Osvanula sam u božanstvenom, sasvim običnom jutru.

Sa zadovoljstvom ću pustiti uživanja da se razmile od centra ka krajevima.

Možda ću pustiti da ceo dan bude jednostavan.

Gledam u ružičnjak kroz otvoren prozor. Izgleda kao da osim trenutka u kome jesam ništa drugo ne postoji.

Stranac koji bi došao u ovakvom jutru u moju ulicu, mogao bi da pomisli da je mirno za život. Moja kuća je sedma u nizu, ali ne i poslednja. Jedna je od bolje pozicioniranih u odnosu na glavnu ulicu. Isti broj kuća je i sa suprotne strane, tako da ulica broji ukupno dvadeset dve kuće. Kada se njihov broj pomnoži sa brojem žitelja, dobije se ne baš mala cifra. Gde ima mnogo ljudi, tu uglavnom nema mnogo mira. Posebno što neki žive previše glasno.

U lepoj, velikoj kući pored moje, živi Nakostrešeni bračni par sa prestravljenom petogodišnjom Devojčicom. Prepotentna, nezaposlena Gospođa Nakostrešena Majka čekajući muža da se vrati sa neprestanih poslovnih putovanja, ne znajući šta će sa sobom, nalazi odušak i rekla bih zabavu, u grdnji deteta. Muž ostaje dan ili dva i nastavlja dalje da putuje i stvara novac, koji Nakostrešena nemilice troši i ne stiže da potroši, niti da se dobro zabavi. U tim danima čuju se preglasno izgovorene neprijatne i neljubazne reči. Razbijanje stakla, lupanje vratima, zvuk motora njegovog sportskog automobila, redovni su bračni zvučni efekti ovo dvoje spojenih očiglednim razlozima, bar što se Nakostrešene žene tiče. Nemajući nameru da radi, uživala je u mondenskom životu, dok nije fiksirala gospodina Nakostrešenog, čuvenog gradskog neženju, na nekoj od žurki za nalaženje privremenih ili trajnijih prilika, na kojima je vrebala glavni zgoditak. Pažnju Nakostrešenog nisu uspevale da privuku ni lepše ni pametnije od nje. Neke su pokušavajući došle u situaciju tragično teatralnih isceniranih samoubistava lekovima uz alkohol. Ni to nije vredelo. Na sreću i na vreme ispranih creva, okrenule su se lakšim, takođe dobrim prilikama. Nakostrešena se zakačila kao krpelj rilicom za Nakostrešenog i trpela koloritna javna poniženja, otvorene prevare i udarce, dok nije ostala u drugom stanju i neverovatnom, gotovo lirskom upornošću odvela Nakostrešenog pred oltar. Početak braka, bio je ujedno i početak njegovog skandaloznog ljubavnog života. Prestao je da bira i boju kose, i obline, i pol.

Raznovrsnost prevara društvenog miljea, u kome se bračni par Nakostrešeni kreće, nezamisliva je plebsu. A ipak, isheklane su koncem stroge diskrecije. Na kraju, Gospodinu Nakostrešenom sve je oprošteno. Na njegove afere gleda se sa simpatijom iz jednostavnog razloga – i za bogate je brutalno bogat.

Na suprotnoj strani ulice sazidana pre nego što sam se doselila, viktorijanska lepotica pleni raskošnim svodovima oko centralne kule, tremom duž cele prednje strane i ukrašenim balkonima. Vlasnici kuće su neobičan bračni par. Žena u srednjim godinama, vidno negovana, ali neprirodno tiha i bleda, skoro providna, krhka kao suva, opala grančica, preplašena i prenapeta, od nesreće ne uspeva da pokaže koliko je zapravo lepa. Retko je viđam, jer na posao odlazi pre nego što ustanem. Samo ponekada ako prethodnog dana zaspim ranije, desi se da se probudim u vreme kada mogu da je vidim kroz prozor kuhinje dok pripremam čaj i kroasan za doručak. U mom prednjem dvorištu prema ulici, posađene su veličanstvene sorte ruža donete iz različitih krajeva Engleske i osim što neopisivo gode svim čulima, prave savršen hlad i zaklon. Nesmetano mogu, kada mi se prohte, da pratim dešavanja, bar dokle mi pogled dozvoljava, a da me niko ne primeti. Za razliku od nesrećne žene, muž izgleda zadovoljno i za moj ukus preterano ljubazan i ujutro i uveče. I iz njihove kuće se često čuju uznemiravajući zvuci povišenog tona muškog glasa. Žena je uvek nečujna kao da je nema. Plašim se da je muževljeva žrtva, kao što je Devojčica u kući pored moje, majčina žrtva. Plašim se da će i Devojčica kao ova nesrećna žena, ostati u poznatoj ulozi i kada odraste. Samo će lice nasilne majke postati lice nasilnog muža.

U kući na kraju ulice neobično trošnoj za ovaj deo grada, tri sestre nikada udavane druže se sa okultnim silama. Noću, kada je sve mirno, iz njihovog zadnjeg dvorišta često se čuju zvuci koji podsećaju na životinjske. Mogla bih se zakleti da sam par puta o Sabatima, čula meketanje jarca. Tražeći jednu od mojih dvanaest mačaka zatekla sam ih u ritualu koji mi i dalje ne izlazi iz glave, iako je od tada prošlo dosta vremena. Jedna sestra čvrsto je držala potpuno crnog petla sa izrazito crvenom krestom i krvavim očima od preplašenog, nesnosnog kukurikanja. Druga je vezala noge petla crvenim kanapom i zavrtela ga iznad sopstvene glave nekoliko puta. Naglo je spustila glavu ošamućene ptice na panj. Treća sestra je spretno dočekala sekirom. Pustile su telo da odigra nekontrolisani, bezglavi ples, dok nije, u poslednjem trzaju, ispružilo nogice. Govorile su nerazgovetno uglas, prizivajući samo njima vidljive sile. Ukočena od neverice nisam uspela na vreme da se sklonim i zapečatila sam sopstvenu sudbinu kada su one u pitanju. Od tog dana kada me vide gunđaju i okreću glavu.

Ne znam šta bih mogla da preduzmem? Nemam sa kim u ulici, čak ni o tome, da razgovaram. Najljubazniji od svih, ali potpuno neuračunljiv je gluvi starac Stanley, kome zapravo ne znam godine, niti mogu da pretpostavim. Otkako živim ovde, on je isto star. Čini mi se da je i isto obučen. Njegova istost je takva da se i na isti način javlja: “Dobar dan. Kako si gospođo Dragocena? Jel’ ste vredna?”, podigne šešir i produži, ne čekajući odgovor. Svaki put me njegov pokušaj persiranja i greška u broju, zasmeje. No dobro, bar je pažljiv i nenametljiv.

U ostalim kućama, verujem kao i svugde, žive ljudi za koje ne znam šta da mislim, pa ću ostaviti to za neki drugi put.

Prenula me je škripa točkova, lupanje, tumbanje, gunđanje uz psovke i zvono na vratima. Oglasilo se dugim i lenjim zvukom, kao da je i ono iznenađeno neočekivanom posetom. Suviše je rano čak i za poštara. Spustila sam novine i usput skrnula gutljaj kafe. Kliznula je niz grlo kao vodopad slasti. Verovatno je neki poznanik na odmoru, pa se setio da me pozdravi sa egzotične destinacije kao iz časopisa, okružen nemogućim i nestvarnim bojama i, napomene, da ne zaboravim da uživam.

Neki prosto obožavaju da pišu sa letovanja i histerično obećavaju da ćemo se videti čim se vrate, kao da su otišli zauvek, a ne na deset dana. Na suncu i čistom vazduhu udahnu optimizam u naletu svemogućnosti, te zaborave da su bez ženine pomoći nesposobni da vežu pertle, a kamoli da organizuju druženje. Ne zameram. Nije mi teško da takve priče ne tretiram kao laž. Oni prosto tako govore, ne obraćajući pažnju šta govore. Podsećaju me na monahe nepristupačnih manastira koji propovedaju o duševnom pročišćenju, miru i harmonijumu sa Univerzumom. Izolovani od realnih dešavanja, govore kako treba pravilno disati, otvoriti čakre i zatvoriti energetske tokove. Uče one koji ne znaju u čemu će osvanuti, okruženi događajima koji svaki za sebe liči na pojedinačni propast sveta, a u zbiru na konačni.

Za razliku od moći propovednika religijskog sataraša, ja nemam moć da predvidim ni stratešku schemu mog dugogodišnjeg stalkera, Marka Grbića Uskokovića, koliko god da pokušavam i da se trudim.

Markova hipnotično opsesivna priroda stvorila je fiksaciju u odnosu na moju fizičku i duševnu pojavu pre desetak godina. Divljenje izražava najčešće iskakanjem iza kontejnera i usputnog žbunja. Samo da mi kaže da sam lepa, da misli na mene i da mašta o sledećem, nada se skorom susretu, za koji oboje znamo da će biti već sutra. On ekstatičan, ja na ivici nervnog sloma. Znam da je isplanirao sledeći prepad preciznošću tajnog agenta. Znam i da ima po danima spremljen kompletan outfit za dve nedelje unapred. Knjiški primer opsesije.

Klinički Psiholog, inače moja divna drugarica, Gladius Kowalski savetovala mi je da ne pridajem značaj Markovom ponašanju. Mogu bez bojazni od posledica da učestvujem u njegovoj predstavi i da potvrdim da je istina, kada Marko Grbić Uskoković kaže da je baš neobično da smo se ponovo sreli. Moja dugogodišnja drugarica mi savetuje da dobrovoljno učestvujem u iživljavanju tuđe bolesti, jer po njenom mišljenju Marko je bezazlen i simpatičan. Ne treba da budem, ni gruba ni oštra prema očigledno duboko privrženom i zaljubljenom čoveku. Treba da ga razumem i da mu pomognem. To što nakon susreta vagam anksioznost, napade panike, strahove za koje nisam znala ni da postoje na kantaru delirijuma, to je zanemarljivo i trebalo bi, napokon, da u dan uvrstim terapiju nekim blagim trankilatorom. Zar tako?! Ako dobro razumem, Ja treba da pijem lekove za smirenje da bih pomogla Marku Grbiću Uskokoviću, da postane ceremonijal majstor mojih duševnih stanja?

Uz poštovanje znanja i dugogodišnjeg iskustva drage Gladius Kowalski, mislim da je u ovom slučaju, iz subjektivnih razloga, nepromućurno pristupila problematici i da joj rezon nije, kao obično, ingeniozan.

Koliko god divna kao osoba i vrhunski poznavalac psihe, Gladius je zbog sopstvenog izbora usamljeničkog života, zamenila klasičan pristup ljubavnim pustolovinama, filmski nestvarnim aferama. Stoga joj i moj slučaj sa Markom, umesto tragično, deluje – romantično.

Lično, divim se sebi kako do sada nisam dobila srčani ili moždani udar od njegovih afektivno atraktivnih ispoljavanja. Verovatno mi se Smrt nije desila, jer nemam ni srce ni mozak, kako je jednom prilikom jedan poznanik primetio. Tada mi je bilo do suza smešno, a sada mi je do suza strašno od napetosti i nepredvidivosti Markovih postupaka. Na priznanje da primećujem da sam počela da strepim za sopstvenu bezbednost, Gladius je lako odmahnula rukom i nasmejala se.

Baš bih volela da vidim kako bi reagovala da je slučaj nanese neplanirano u neki deo grada u kome joj u susret odlučnim korakom vola, koji planira da se pobode, ide njen lični stalker. Da li bi ostala hladnokrvna i raširila ruke srećnom slučaju?

Zbog razvijanja filma u mračnoj mentalnoj komori, nisam primetila da u otvorenim vratima na otiraču stoje dva preterano nasmejana momka, za to doba dana i života. Nisu poštari, ali su radnici šlep službe. Verovatno su pogrešili, moj auto je u garaži. U trenutku, strela bolnog podsećanja na Nemilog Nedragog, probola mi je treće oko. Nije valjda da se nakaza ponovo slupao, pa meni dovlače ostatke, kao i obično? Kako to da proviđenje ne udesi da njega jednom dovuku u vreći koja se smeje?

Na brzinu, zgrožena težinom misli, napravila sam virtuelni krst u glavi, zakolutala očima prema Nebesima i u sebi zamolila Bogove da mi oproste nezgodne misli, ako je ikako moguće. Trudiću se da se ne ponove.

“Dobar dan. Da li ste vi Gospođa Precious Hilarious, moliću lepo?” zamutirao je jedan od one dvojice. Drugi je delovao da je prošao tu fazu malo pre prvog. Imao je pokušaje izrastanja dlačica na licu u nepravilnim, proređenim čupercima.

“Gospođica. Šta to lepo izvoljevate da molite?”

Malo zbunjeno, malo zatečeno odogovoriše da su iz, kao što vidim, šlep službe “Sve je moje tvoje”, (WTF?!), i da su doneli pakete koje je poslao moj partner.

Dakle, šasija vašeg kamioneta podmazana je prljavim maslom onog podmuklog prevaranta! Ovo malo preostale krvi, posrkaće mi, vidim, na plastičnu slamku. Jeftino!

Gospodin se dosetio da sopstvene terete, otpatke iz prethodnih veza, nemire, haose, bolesti i svađe, pedantno upakuje i prosledi na moje ime. Kategorisano, da se ne mučim prilikom raspakivanja i razmeštanja njegovih promašaja.

Kakav stil, kakva džentlmenska širina. Toliko je pažljiv i ljubazan, da poželiš da se suočiš sa njegovim problemima bez opiranja.

To znači da bi trebalo da napravim novi raspored i pomerim i poremetim red kutija, džakova i sanduka ličnih propasti.

Budi Bog sa mnom! Stvarno nečuvena situacija.

Molim Vas da potpišete ovde i ovde i tu, da ste primili pošiljku i da preuzimate obavezu i odgovornost na sebe, odnosno da ih preuzimate kao sopstvene komplikacije, rodbinske odnose, uskršnja i ostala slavlja, pranje sudova, veša, kao i nošenje cegera s pijace polovne robe na kojoj je Nemili Nedragi iscenjkao svaki mogući događaj u svom mizernom, odrtavelom životu.

Neki ljudi su od rođenja second hand roba. Ne pomažu ni Harley, ni All Star.

Momak je u nastavku proškripao da treba da preuzmem na sebe i sadnju paprike i kuvanje džema uz prethodno omlaćivanje drveta i skupljanje šljiva kroz travu u Brestoviku, na placu pokojne majke mog cenjenog partnera. Kao da je, ne daj Bože, umro.

“Dečko, nije on meni nikakav partner. Ta amorfna masa koja podseća više na cediljku nego na čoveka, nema nikakve veze sa partnerstvom.”

Golobradi je smoreno oduvao nepostojeću muvu s vrha nosa i dodao, kao da želi da me dokrajči, da oni očekuju da se s pažnjom i posebnim pijetetom odnosim prema dostavljenim stvarima i da oprezno pristupim delikatnim pojedinostima njegovih odnosa. A da nije, ipak, preminuo?!

“Slušaj dečko, to što vi očekujete je vaš problem. Ja ovo đubre ne želim da primim. Prosto, bilo bi neprirodno da se prihvatim obaveza.”

Okrenuli su se i otišli.

Gledam za njima i ne verujem sopstvenim očima!

Ostavili su me da teglim krš u podrum, na tavan, u garažu. Sam Bog zna gde ću ovo da smestim i koliko će mi vremena i odricanja od sopstvenog života trebati. Zbog čega?

Ostala sam u vratima i preko kutija gledam u dim iz auspuha kamioneta koji se udaljava. Ceo kraj bruji od buke dok odlaze. Kao da to namerno rade, da bi komšiluk napokon dočekao da još neko nasledi partnerski pohabani bagaž.

Nisam sigurna da sam u Životnom Ugovoru, na ulasku u ovaj Svet, videla da se obavezujem da budem i sortir i paker i odlagač u sabirnom centru promašenih ljubavnih slučajeva.

Stvarno se ne sećam.

 

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: