Bankarska službenica Košuta udata Osmoljić, ponosno je isticala svoj životni i poslovni položaj, svakom ukazanom prilikom.

Poslednjih godinu dana radila je u Uglednoj Inostranoj Banci i konačno potpisala Ugovor o zasnivanju stalnog radnog odnosa. Prethodno se namučila na mestu šalterske službenice u ne toliko zabačenom, koliko neuređenom delu grada. Provodila je osam sati dnevno u zagušljivoj prostoriji bez prozora, veličine sedam kvadratnih metara, pravougaonog oblika nalik na hodnik. Prostor je bio i higijenski nefunkcionalan, bez mesta i mogućnosti za izgradnju mokrog čvora. Košuta i njena koleginica Melita Popović, u nuždi i na smenu, pretrčavale su ulicu do frizerskog salona preko puta.

Četiri memljiva zida između kojih je Košuta maljivo radila pet dana nedeljno, ofarbana masnom zelenom farbom od linoleuma do polovine, a od polovine prema gore zagasitom bež nijansom, zračila su depresivno, upotpunjavajući ništavilo jedinog izvora svetlosti koja je dopirala sa mekog plafona. Jedna neonska cev žmirkala je neprijatnom belinom strašnog suda, dok je druga izdisala zagasito plavim sjajem tamnog vilajeta. U tom ambijentu i službenice i korisnici usluga izgledali su nezdravo.

Polica na zidu iza Košutinih i Melitinih leđa namenjena za arhiviranje službenih dokumenata, služila je i za odlaganje privatnih drangulija. U vašarištu tričarija virili su: plavo plastično kuvalo za kafu, uramljene fotografije, okrnjene šolje i tanjirići, escajg, dve saksije svelih ljubičica, vaza sa suvim poljskim cvećem i kalendar sa crvenim slovima crkvenih praznika. Na kraju police izdvojena je sa posebnim značajem i namenom, drvena kutijica za lekove protiv glavobolje, zastoja rada creva i hanzaplast.

Dva stola iz otpisa, ivica i nogu nemarno ukucanih ko zna koliko puta i naguranih na jedvite jade, konačno su začinili ustajao i težak izgled skučenosti.

Gde god bi se Košuta i Melita okrenule, kačile su i cepale najlon čarape. Početak rasparane žice lepile su lakom za nokte da ne ode dalje, nadajući se da ih niko neće gledati u noge na putu do kuće. Meliti Popović bilo je lakše, stanovala je praktično iza ćoška, dok je Košuta morala da promeni bar dva prevoza i pređe pola grada. Slučaj pocepane čarape izjedao ju je kao pirana, na sitno, pa na krupno, šiljatim zubima sramote, da bi ljudi mogli da pomisle da je takva izašla iz kuće. Jednom je, koristeći kancelarijski stoni kalkulator, izračunala da joj od mesečne plate ne ostaje gotovo ništa nakon kupovine finih svilenih čarapa, doručka i pretplatne karte za gradski prevoz.

Iako ni njen suprug profesor opšteg tehničkog obrazovanja, Zvonko C. Osmoljić, nije mogao da se pohvali primanjima, uspevali su da spoje početak i kraj finansijskog meseca, najviše zahvaljujući pomoći Košutinih roditelja, mada su i Zvonkovi učestvovali uz tanak koverat i poklon u vidu sitnice za kuću, jednom do dvaput godišnje. Sve u svemu, snalazili su se. Košuta je i u tim uslovima, donekle bila zadovoljna životom, iako zdrav čovek uvek želi više. Na kraju krajeva, uspela je da se snađe i živi u Velikom Gradu, a to nikako ne može da se zanemari.

Međutim, Košutu je više od neuglednog okruženja, deprimirala činjenica da je prinuđena da provodi vreme i deli prostor sa Melitom Popović, koleginicom neurednog izgleda i neprijatnih navika. Dve sasvim različite žene bile su osuđene jedna na drugu. 

Melita Popović, zaposlena u pošti, udata za lokalnog poljoprivrednog proizvođača, modno zaostala u osamdesetim godinama prošlog veka, bila je prezadovoljna svojim statusom i izgledom. Rukave sakoa nosila je zavrnute do vrha podgojenih podlaktica na kojima su zveckale narukvice od najjeftinije bižuterije boje zlata, srebra i bronze. Vrhovima lopatastih šaka motala je cigare i smejući se muškobanjastim, promuklim glasom zbijala neumesne šale. Košuti je neopisivo išlo na živce sve u vezi sa Melitom. Svakog dana punih deset godina, koliko je radila u pošti, klela je svoju sudbinu i molila Boga da se desi neko čudo da Melita nestane iz njenog života.

Košuta se kao mnogi pre i posle nje, doselila iz Sela u Veliki Grad. Trudila se da promeni i uskladi navike sa gradskim. Preko malobrojnih poznanstava pokušala je da promeni radno okruženje koje joj je i u slobodno vreme oduzimalo radost. Međutim, lakše je promeniti ukorenjene sklonosti, nego dobiti mogućnost prelaska sa lošije pozicije na bolju, makar samo lokacijski, bez unapređenja i povećanja zarade. Neretko, ljudi provedu radni vek nepotrebni, ižvakani i bačeni kao žvake, primetni samo ako se prolaznik zagleda u pločnik. Postoje kao podsetnik rugla malenkosti.

Pri pomisli da bi mogla na taj način da provede vreme do penzije, Košutinu prestravljenu utrobu kidala je metalna kandža anksioznosti.

Molbe čudima ispunile su se jednog naizgled običnog dana. Posrećilo se da Direktor Ugledne Banke, užurbano zamoli za hitno prosleđivanje e-maila. Kako je u maloj pošti internet bio misaona imenica i proces rada većim delom obavljan ručno, kao u prošlim vekovima, Košuta je hitro preuzela obavezu da učini sve što je moguće. Napetim krajevima opreznog nervnog sistema, osetila je da se radi o važnom čoveku. Pre svega zbog njegovog izgleda. Odelo sašiveno po poslednjoj modi i pravoj meri nosioca, govorilo je bez reči nekoliko svetskih jezika. Izvinila se zbog tehničkih nemogućnosti, crveneći i spuštajući glavu, i ponudila da dokumet prosledi faks aparatom. To je bilo moguće samo u slučaju da koleginica Melita završi egzaltirani razgovor sa rodbinom, što je Košuta uspela da izdejstvuje. Melita je ljutito skratila i završila priču i nakon što je spustila slušalicu, Košuta je spretno skočila i uz cvrčanje i krkljanje mašine, uspešno prosledila važan dokument. Direktor Ugledne Inostrane Banke pružio je vizit kartu uz ljubaznu zahvalnost i usputnu primedbu da mu se slobodno obrati ako joj zatreba pomoć za dobijanje kredita.

Već sledećeg dana u telefonskom razgovoru, stidljivo, ali odlučno, iznela je svoj desetogodišnji problem, skromno se zanimajući za mogućnost zaposlenja u Banci. Direktor je spustio slušalicu, pomerajući čvor na kravati, jedva se sećajući prethodnog dana, ljutito koreći sebe zbog običaja da deli vizit karte kao flajere za dostavljanje brze hrane. Nije mu se jednom obilo o glavu zapomaganje za pomoć.

Nakon par meseci u Uglednoj Inostranoj Banci pojavila se potreba za radnicima zbog otvaranja novih poslovnica. Direktor se setio Košute. Ne zbog toga što je mislio na nju, već što je prilično uporno zvala, bar dva puta nedeljno, podsećajući na sebe i svoju situaciju. Tim putevima, počela je da radi u pristojnom delu grada, okružena mirisima novog nameštaja i opreme, od kojih je do kraja dana dobijala pulsirajuću glavobolju i gušenje, što je nije sprečilo da sa entuzijazmom i nasmejana dolazi na posao, ne zaboravljajući prethodni poslovni položaj i okruženje. Namučila se dok je naučila rad u novom programu na računaru, kakvog je videla samo u reklami, ali i to je preturila preko glave i za pola godine postala radnik kakav je navikla da bude, a za narednih pola godine uspela da dobije stalno zaposlenje.

Melita Popović ostala je sama do penzije, što je bilo svega nekoliko godina, da guli izgrickane nokte na tipkama stonog kalkulatora, štiklira iznose na računima korisnika jeftinom plastičnom olovkom i lupa pečate. Ne postoji osoba koja se pojavila na vratima male pošte, da nije čula besno negodovanje na srećne zvezdane okolnosti skorojevićke Košute. Crkavala je od ljubomore, iako nije imala želju za promenom. Živela je praktično iza ugla i poznavala lokalni živalj, koji se prema njoj odnosio sa dužnim strahopoštovanjem.

To joj nije smetalo da ode u penziju ogorčena nepravdom, ljuta na pokvarenu Košutu isto kao prvog dana.

 

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

 

 

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: