenih iglica, smejući se smehom rumenog, zdravog deteta.

Jesen ume da odvuče u tamnice suočavanja sa željama i neostvarenjima, neke nespremne ljude, dok Dragocenu lagano povede u ušuškanu sigurnost i skrovište od stvarnosti. Nepomična, koncentrisana na crescendo raspusnog slavlja nebeskih bića na neslućenim visinama, dugo ostaje zadubljena u zvuke udara vetra i olujne kiše o aluminijumski sims i okolne krovove.

Prislonjena čelom na zamagljeni prozor, pušta jezu da se razliva telom kao majušni krivudavi puteljci hladnih kišnih kapi niz staklo. Što su naleti i udari jači, njeno psihičko telo sve više se odvaja od fizičkog i lebdi kroz nevreme sa prolamanjem gromova i svetlom munja.

Mračni jesenji tonovi je podsećaju na duge sate usamljenog detinjstva u kojima je uživala zabavljena igranjem sa lutkama i crno belom mačkom, jedinom i najboljom drugaricom. Prepuštena mašti izmišljala je priče u kojima je postajala vitka i beloputa, skoro providna devojka. Razbarušenu dugu kosu nalik na razigrano lišće u raskošnoj krošnji, i nežno telo, krhko poput tananog stabla, poistovetila je sa drvetom i nazvala se Princeza Breza.

— — — — —

 

Jednog iscrpljujuće toplog dana, koji je kalendarski pripadao proleću, a po uslovima pustinjskom letu, Dragocenina uznemirenost dostigla je vrhunac. Iziritirana dugogodišnjim zvocanjima i pakostima buljavog limfatičnog Hilariousa, za koga je slučajem prespore pravne administracije još uvek udata, odlučila je da poseti dragu prijateljicu – Psihijatra Gladius Kowalski. Bez obzira što su vremenski uslovi tog trenutka za nju bili u rangu nepogode.

Dugogodišnje prijateljstvo ove dve žene jedno je od retkih, bez senke nerazumevanja ili skrivene netrpeljivosti. Ostale su jednako bliske kao na samom početku. Kao kada su se prvi put ugledale i prepoznale po iskrama u očima i veselom neobuzdanom smehu, jednog davno prošlog dana u školskom dvorištu Gimnazije. Ostale su vezane neraskidivim nežnostima i pažnjom.

Upravo iz tih razloga Dragocena se dugo premišljala da otvoreno govori o svojoj intimi sa buljavim Hilariusom. Iako je Gladius upoznata gotovo sa svim, bar vidljivim, odnosima i situacijama. Strah da novo iskustvo ne unese promene ili osećaj udaljenosti između njih dve, držao je Dragocenu zatvorenu tako dugo.

Konačno, tog dana, našla se na kraju roka trajanja zdravog odnosa sa samom sobom. Odlučila je da probije zidove lavirinta nezdravih i nazadnih misli. Nisu joj ni dolikovale.

Otvorila je vrata ormara širom. Izvukla skrivene prašnjave kosture, strpala ih u ogromne, teške kofere i potegla put klinike za duševne bolesti. Kad mogu drugi može i ona.

 

— — — — —

 

Odlučnost namere primetno joj je pomogla da s lakoćom izdrži gušenje u prepunom, skoro neispravnom vozilu gradskog prevoza. Kretalo se sporo i kao pod uticajem neslućeno moćne magijske sile, ispuštajuči klaparave zvuke poput zaprežnog. Prosto je nemoguće zamisliti da mašina u takvom tehničkom stanju može uopšte da se pomeri čak i u garažnom krugu, a kamoli u košmarnom jezgru gradskih ulica.

Izmešani mirisi tela putnika i teškog belog dima, koji je kuljao iz pravca vrelog motora isprskanog uljem iz probušenog creva, koje je pulsiralo u pravilnim razmacima kao krv iz probijene grudne aorte, naveli su Dragocenu na pomisao da su gasne komore bile humane tvorevine. U njima je Smrt dolazila sigurno i brzo, dok je u ovakvim slučajevima delovala samo kao srećna, eventualna okolnost. Opet, ne treba je prizivati, ume grubo da se našali i iznenadi. Zamislila je bizarnu scenu u kojoj Kosač u Crnom, kucka pospanog putnika po ramenu u prepunom autobusu, jednog jutra običnog radnog dana. Stvarno bi morao da budeš opasan baksuz za tako nesrećan sticaj astroloških okolnosti.

Trenutni prioritet ponavljanja priče koju planira da izloži prijateljici i simuliranje prirodnog ponašanja, kao neophodnog pratećeg elementa pribranog držanja stvari pod kontrolom i u apsolutnoj moći, odložili su Dragocenine misli o konačnosti.

Tešila se da će susret izgledati kao kada na popodnevnoj čajanci u omiljenom restoranu, započnu spontani razgovor o životnim saputnicima i sapunicama. Uostalom, to je uobičajena zabava svih zrelih uzrasta, interesovanja i podneblja. To je jedan civilizacijski ritual čiji se trenutak pojave i smisao nikada nisu dovodili u pitanje. Nema ni potrebe, jer se podrazumeva, kao i svakodnevno svitanje.

 

— — — — —

 

Izašla je iz vozila izgurana i izgažena bez izvinjenja, kao da je sasvim prirodno ne primetiti da si nekoga povredio i naneo mu bol. Put od stajališta do bolnice predviđen je uskim, zakrčenim trotoarom, na kome su se od svitanja do sumraka, tiskale neuredne švercerke turskog veša prostrtog na haubama automobila i kartonskim kutijama između točkova. Među njima se isticala, neuglednom pojavom i iritirajuće glasnim govorom, prodavačica loših kineskih kopija kvalitetne zapadne bižuterije. Prizor svakodnevnog vašarišta upotpunjen zbrkom pospanih stanovnika obližnjih zgrada na putu do marketa i gegavim, šeptrljavim bolesnicima, odbio je Dragocenu od pokušaja prolaska. Odlučila je da iskoristi stazu kroz uski pojas zelenila koji odvaja trotoar od bloka stambenih zgrada i izbegne neizbežno sudaranje sa prepotentnim neuviđavnim svetom. Ne može da podnese isparenja i lepljivost sopstvenog tela u naletu vreline ispod bele, tanke kože. Kamoli sudaranje sa znojavim, neopranim sugrađanima.

Grad je već duže prenaseljen i pretrpan. Kao magacin sa bespotrebnim stvarima, kupljenim u mestima simpatičnim i egzotičnim samo nakratko, za vreme boravka bez obaveza svakodnevne rutine. Inače bi se od pomisli da u njima provedeš život, naježio i stresao.

Tako su joj izgledali i ti ljudi. Došli na vikend, a ostali zauvek u gradu u kojem je rođena i odrasla. Proživela divnu, bezbrižnu mladost. Školovala se. I gde će sasvim sigurno dočekati kraj svojih zemaljskih dana.

Za nju su svi oni bili nesrećnici. Izgubljeni i nasukani u brodolomu života. Zaglavljeni između dva sveta kao duhovi. Zatečeni u begu od bezbojnih, neplodnih stvarnosti rodnih mesta, koje su, nažalost, poneli sa sobom i istovarili, ne shvatajući da im grad neće doneti ispunjenje očekivanja samo zato što su tu. Da to što žele sami sebi treba da daju.

Ali, to je večita priča pečalbara. Lovaca na hleb za kilometre zverski zavijajućih creva. To je priča svih nacija i podneblja. Samo izgleda tragičnije u sopstvenom vidokrugu, nego što se čini u tuđim pričama. Posebno u siromašnim sredinama gde doživljaji ostavljaju dublji trag. Zvuci jače vibriraju. Neprijatna svetlost spoznaje bolnije vređa oči. Zbog nedostatka boja koje bi upile višak tonova i pogrešne nijanse pretvorile u prihvatljive.

 

— — — — —

 

Preskočila je par gomilica svežeg psećeg izmeta, zgrožena prizorom, na ivici da na sav glas zaplače od besa zbog nekulture i nemara vlasnika. Preskočila je i blatnjavu baricu, nekim čudom neisparenu i preostalu od kratkotrajnog pljuska prošle noći. Vešto se popela uz par iskrzanih betonskih stepenika i preko parkinga stigla do službenog ulaza bolnice.

Koliko god je mogla vedrije, pozdravila je usnulog portira rekavši mu da je poznanica doktorke Gladius Kowalski, koja je po dogovoru očekuje. Čovek je nezainteresovano klimnuo glavom, ušao u boks iza stakla i istipkao broj telefona. Nakon par sekundi na poziv je odgovorio prijatni glas doktorkine sestre. Srdačno je potvrdila Dragocenin dolazak.

Krmeljivi portir ispratio je Dragocenu do sporednog hodnika i nerazgovetno je pozdravio. Svetlo na tasteru za poziv lifta ostalo je bez boje, a jedva čujni zvuk zvona najavio stizanje sporog teretnog elevatora. Iza rasklimanih otvorenih vrata zjapio je prazan prostor sumorne sive boje limenih zidova. Krnjavo ogledalo pokazalo je Dragocenin odraz od visine vitkog struka do vrha lepe glave. Zadovoljno se nasmešila. Još uvek lepa i moglo bi se reći mlada, urednog i uglađenog izgleda, alabasternog tena i prodornih, živih očiju koje su potirale boju i umor izdajničkih podočnjaka od neprospavanih noći, perfektno zalizane kose, podignute u visoku punđu na vrhu temena, klimnula je sebi u znak pozdrava i odobravanja.

Trgla se od straha da je neko mogao naići i videti kako uživa u pogledu na sebe. Na ovom mestu to bi mogao biti samo lekar za dušu. Od pomisli na mogućnost trajnijeg zadržavanja u ustanovi, prošli su joj ledeni trnci niz vitku kičmu.

Brzo se sabrala i ušla u lift. Označila je treći sprat na kojem se nalazila skromna, ali uredna i svetla ordinacija Dr Gladius Kowalski.

Lako je pokucala na teška drvena vrata sa kojih se ljuštila suva ispucala boja.

 

— — — — —

 

Categories:Dragocena
Published on :Posted on

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *