Zvono na vratima još uvek udate Precious Hilarious oglasilo se visokim tonom u doba dana kada joj to nije odgovaralo. Bilo je skoro dvadeset dva sata i spremala se za počinak.

U stvari, uopšteno ima problem sa posetama, a zatim i sa izborom njihovog vremena. Sve teže podnosi društvene obaveze, a održavanje kontakata smatra, uglavnom, licemernim. Apsolutno egoistična izjava “nikada ne znaš kada će ti neko zatrebati”, mnogima je izgovor za brojne sate uludo provedene u zajedničkim uzdisanjima na ižvakane svetske teme. Za nju je takvo ponašanje čisto gubljenje dragocenog vremena koje može da iskoristi za mnogo važnije stvari, na primer da: nahrani gugutke koje, sa električne žice između dve bandere preko puta kuhinjskog prozora, vrebaju svaku mrvicu, zalije kućno i baštensko cveće ili obriše prašinu sa kristalnih čaša u vitrini od trešnjinog drveta nasleđene od bake po majci, Abigail Bumblebee.

Od detinjstva naviknuta na život bez primetnog učešća drugih, od ljudi očekuje istinsku vedrinu i posebno simpatiše kada je nasmeju dugim zaraznim smehom od kojeg vilica i stomak bole bar dvadeset pet minuta. Dragocenini preostali prijatelji vremenom su se saživeli sa njenim posebnostima. Jedino, proždrljivi, buljavi moljac Ridiculous Hilarious, kvari sklad njenog životnog tonaliteta. Prilazeći vratima, nadala se da ispred njih nije baš on. Ume da izmisli svekolike razloge samo da bi joj išao na živce i podsetio je da postoji. Kao da je to uopšte mogla da zaboravi.

Neki ljudi imaju nesreću da ispaštaju svoje greške dok se od života ne rastave. Dok neki drugi, silnici i zlice, reklo bi se uživaju sve više što su gori. Kada iz ovakvih razloga zaluta u lavirint samooptužbi oseti da bi mogla da siđe s uma, samo ako bi se malo potrudila. Međutim, ima sreću da voli da luta i brzo prelazi nezamisliva rastojanja u glavi, pa loše misli zaboravlja lakše nego što bi preskočila kišnu baru.

Bez obzira što su već neko vreme živeli odvojeno, Ridiculous je uspeo svojim mrskim prisustvom da baci senku na otvorenu, ali preosetljivu Dragoceninu narav. Vremenom je postala povučena i zatvorena prema ljudima. Ali, prema mačkama nikad! Imala ih je dvanaest. One su bile njene drugarice i čuvari. Koliko je Ridiculous pokvaren čovek vidi se i iz toga što ne može da ih podnese. S druge strane, to nije loše, jer ga njihovo prisustvo odbija i od pomisli da uđe u Dragoceninu kuću. Ostajao bi u dovratku i treptao iskolačenim vodnjikavim očima, dok je lagao razloge za posetu. Neka od mačaka bi mu se, kao nevino, uplela oko nogu i ostavila dlake i mirise na odvratnim, ali omiljenim, somotskim braon papučama. Dragocenina odbojnost prema limfatičnom kiklopu Ridiculousu merljiva je, između ostalog, i mržnjom prema njegovom stilu.

Iz tih razloga, zvučna najava ove noćne posete uznemirila je Dragocenu. Prišunjala se vratima i kroz okrugli otvor za špijuniranje komšiluka ugledala široki osmeh mlade žene koja se sa mužem i šestogodišnjom Bezbrižnom Devojčicom skoro doselila u jednu od kuća u ulici. Odahnula je i sporim pokretima otključala vrata. Zapljusnuo je talas brzih reči uz izvinjenje i molbu da pričuva dete, dok se majka ne vrati sa hitne intervencije u bolnici u kojoj radi. Dragocena je rado pristala. Za kratko vreme koliko su bili komšije, neobično je zavolela tu srećnu porodicu.

Odmah se pobrinula da pospanu devojčicu ušuška u udoban krevet i uz šolju toplog mleka i ispriča priču za laku noć.

“Jednom davno, toliko da se vremena više niko ne seća, u Zemlji koja se nalazila nezamislivo daleko, na malom pitomom prostoru živela je skladna grupa vrlo različitih, ali prijateljski vaspitanih ljudi.
Delovalo je da će njihova sreća zauvek potrajati ili bar dok je potrebno.

Međutim, nikada ne znaš ko te i zašto posmatra.

Niti šta nosi sledeći trenutak.

Ili kakav plan svemir ima za tebe.

Tako, nisu mogli ni da pretpostave da su njihov mali i beskrajno običan svet posmatrala mračna, demonska bića sa neslućenih visina. Pratili su ih pažljivo i sa istinskim zanimanjem.

Jednog običnog dana, iznenada i iz čiste dosade, demoni su odlučili da povuku konce nekih novih događaja kojima su dali ime “Viši Cilj” ili “To je Sudbina”, u svakom slučaju nešto od čega ne može da se pobegne.

Tako su, dok je grupa prijatelja zadovoljno doručkovala, odabrali za jednog da – kako se to kaže – iz čista mira, histerično zavrišti da ne može više da se pravi da ne čuje zov unutrašnjih glasova i istog trenutka otrči u dubine sopstvene duše. Tamo je cvileo, puzao, grebao zidove krvavim noktima, mrzeo najviše sebe, a zatim i ostale, dok demoni nisu odlučili da iznutra smrska sopstvenu glavu. Kažu da je to zvučalo kao kada veliki kamen baciš sa palube u duboku vodu. Čulo se potmulo “buć i plop”.

Za drugog su smislili da se prene kao iz dubokog sna i oseti nalet neverovatne sreće, ne znajući šta ga je snašlo i čime je zaslužio Božiju milost. Njemu se kasnije desilo nešto toliko strašno, što su svi odlučili da zaborave.

Dok se treći u trenutku osvrnuo ne znajući gde mu počinje glava, a gde dno. Za njega kažu da se izgubio u hodniku prema kupatilu i niko ga više nije video.

Za sledećeg su odlučili da se oseti nezasit kao dete u prodavnici slatkiša i da u već puna usta, trpa sve što se nalazilo na stolu. Toliko je uživao u ždranju da nije osetio trenutak kada je podmukli galopirajući bol u stomaku postao smrtonosan. Kažu da je eksplodirao kao žaba ispred otvorene vatre. Ako bi neko uspeo da nađe kuću u kojoj su živeli, našao bi i njegove ostatke, kako još uvek vise sa zidova, kao ostaci voska na izgoreloj sveći.

Jedan je ustao od stola i odlučio da poleti. Popeo se na sims, raširio ruke i vinuo se. On misli da je odleteo u neslućene visine u kojima ga nikada nisu našli. Istina je, međutim, drugačija. Završio je neslavno na uskoj betonskoj stazi, u kaši. Toliko je bio redak da nisu uspeli da ga pokupe. Sprala ga je kiša, nešto kasnije.

I u svoj toj gunguli, jednom od njih palo je u usud da nepomičan stoji i posmatra zbrku. “Šta se to za ime Sveta dešava? Šta nam rade?” – ponavljao je bespomoćan.

Tu nije kraj. Demoni se teško i dugo zadovoljavaju. Smislili su još pakosti, ali za neke druge ljude. Njihova zabava sastoji se i u tome da nikada ne znaš kada ćeš im baš ti postati interesantan.”

Dragocena je prestala da govori. Po ravnomernom detetovom disanju znala je da malena šeta kroz mirne i lepe snove. Sagnula se da poljubi usnulu glavu. Iz svilenkastih plavih uvojaka raširio se neodoljivi miris čarolije. Dolazila je iz detetovog sna u kome je videla sebe odraslu, kako kupuje mirisne kreme za velike devojke. Dragocena se osmehnula. Setila se svog detinjstva.

Polako je ustala i pošla prema kuhinji da popije čaj pred spavanje. Od nekih navika nije želela da odustane. Sa prvim korakom i mislima odlutala je u grmove raskošnih engleskih ruža u dvorištu ispred kuće. Ujutro će širom otvoriti prozor. Zanosni miris jutarnje svežine pomešaće se sa očaravajućom aromom čaja i vrućih kroasana. Iskoristiće zgodnu priliku, pozvaće petogodišnju Uplašenu Devojčicu koja živi sa Nakostrešenim roditeljima u kući pored njene i upoznaće je sa Bezbrižnom Devojčicom.

Zauvek će spojiti dva mila, anđeoska lika čudesnim prijateljstvom.

 

Categories:Dragocena
Published on :Posted on

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *