◊ ◊ ◊ ◊ ◊

 

“Za vrednu ženu uvek ima posla!” – svakodnevna je Malinina izjava dok tabana iz kuće u baštu i nazad, brojeći preostale obaveze. 

Najslađe joj je da zastane na stepenicama ulaznih vrata i pogleda ka krivini koja spaja glavni put i njihov sokak. Na kraju dana, težak život zahteva zabavu. Tuđe muke interesantne su, a i manje bolne od ličnih, pa je važno znati šta komšije rade i kuda su pošli.

Malina je zaboravila da Mečka Božana uspeva da nađe put do svačijih vrata i radosno zaigra.  

Osvrćući se preko ramena, spazila je pokunjenu Košutu na šljunkovitom putu i potrčala zabrinuto šireći ruke. Privila je ćerku u topli, kiselkasti zagrljaj, stežući je mirisima kuvanja i prašine s šarenog prsluka ištrikanog od ostataka vune. Uvela je u dvorište, posadila u hlad nastrešice obrasle vinovom lozom i zabrinuto počela da zapitkuje. Košuta je promucala o Osmoljićevoj prevari, mladoj komšinici i oštećenoj boji na ulubljenoj haubi jugo korala, na mestu gde je tresnula termos, dok je Malina vrtela glavom, sve čvršće vezujući čvor na marami, zamišljajući da je Zvonkova kravata.

Staviće zeta pred svršen čin i reći mu da ona njenu Košutu nije školovala i slala u grad da se bruka, niti da je neko drugi bruka, da on zna da je ona poštena i da odluči šta će. Ako je ostavi, na oči da im ne izlazi, da se pokupi s prnjama i komšinicom, a stan, nameštaj i auto ostavi Košuti, jer je zaslužila da živi kao gospođa, što i jeste. Na te majčine reči i pomisao da će je muž napustiti, Košutinim telom prošao je epileptični trzaj. Zaplakala je primalnim bolom desetogodišnjeg rada u zagušljivoj pošti sa zlom koleginicom Melitom i navodnog rodbinskog saučešća na bezdetost.

Plakala je zbog svega nagomilanog od pamtiveka.

Pribrano, kao svaka razborita i prekaljena žena sa sela, Malina je izjavila da je bolje što nemaju decu, jer bi sada popustili u školi i ko zna šta bi s njima bilo. Zet se sigurno ne bi zanimao, kako to biva kad muškarac nađe drugu, posebno mlađu što ćerka može da mu bude, pa ostavi ženu i decu, ne mareći ni za šta, osim za poprsje i međunožje nove devojke, dok i nju ne izgustira.

Kako je prevario Košutu, tako će i svaku drugu.

Malina je pozvala sestru Jagodu i žene njihove braće: Cvetu, Ružu, Bosiljku i Daru, da što pre dođu, nabacivši ukratko o čemu se radi, a mužu Rajku, Košutinom ocu, dala u zadatak da zove nevernog zeta, da se stvori u Selu, kako ume.

Osmoljić zagrcnut od straha misleći na najgore, zaštucao je na zvuk Rajkovog glasa u slušalici. 

Zvonko, koliko god zanesen mladom komšinicom, nije mogao da zanemari značaj porodičnih vrednosti. Iako je živeo u braku bez strasti, misleći da većina ljudi žive tako, ničim zapravo nije mogao da se požali. Siti su, zdravi, sa sopstvenim krovom nad glavom. Iskreno, ni nedostatak dece nije mu smetao. Odavno mu je muka od dreke i nestašluka slinavih, znojavih pubertetlija u školi, da mu se svaka želja za sopstvenim potomstvom ugasila.

Fokusirajući se na stvari važnije od vragolastog osmeha zanosne komšinice, ne usuđujući se da pomisli šta bi svet rekao kada bi ostavio Košutu, stigao je u selo srećan što je prošao bez zastoja i gužve na putu. Parkirao se u široko travnato dvorište ispred kuće, gde su u hladu vinove loze furije Malina, njena nešto mlađa sestra Jagoda i snaje Cveta, Ruža, Bosiljka i Dara, bdile nad Košutom, ne mareći za Osmoljića. Ali, kako je nazvao dobar dan, tako su skočile i zagraktale na njega, te je brže-bolje ušao u kuću, gde su uveliko sedeli Košutin otac Rajko i ujaci Srđan, Mrđan i Uglješa. Četvri Košutin ujak Mitar, Darin muž, poginuo je pre dve godine u šumi. Na nesrećnika se prevrnula traktorska prikolica puna drva dok je pokušavao da poturi panj pod zaglibljen točak, i zatrpala ga na licu mesta pola metra u zemlju. Komšije su se, kasnije, smejale, govoreći kako su mogli tamo i da ga ostave. Kao i svaki drugi, Mitar nije bio loš čovek, ali imao je manu – zalazio je u tuđe šume i nezakonito sekao drva. A to ne ide. Iako sklon da uđe u komšijin voćnjak, kukuruz ili kokošinjac, seljak to radi krišom. Ne, drsko, kao pokojni Mitar.

Muškarci su ponudili Osmoljiću rakiju, da se okrepi od puta i neprijatnosti koju je doživeo u dvorištu. Nisu ni oni od juče i van sveta, iako žive u selu, znaju da to što je uradio nije ništa. I njima zaigra i oko i brk na seljančice dok teraju točak ili šetaju ispred zadruge. Čoveku dođe lepše i lakše da plasti seno ili ore kad vidi jedru mladost. U tom smislu i pravcu razgovarali si, opušteni, mirne duše i savesti, osim Osmoljića koji je na momente osećao tremor i slabost, pa neočekivanu sreću pripadnosti, pa opet kao da je sam na svetu, i tako u krug.

Konačno, žene su uz dolivanje kafe i ratluk, stišale strasti i složile se da, u početku odlučne da oteraju zeta, spuste loptu i puste da stvari polako, same od sebe, legnu. Košuta kroz život ne može sama i pod starost neko treba da je gleda. Saputnika, druga i čoveka, svaka poštena i vredna žena mora da ima. Ma šta bilo. Sve one prošle su kroz iste patnje nalaženja muževa sa komšinicama u kukuruzištima, plastovima sena i na obodu šuma. Na sve su zažmurile i izvele decu na put. Ženino je oduvek bilo da pazi na kuću i okućnicu. Muškarci, zna se, teraju svoje dok ne isteraju. Na kraju vrate se ženi i deci, a to je najvažnije.

Uostalom, nije uzalud izreka: “Muškarac je glava kuće, a žena vrat. Glava se, obrni okreni, okreće oko vrata.”

Pozvale su Osmoljića da ga posavetuju kako ubuduće da se ponaša, da ne pukne bruka i da ne ruši sve što su stekli i namenili za stare dane.

U razgovoru do kasno u noć zaorio se i smeh. Komšije su mislile da se kod njih ponovo nešto slavi. Uvređena Košuta, stisnutih usta suvo je procedila da će spavati u sobi sa majkom. Dok su se svi rasporedili, Zvonku je ostao stari otoman u kuhinji. Kao pokajnik pomilovan pred smrtni čas, stresao se pri pomisli da je njegov skladni život mogao biti okončan tog dana.

Do pred zoru vrteo se na puknutim federima. Kada je napokon uspeo da zaspi sanjao je da se sa komšinicom vozi pored reke na mini skuteru od 50 kubika. Mirisi pregršti tek otvorenih pupoljaka iz njene guste kose umršene vetrom ispod kaiša kacige, naterali su mu suze u oči. Sa prvim zracima sunca zaboravio je da je u snu bio istinski srećan. 

Uz ostatke sinoćnog mezeta, kafu i rakijicu za srećan put, Košuta i Zvonko ispraćeni su kao da ništa nije bilo. Kao da se vraćaju kući sa odmora ili slave. Malina je spakovala par kesa smrznute domaće piletine, pola ćurke, voće i povrće, džak krompira i balon rakije od šljive za zeta. Da u veselju pojedu i popiju, pa da se uskoro srećnim okolnostima navedeni, ponovo vide. Kada se i poslednji tračak dima iz jugo korala spustio na prašnjavi drum, u kući je svako otišao svojim poslom. 

Košuta je do grada ćutala i zamišljeno gledala kroz prozor. Osmoljić se nije usudio da uključi radio i poremeti turobnu tišinu. Znojavim dlanovima stiskao je volan istom jačinom kojom je kragna košulje, vezana čvorom predugačke kravate zategnute pojasom pantalona, stezala njegov tanki vrat. Nije mogao da dočeka da u poznatom rasporedu nameštaja i mirisa nagomilanih u proteklih godinu dana u novom stanu, obuče pidžamu i pohabane filcane papuče, kao svakog običnog dana njegovog upakovanog porodičnog života.

Ohrabren mislima pogledao je Košutu. Uzvratila je brzo ispod trepavica, još uvek ljuta. Iznenadni, duboki uzdah nade, prekinuo je tišinu kao magija. Iako do grada nisu progovorili, osmelio se da uključi radio.

Košuta je u mislima bila uz šporet. Spremala je večeru. Kasnije će se sklupčati uvijena u meko ćebe, uz Zvonka, da gleda televiziju. Sutra će punim jedrima krenuti u novu radnu nedelju i ustaljen tok života. Koleginicama će reći da je imala kratkotrajni virus.

Bolest u svakom slučaju prolazi kao opravdanje.

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: