◊ ◊ ◊ ◊ ◊

 

Profesor opšteg tehničkog obrazovanja, Zvonko C. Osmoljić, usukan je i muljav čovek za koga se ne može reći da li se vodi, tera ili nosi. U staromodnim odelima masnjikavih revera, boje crknutog miša i graoraste kokoške, s kravatom toliko dugačkom da je uvlači ispod pojasa pantalona i steže čvrsto kaišem da se ne pomeri i ne iskoči, izgleda kao očajnik spreman da šutne stoličicu ispod sopstvenih nogu i okonča goli besmisleni život mornarskim čvorom na gajtanu vezanom oko tankog vrata.

Košuta ne pati, naročito, zbog njegovog izgleda, koliko, donekle, zbog potomstva. Uspeh podrazumeva stalno zaposlenje, sopstveni krov nad glavom i dvoje dece, po mogućnosti različitog pola. Samo zbog te opšte predstave životnog ispunjenja, Košuta oseća nedostatak, dok lično nema ništa protiv neostvarenog materinstva.

Profesor Zvonko C. Osmoljić nije se izjašnjavao ni po tom pitanju. Po navici prihvata stanje kako jeste i prećutno nosi krst krivice na niskom čelu ispod zalizane šiške.

Živeli su u malom, iznajmljenom stanu, u skladu sa skromnim ekonomskim uslovima, dok Košuta nije dobila zaposlenje u Banci i po uzoru na kolege, odlučila da podigne kredit za kupovinu stana. Kako je zamislila – tako su i uradili. Dočekaće penziju u plodovima sopstveno ucrtanog puta i ostvarenja.

Dok je radila u neuglednoj pošti bila je, prilično povučena i reklo bi se, stidljiva žena. Međutim, za godinu dana provedenih u Banci dobila je jednu novu osobenu crtu. U njenom stavu pojavio se poseban kuraž i neka vrsta uobraženosti. Košuta je digla nos do te mere, da je posle kupovine stana, pribegla taktici manipulativnog uticaja na Profesorovu volju da kupe i automobil.

Danima i noćima, crvenog oteklog nosa i očiju, molila je, lijući potoke suza pred stisnute muževljeve noge, dok ga nije ubedila. Konačno, prestaće da se zlopate u autobusima kada pođu na odmor u selo. Ujedno, videće se da su uspešni. Razlozi zbog kojih je Profesor Osmoljić napokon popustio bili su daleko jednostavniji. Nije mogao, ni trenutak više, da sluša kako uzdiše i uvek isto počinje mučni monolog nezadovoljstva i zapomaganja o njenoj skromnosti i želji da žive kao ljudi.

Ukrasila je crveni jugo koral s par mirisnih jelkica, presvlakama u šarenoj boji i itisonom isečenim po meri podnožja sedišta i napravila raspored Zvonkovih aktivnosti. Dva do tri puta nedeljno, a po potrebi i češće, sa dve kofe vode, praškom i sunđerima odlazio je na parking ispred zgrade da pere Košutin ponos, umesto da posrče vrelu supu, slasno smaže batak i umasti brk uljem iz paradajz salate, pa s novinama na licu u filcanim papučama preko naslona dvoseda, odspava turu do večere i dnevnika.

Teškom mukom, namrgođen i ćutljiv išao je kao na streljanje sve dok, u jednom trenutku, upadljivo izmenjeno ponašanje nije navelo Košutu da intuitivno zaključi da se nešto čudno dešava. Profesor je počeo da izlazi opremljen srećnim osmehom koji mu je davao izgled karikature. Posebna spremnost, inače mrzovoljnog Zvonka da se bavi automobilom, izazvala je sumnju. Sačekala je par dana i jedno popodne odlučila da razjasni stvar. Pojavila se na parkingu, tobože vesela, noseći kafu u termosu.

Osmoljić je obilazio kao mače oko slanine oko mlade komšinice koja se mesec dana ranije doselila u zgradu. Vozila je mini skuter od 50 kubika, kao saliven za njenu sitnu, ali savršenu proporciju. Posebno je transirao kada bi u prolazu zalepršala mini haljinicom na cvetiće, dok je ribao felne, ili kada bi zaskočila crno kožno sedište u kratkom šortsu koji joj steže i oslikava čvrsto, nabubrelo međunožje. Nalet mirisa mladosti, nanetih lepetom bezbroj obezglavljenih leptirića u stomaku, širio je Zvonkove nozdrve i sužene oči. Devojka je namerno izazivala sluđenog čoveka, primetivši da nikada ranije nije okusio strast kao prema njoj. Pozdravljala je vragolastim osmehom: “Dobar dan, srećan rad! Jesmo li i danas odlučili da budemo vredni, Profesore?”, a on je treptao.

Iskričava i bezbrižna spontanost pridobila je procvetalo srce i nabujale prepone profesora opšteg tehničkog obrazovanja, kao da je i sam u prvoj mladosti. Napokon, opravdao je ime, kao i nadimak koji su mu dali nestašni đaci – Zvonce. Pri pomisli na komšinicu zvonilo mu je u ušima i među nogama. 

Zatekavši muža u neočekivanoj situaciji, ne verujući ni vidu ni sluhu pomućene svesti, Košuta je doklecala do automobila i poslednjim atomima snage u zanemoćalim mišićima, tresnula termos posred haube. “Donela sam ti kafu, Osmoljiću, ali vidim imaš preča posla i kafa ti se izgleda ne pije? Ili ti se samo ne pije moja kafa? Možda si izvoleo pozvati komšinicu na piće u kafić iza ugla? Možda sam JA mogla da nastavim da perem blatobrane i štop svetla, dok gospodin u ozbiljnim godinama izvodi svoje besne gliste pred šiparicom?”

Začuđena teatralnošću Košutine ljubomore, mlada komšinica zabacila je kosu, zakačila kaiš na kacigi i odmaglila na skuteru od 50 kubika, ispuštajući sitan štektav zvuk iz auspuha, ostavljajući smrznutog Osmoljića u nemilosti ženinog besa ravnog snazi mlaza aparata za suvo gašenje požara.

I dalje kipteći, ali pobedonosno, Košuta se okrenula i zaputila u stan, spremajući priču za majku Malinu. Prestravljeni Zvonko, gutajući sve veću za većom knedlom, skupljajući kofe, krpe, sunđere i ostatke termosa, nije znao gde da se dene?

Na sreću, vrata stana ostavljena su otključana. Prestupnik se, preskačući delove iskrivljenog parketa, uvukao kao smrad u malu sobu za goste i potrudio da diše što ređe i kraće, dok je u dnevnoj sobi, inspirisana majčinim glasom, Košuta ridala nalik promuklom govečetu u teranju, naredna dva i po sata. 

Oka nije sklopila u besanoj noći. Prevrtala se i uzdisala u preširokom bračnom krevetu, dok se Osmoljić grčio na dvosedu, znojav ujedno od strasti i straha. Komšinica ga je dozivala mekom, belom rukom u snu. Kako bi kročio ka putenoj devojci između njih se pojavljivao zid od stare opeke, a zatim ogromno stvorenje koje se pretvaralo iz psa u pticu, pa u mačku s gubicom punom kipućih bala. Jutro je dočekao u groznici drhtaja neizdrživog napona muškosti i eksplozije konačnog olakšanja nakon dugog uzdržavanja, ali i mučne strepnje koja tera na povraćanje.

Košuta je otišla na posao bez namere da pozdravi muža. Pružila mu je život na dlanu zavetujući se bez pomisli i pogleda na druge muškarce, odričući se čak i povremenih seksualnih nagona uz nezainteresovanog Zvonka, da bi bez svoje volje i praktično bez ikakve odgovornosti, došla u ovu mrsku situaciju. Ni u bunilu najteže bolesti ne bi pomislila da joj muž sprema takvu sramotu.

Tmurnija nego ikad, iscrpljena i bleda, odmahivala je glavom na znatiželjna pitanja koleginica o uzroku neraspoloženja, plašeći se da u kontaktu sa bilo čijim očima ne izlije očaj i muku koja je izjedala u raspuklim grudima kao gladna svinja džak natrulih jabuka. 

Pustili su je ranije s posla. Zamišljena i glavobolna, umesto kući, otišla je na glavnu autobusku stanicu. U magnovenju probadajuće ljubomore stigla je u rodno Selo i naišla na komšiju Stanka, koji je usput povezao napravivši mesto na zadnjem sedištu pored vreće s krompirom.

Izlazeći iz prljavog automobila mahnula je komšiji i smušeno se zaputila šljunkovitim sokakom prema roditeljskoj kući.

Kako je ugledala Malinu u dovratku, tako je briznula svom silinom suspregnutih patnji.

 

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

 

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: