Dragocenin furiozni izliv negodovanja prema ponašanju njenog zvaničnog životnog pratioca, Ridiculous Hilariousa, vredan je zapisa u meri u kojoj je potresan.

Koliko god njegovo ime urnebesno zvučalo, Ridiculous se sa potrebama prikladnim kvalifikovanom manipulatoru, nimalo naivno uvukao pod Dragoceninu alabasternu kožu, nemilice crpeći slatke sokove njene dobrote. Za sve godine poznanstva, nisam uspela da pronađem razlog koji bi me naveo da pokušam da ga podnesem.

Suprotno mojoj hladnoj ljubaznosti, tek koliko da zadovoljim formu, on preterano izveštačeno pokušava da prikrije nepodnošljivost i pridobije me za svoju omiljenu zabavu. Ridiculousova potreba da ošteti, ponizi i obespravi Dragocenu, haotično je nepojmljiva. U neprestanoj je i nemilosrdnoj potrazi za negiranjem njenog identiteta.

Dragocena dozvoljava takvo ponašanje nemajući snage, niti poznavajući mehanizme odgovora i odbrane. Vaspitana na opozitnim osnovama, našla se u neprijatnom odnosu suočavanja sa elementima pristupa životnim situacijama, različitim od njenih.

Ona duhom kosmopolitske širine, on naučen da posmatra svet prezirom umišljene visine, spoj su suprotnosti građanskog mentaliteta – sjaj njegovog najboljeg izdanja i težina najmizernijeg oblika.

U kontinuiranom rivalitetu Ridiculousove vizije odnosa on je neosporni pobednik, dok Dragocena neprestano gubi bitke u malom, privatnom ratu u kome unapred ne želi da učestvuje. 

Međutim istina jeste, u izrazu, da stvari nisu onakve kako se čine. 

Ridiculous ne može da podnese Dragoceninu ljupku neposrednost kojom pleni i oduševljava skoro svakog koga upozna, čime do izražaja dolazi njegova nesposobnost da se prema ljudima odnosi srdačno. Svaka Dragocenina dobra karakterna osobina podseća na njegovu ličnu manjkavost. Njena veselost podseća na njegov socijalni neuspeh i očajničku usamljenost. Njena toplina podseća na njegovu prehlađenost. Njen osmeh podseća na jalovu krutost i rapavu neotesanost njegovog neraspoloženja. I tako u nedogled. 

Konačno, Dragocena podseća na Ridiculousovu emotivnu nesposobnost da voli i bude voljen. 

Tražeći načine da je potčini opsesivnom, oštećenom ljubavlju, jedinom koju poznaje, postao je ekscentrično zahtevan i nepovratno je odbio od sebe.  

U prirodnom procesu opstanka, parazitska jedinka Ridiculous Hilarious, razvio je izvesnu sposobnost manipulativne opsene i iz nesumnjive potrebe za osvetom, počeo da se zabavlja osvajanjem Dragoceninih prijateljica, koje bi se u trenutku kasne spoznaje prevare našle u hladnom, maglovitom međuprostoru neizvesnosti ishoda. Ridiculousu su ljudi bili potrebni do zadovoljenja zamišljenih potreba.

Pokunjene i sa gomilom izgovora, doskorašnje drugarice, pokušavale su da se vrate u toplinu Dragoceninog iskrenog čovekoljublja. Puštala ih je, ali ne zadugo. Misao o emocionalnoj izdaji izjedala ju je dok ne bi potonula u nesnosne bolove duše i konačno, isplivala na nekim drugim obalama, oštećena, ali cela i obnovljena. Posle svakog kraha ustajala je sposobnija da živi sama i nije brinula što ne oprašta i ne oseća smetnje savesti zbog toga. Tako je i odlučila da u njenom životu, od svih, ostanemo Ja i njenih dvanaest mačaka.

I omraženi Ridiculous Hilarious, do daljeg.

Sa svima je uspela da se raziđe, sve da preboli, samo buljavog moljca nije uspela da izbaci ni iz života, ni iz stana, zbog neke sulude obaveze prema obećanju koje mu je jednom davno dala – da ga neće ostaviti, da će ga gledati i negovati.

Međutim i istinska ljubav i volja mogu u treptaju oka nestati, a kamoli mrska obaveza.

Što se i desilo.

Dragocena se probudila u lošem danu, sa lošim rasporedom zvezda, uz lošu muziku na radiju. Otvorila je bocu mleka i ustanovila da je i ono loše i konačno odlučila da odustane od lošeg obećanja. Počela je da govori tiho, više za sebe, ali kako obično biva kod preduge prinudne ćutnje, nepovezane reči iznenada su se oblikovale u perfektnu formu i poletele prema krmeljivom Ridiculousu, kao jato ptica kroz svež jutarnji vazduh.

“Gledam te, ustao si s tamnim dvostrukim kolutovima ispod buljavih očiju i izbrazdan kao da su te isekli avarskim mačem.

Ponovo si izbalavio nabore na jastučnici. 

Gledam kako tromo podižeš bezvoljnu telesinu, besan što sam živa, ali spreman da mi zagorčaš život. Preko krnjavih preostalih zuba muljaš debeli jezik otežao od lekova i ispuštaš zvuk poput rike zaprežnog goveda. Zevaš i nemaš ni misao ni nameru da nadlanicom pokriješ trulež. Češeš mlitavu zadnjicu preda mnom i podriguješ večeru. 

Gledam te svakog jutra kroz blede odsjaje sunca koje pokušava da se probije kroz tamnu, gustu zavesu koju si pre nekoliko meseci doneo u kutijama pod znojavim miškama, odlučan da mi i to malo svetla u danu zakineš, izgovarajući se na slabovidost osetljivu na jutarnje zrake.

Gledam te i sve mi je teže da te podnesem.

Ne znam šta ću sa tobom i sve manje znam ko si. Jednog jutra, ući ću u kuhinju i uplašiću se od prisustva nepoznatog čoveka. Neću te se setiti. Neću te prepoznati.

Ne znam kako si mi se našao u životu? Kroz koja zaboravljena vrata si neprimećen prošao? Stvorio si se i jednostavno počeo da se dešavaš. Da mi menjaš stvarnost. Da me porobljavaš i sputavaš.

Koliko puta sam pokušala da razgovaram sa tobom da bih mogla da shvatim šta ti kod mene smeta? Da se ispravim. Šibaš me praznim prezrivim pogledom, okrećeš mrtvu glavu u stranu i ćutiš. Gledam te kako gunđaš u otromboljenu bradu, u šolju s kafom, u telefon, samo se meni ne obraćaš. Praviš se da ne postojim.

Koliko čemera dete treba da posisa s majčinim mlekom da bi postalo takav čovek? Čime su te hranili, kiklope limfatični, pa si se na to izmetnuo?

Sinoć sam ti ponudila čaj od nane, da bi tvoj kraljevski iritabilni kolon prestao da gasira. Da prestaneš da me daviš smradom rastegnute žalopojke smežurane, neispražnjene utrobe. Ubrzo si zaspao kao mače uz “Ulične pse”, dok se Tim Roth drao na sav glas da će umreti. Samo što sam pomislila da ću uz knjigu zaboraviti da postojiš, probudio si se i kao razmaženo derište zakmečao da si gladan i žedan. Donela sam ti šolju kuvanog mleka uz suve kokos kolačiće, sigurna da je kombinacija delotvorna čak i za dečije košmarne snove, nadajući se da je dovoljno dobra i za tvoje odrane živce. Trepćući, izvlačio si vrat, gušeći se kao alava kokoš dok si ždrao. Donela sam ti i čašu vode, spustila je na noćni stočić i tiho poželela laku noć. Ćutao si. Ne znam da li bih sa detetom, da ga imam, bila toliko strpljiva, večito iscrpljena i umorna, prekinuta u snu na koji očigledno nemam pravo kao jeftini rob. Gde piše da sve moram ja i da sve moram sama? Ko je postavio ta prokleta pravila?! Gde piše da bilo šta, ikada, treba da uradim za bilo koga, a posebno za tebe? Gde piše, reci mi?! 

Kao da te je dojila kraljica drame lično, a ne obična žena, počeo si da se gušiš. Učinilo ti se da si progutao dlaku. I da jesi, mačija je. Pogledaj mene! Verujem, kada mi dođe vreme za autopsiju, da će otkriti da sam s unutrašnje strane obložena krznom. Nije to ništa. Čak se i smejem. Vidi, ovo je osmeh. Ovako izgleda. Zašto ne pokušaš? Zašto, bar jednom, ne pokušaš da se osmehneš? Treba samo da razvučeš usta u krivu liniju na gore. Ne na dole, kako si refleksno uslovljen konstantnim nezadovoljstvom, navikao. Nasmeši se, kukavice. Ne boli.  

A onda si zaspao, kao i obično, tek tako, za razliku od mene. Prosto je neverovatno kako s lakoćom izbaciš šljaku i utoneš u miran san. Dok ja ostajem budna celu noć, iznoseći i čisteći tvoje otpatke. Spavao si dugo i kvalitetno, što za mene ne važi, jer i kada uspem da zaspim, san mi je lak i iskidan. Čujem lepet krila noćnih ptica. Zvuk unutrašnjih vrata u komšijskoj kući preko puta. Lavež kilometrima udaljenih pasa. Čujem sve. Nekada mislim da mi je došao kraj i svesti i života. Pomislim da ću poludeti i umreti očajna, ali i željna smrti, da se napokon odmorim i naspavam. Da te napokon više nikada ne vidim. 

Godinama me mučiš, očekujući da posustanem. Moju osetljivost nazivaš podsmešljivim imenima i podrugljivo me upoređuješ sa mitskim heroinama. Smeješ mi se isprekidanim zlim grohotom.

Čudi me kako se do sada nisi ugušio otrovom sopstvene pljuvačke?

Rugaš mi se i biraš uvrede pažljivo kao skupocene poklone. Kinjiš me i nalaziš mi mane. Ti takav, meni ovakvoj.

Sa koliko mržnje otac pravi dete koje izraste u čoveka kao što si ti?

Svakog dana, iznova, prolazim kroz lavirint otrovnih argumenata. Gušim se u svesti o njihovoj beskonačnosti. Preuzeo si ulogu egzekutora i nećeš se smiriti dok mi ne ubiješ poslednju iskru radosti. Siliš se i siluješ me. Radiš sve što je tvoj bahati otac radio tvojoj neukoj majci. Iživljavaš strah i nemoć njenih uplakanih noći. Kada ćeš shvatiti da nisam ona i da nisam primorana da trpim ikoga i išta? 

Počeće da me zasmejava tvoja nesposobnost da prihvatiš da te moja izdržljivost sve više nervira. Zar ne osećaš da se raspadaš u močvari sopstvenog očaja? Drobiš besmislice i gužvaš te majmunske obrve kad god nemaš odgovore.  

Prestani da simuliraš glavobolju i da žmuriš dok govorim.

Prestani da glumiš pospanost i da cepaš čeljust, nakazo.

Prestani da dišeš.

Prestani da postojiš.

Umri već jednom, molim te!”

Nisam mogla da držim šoljicu sa čajem, ruke su mi se tresle kao u groznici. Potpuno nesposobna da progovorim i da je umirim. Iako je delovala smirenije od mene, videla sam očaj u stisnutim šakama i nesreću u lepim očima. Videla sam da joj se telo grči.

Koliko god mi se čini da je razumem i osećam, svesna sam da samo ona zna istinu kroz koju prolazi.

Svesna sam koliko je njena usamljenost strašna.

Ali, svesna sam i da je nezamislivo jaka.

Posle svega, ponosna na nju, mogu samo još više da je volim.

 

 

 

 

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *