Priča koja sledi je istinita.

Uostalom, svaka priča koja odluči da u gomili, poseti jednog posebnog srećnika i predstavi mu se, nečija je stvarnost. Čija, manje je bitno. Pokušaću da ispričam događaj koji je dovoljno senzibilan i tragičan, da nema potrebe ni mesta za dodatno romansiranje pretpostavljenim radnjama i dijalozima.

 

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

 

Posle završene osnovne škole, usmerena sam na opšte srednjoškolsko obrazovanje, nakon kojeg mi je velikodušno data sloboda strukovnog izbora. Prve dve godine provela sam u zgradi jedne beogradske gimnazije, koju smo delili sa učenicima srednje stručne škole. Između časova, na odmorištima stepeništa i u dvorištu, vrcale su različitosti prigradskih i gradskih karaktera u pokušaju odrastanja. Moj jedini, tim i najveći, problem, bila je zabrana šminkanja kod nekih profesorki. Suprotno, nekolicina drugih dozvoljavale su i podržavale procvat trenda pop kulture i same izgledajući kao modni pajaci. Za razliku od njih, neuporedivo jednostavni i praktični profesori, standardno nezainteresovani i za sopstveni image, nisu imali primedbe na izgled učenika. Zbog toga je u mom usmerenom školovanju, bilo mrskih i manje mrskih dana u sedmici.

Kako to obično biva sa određene udaljenosti, vreme u mislima o prošlosti prolazi brže od vremena u prezentu, pa se u pauzama šminkanja, čini se iznenada, desio odlučujući momenat izbora profesionalnog usmerenja. Mogu slobodno da kažem da ni sada nemam jedinstveno definisanu misao o pozivu i s teškom mukom i labavom sigurnošću mogu da pretpostavim čime bih za novac volela da se bavim, a da tek u to vreme nisam imala ni približnu predstavu. Jedino što sam znala i o čemu sam vodila računa je da se našminkam, makar za izlazak u prodavnicu u ulazu zgrade preko puta. Doduše, znati i misliti da znaš, jer imaš čime, dve su pojave koje su sprektrom suprostavljenih različitosti, omogućile da vizuelno imitiram muzičkog idola i prestravljujem ljude u gradskom prevozu do škole. U to vreme opšte skromnosti i stida, morala formiranog na osnovu i zarad pozitivnog mišljenja okruženja, ne mogu ni da zamislim koliko sam nevolje i neprospavanih noći nesvesno uzrokovala preskromnim roditeljima. Iako jesam bila dobro dete nisam tako izgledala.

Uprkos trudu koji ulažem godinama, da pojavom preterano ne remetim ordinarne potrebe okoline i ustanovljene standarde društva, rekla bih da sam ostala na krtoj ivici litice odobravanja.

 

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

 

Razapeta između majčine večite i preterane brige, očevih “što je sigurno-sigurno je” i “biće tako, jer tako mora” pravila, ličnih neznanja proisteklih iz voljne nezainteresovanosti za svet, zahvaljujući komšinici upisala sam prestižnu gimnaziju. Jednog spasonosnog dana pojavila se, niotkuda, ispred vrata našeg stana sa obećavajućom idejom, koja mi je u odnosu na insistiranje mog večito namrgođenog oca, donela neskrivenu radost i usmerenje.

Diploma Gimnazije je jedan od retkih rezultata kojima u životu mogu da se pohvalim, kada je neophodno, a dešava se prečesto da jeste, i bar nakratko uperim tračak scenskog svetla na moju plavokosu glavu pred ljubopitljivim neopisivo uspešnim pogledima. Već na sledećem odgovoru, koji zahteva pohvale ličnosti prestižnim univerzitetskim zvanjima, kiksnem i svaka iluzija o meni vrati se u mrak iz kog je stidljivo provirila izazvana varljivim ponudama jednakosti. To mi ne smeta da hrlim ka životu ma šta nosio sa sobom, rasterećena bremena konstantnog dokazivanja.

 

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

 

U odeljenju nas je bilo trideset dvoje.

Trideset dva roditeljska pokušaja, trideset dve radosti i nadanja.

Tri reda klupa sa po dva mesta za sedenje, sve popunjene velikim očekivanjima. Samo par nas cupkali smo na pragu problematičnosti, anatemisani izgledom i ponašanjem. Klackali smo se, stajali na oštrici britkog mača, održavali ravnotežu vrhovima prstiju jedne noge na gredi za procenu profesorske simpatije i osude.

Na kraju, zasijali smo sjajem plamena kojeg su roditelji održavali i potpirivali dok nismo postali sposobni i samostalni ljudi.

Izabrala sam usamljene puteve kroz šipražje bunta prema nametnutim ambicijama i našla se na rezultirajućoj stranputici jedne, a zatim i druge važne životne odluke. Važne po standardima civilizacijske zajednice, ne nužno i pojedinca. U retkim trenucima neshvatljive malodušnosti, osećam da sam poslata na zadatak epskih razmera, ali da nisam uspela u konačnom podvigu. Osuđena da lebdim u izmaglici raja i pakla samooptuživanja, pretpostavljenih mogućnosti, zakasnelih spoznaja i bolne osvešćenosti.

 

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

 

U prohladnoj večeri, dok sam čekala prevoz ka gradu ispod jednog od gradskih mostova, ispred mene se zaustavio automobil. Naučena da ne obraćam pažnju na opšte zvuke pri dobacivanju nastavila sam da gledam niz ulicu. Uporno trubljenje produžilo se u spiralu zavijanja, dok glas iz otvorenog prozora, uz iskričav detinji smeh i šalu na račun moje hladne postojanosti, nije zapevušio moje ime. Lice srednjoškolske drugarice Hrabrost, razvučeno u izraz slatke žabice Gatalinke žmirkalo je iz uličnog mraka na mene. Uskočila sam na sedište pored njenog i dok smo razmenjivale pozdrave i poljupce, dodala je gas kao profesionalac.

Bez plana, sa nemirima u đonovima, ušetale smo u popularni Čudesni bar pre uobičajene gužve i odabrale uvučeno mesto blizu šanka – neprimetno za posetioce, šankerima na rukohvat. Savršeno za skraćivanje vremena i puta narudžbine.

Poručila sam standardno. Hrabrost je iskežena oko glave, predložila da pijemo tekilu. Nisam imala protiv, uz napomenu da nemam iskustvo, na šta je radosno lupila dlanom o sto i zaključila da imamo sjajnu priliku da to ispravimo. Veče je posebno i neobično.

Te noći sam naučila da pijem tekilu, pojela kilogram soli sa mojom drugaricom i nebrojeno puta iskrivila lice u isparenjima ukusa limunske kiseline. Nikada ni pre ni posle, nisam popila veću količinu alkohola, a da sam ostala trezna. Zbog smeha i uzbuđenja koje je bilo ravno pretprazničkom, zbog neplaniranog susreta posle petnaest godina sa drugaricom koja se u školi isticala neuobičajenom povučenom osobenošću.

Nekada su prolazili dani, pre nego što bismo primetili da je odsutna sa nastave. Mislili smo da je prava srećnica, jer smo jedva uspevali da iskukamo opravdanje od roditelja i posebno škrtih lekara, u pokušaju izmišljanja razloga za izbegavanje najavljenih pismenih zadataka. Kao i sva deca.

 

∴ ∴‍ ∴ ∴ ∴

 

Ekstremno raspoložena Hrabrost je naglasila da nije sklona otvorenoj vrsti razgovora i da prisustvujem čudu. U takvim okolnostima osećam ujedno privilegiju i teret. Nije mi se jednom desilo da u beskonačnost ponesem saznanja koja ne bih naslutila ni u ludilu groznice.

Zbog iskrenog poverenja u toplim očima, dok je izgovarala kratku frazu: “Molim te, neka ovo ostane među nama” neću reći reč o njenim “velikim tajnama”. Mogu samo da primetim da su obične i životne. Da nisu ni ružne, ni sramotne. Njene su.

Ostale smo do duboko u noć, zanete pričom i smehom. Posle te večeri nikada više nisam pila tekilu.

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

 

Ova obična priča ne bi bila ispričana, da Hrabrost nije napustila njeno krhko zemaljsko telo samo dve godine kasnije.

Sa velikom tugom napisaću kraj priče i razlog koji me je naveo da moju drugaricu nazovem pomenutim imenom.

Hrabrost je od rođenja imala retku srčanu manu koja ju je sprečavala da učestvuje u nestašlucima. Od sebe je davala koliko je mogla. Stajala je po strani gledajući nas, upijajući veselu graju i zajapurenost preglasnih razgovora. I nikome, do meni te večeri, nije rekla koliko je patila što ne može da nam se pridruži. Da smo znali, možda bismo joj ulepšali dane na još milion načina, a možda i ne. Mladost je lako zaboravna u svojoj rasutoj zainteresovanosti i nije joj zameriti.

Završila je visoko rangirani fakultet i postala važan član društva. Neopterećena vrednim titulama, ostala je povučena, nasmejana žena, sa ljubavima i tugama, kao svaka druga. Bila je jedna od onih koja se namučila da ostvari i zadrži vezu sa izabranikom zbog protivljenja roditelja, koji projekcijom sopstvenih neispunjenja, decu umeju da podignu na visine na kojima ni po čemu ne pripadaju, ali i da ih spuste u lagume u kojima im, takođe nije mesto. Nakon nekoliko godina neprijatnosti kojima nije smela da se izlaže, jer joj je svaki trenutak mogao biti poslednji, uspela je tradicionalno da ozvaniči svoju ljubav i odlučila da je kruniše vrhuncem spajanja dva ljudska bića – roditeljstvom.

Bez obzira što je znala da je drugo stanje, zapravo prvo koje bi je odvelo u smrt.

Nepopustljiva na molbe i ubeđivanja, nesebično i zacelo, pod srce je ušuškala plod ponosne ljubavi, čuvajući ga hrabro, a malo srce uzvratilo je ljubav dajući, svojim otkucajima, tempo životnoj muzici njenog sve slabijeg.

Na kraju su uspele i nakon devet meseci, pokazale su se, Mama i Ćerka, u svoj lepoti darivanja novog života. Dajući smisao postojanju, produžavajući život kroz život.

Hrabrost se neočekivano brzo oporavila i vratila obavezama svakodnevnog života. Vreme od porođaja do prvog ćerkinog rođendana prošlo je kao vetrom nošeno. Uporedo, radeći, organizovala je veliko slavlje za Poseban Dan.

Dva dana pred rođendan ostala je u kancelariji kraće nego inače. Ostalim danima gubila je predstavu o vremenu i do duboko u noć rešavala tuđe komplikovane slučajeve. Kod kuće su je čekali ćerkica, voljeni muž i roditelji, da konačno dogovore poslednje detalje. Pedantno je složila dokumenta. Volela je da je ujutro dočeka čist sto, da opuštena popije prvu jutarnju kafu pre nego što zaroni u svet pravde. Uvukla je stolicu i preko ramena pogledala kazaljke na zidnom satu koji je počeo da otkucava šest sati tog popodneva.

Sa prvim otkucajem srce je zatitralo.

Drugi otkucaj doneo je nesagledivi strah.

Sa trećim otkucajem pojavio se razdirući bol probijanja gudi ledenim sečivom nemilosrdnog kraja i naterao je da se savije preko kancelarijskog stola. Ukočenom rukom, drhteći celim telom, uspela je da izabere broj za hitan poziv. Sa četvrtim otkucajem zidnog časovnika pala je u komu, do šestog otkucaja, zauvek.

Našli su je lica obasjanog diskrenim sjajem stone lampe. U ruci je držala telefon s prstom na tipki za muževljev broj koji nije uspela da pozove.

 

∴ ∴ ∴ ∴ ∴

 

Sa prozora u dnevnoj sobi, u naručju bake, jednogodišnja devojčica, gledala je plava svetla kako se gube u daljini i odvoze njenu mamu Hrabrost duboko u noć bez povratka. Ne shvatajući ništa.

Prolaznik koji ume da pogleda i u visine, osim u prljavi pločnik, može da vidi jedanaestogodišnjakinju kako nepomično stoji u okviru prozora, besciljno zagledana u zamagljene daljine u kojima se stvarnost i želje mešaju bez poznavanja vremena.

Može da primeti kako je to jedna lepa sanjiva devojčica, baš kao i sve devojčice tog uzrasta.

Baš kakva je bila i njena Mama.

Ne pretpostavljajući da svakoga dana iščekujuje plava svetla koja će joj vratiti Hrabrost, iako zna da je to nemoguće.

Posvećeno A.K

Categories:Kolonijalna roba
Published on :Posted on

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *