“Ponovo si to uradila derište nespretno!”

Petogodišnja Devojčica, tanana kao da je od svile satkana, tresla se od straha.

“Koliko puta treba da ti kažem da ne diraš moje stvari?” – dreka iz Nakostrešenih petnih žila provukla se kroz zidove raskošne arhitektonske lepotice zidane po posebnim hirovima, izašla kroz prozorske otvore i preko bočnog dvorišta ušla glasno i razgovetno u Dragocenin dnevni boravak u vreme ritualnog ispijanja prvog jutarnjeg čaja uz razgledanje ružičnjaka i uvodjene tekućeg dana u plan.

Dragocena je ustala iz fotelje, izašla na ulicu i bez oklevanja ušla u Nakostrešeno dvorište. Pokucala zvekirom na vrata i sačekala. Nakostrešena je naglo otvorila očekujući poštara da izbaci preostali bes na jadnika. Dragocenina pojava u dovratku zbunila je Nakostrešenu koja je levom rukom, po navici, koketno zabacila kosu na leđa i pozdravila je.

“Da li bi Vam smetalo ako bih pozvala Vašu ćerkicu na čaj? Shvatila sam da mi nedostaje društvo, pa sam pomislila da bi Ona bila divan kompanjoj za čajanku.” Nakostrešena se na sekund kao snebivala i pokušavajući da imitira smiren glas pozvala ćerku da izađe iz sobe. Devojčica se bojažljivo pojavila na vrhu stepeništa, ali kada je ugledala Dragocenu osmelila se i žurno sišla s medvedićem u rukama.

“Gospođa Dragocena je došla da te pozove na čaj, nadam se da ćeš biti dovoljno ljubazna i da je nećeš odbiti. Lepo se ponašaj.” Izgurala je dete i zalupila vrata.

“E tako, mislim da će vam ovo mesto sasvim odgovarati.” – Dragocena se osmehnula nakon što je smestila dete i medvedića na sofu pored fotelje. “Da li se slažeš da poslužim kolače, krem i slatko od jagoda, uz english breakfast tea, draga?” Devojčica je rado prihvatila Dragoceninu predstavu i sijajući od sreće, klimnula lepom, malom glavom. “Odlično! Da li bi Gospodin Teddy nešto posebno izvoleo ili će biti zadovoljan mojom skromnom ponudom?” Devojčica je potvrdila da je meda sasvim u redu i promeškoljila se u udobnim jastucima sofe.

Kada je sve postavila, Dragocena je pitala da li želi da o nečemu posebnom razgovaraju ili da slušaju muziku? Devojčica je kratko ćutala, a zatim tiho progovorila. “Ponovo sam bez dozvole bila u maminoj sobi. Volim tamo da idem. Ima mnogo stvari i lepo miriše. Danas sam uzela jedno malo ogledalo sa drškom, stajalo je na ormariću za šminku. Ima ona i jedno veliko na zidu, ali u tom malom mogu da vidim samo moje lice, zato mi se sviđa. Ispalo je i razbilo se. Mama je rekla da sam nespretna i glupa. Tata je doneo ogledalo iz Italije, skupo je i ja sam prizvala nesreću na sebe. Plašim se kada mama viče. Volela bih da budem dobra devojčica, da bi mama mogla da me voli.”

Dragocena je progutala uz čaj i “knedlu”. U duši joj se uzburkao ko zna kada natovareni čemer i kal. Teško je uzdahnula ne znajući šta da kaže detetu. Ko god je rođen u ovoj zabiti mora da je razbio brojna ogledala prolazeći kroz staklene sobe sudbina, birajući svoj izgled i put u odrazima i prizvao na sebe doživotnu nesreću. Zar je onda, još neko slučajno razbijeno ogledalo razlog za brigu od dodatnih sedam tričavih godina? Posebno što nema potrebe praviti haos zbog običnog predmeta. Sve što može da se kupi nije vredno nerviranja i patnje zbog gubitka – jedno je od osnovnih Dragoceninih pravila.

Blago je spustila dlan na Devojčicino rame i pitala da li bi želela da čuje priču o ogledalima?

Naravno da nije mogla da dočeka, kao i svako dete. Retko je imala priliku da sluša priče osim na radiju, a to uopšte nije isto. Nedostaje izražajnost čoveka koji govori, zbog čega je svaka priča bar deset puta lepša i vrednija kada se ispriča gledajući u oči.

“U davna vremena ljudi su verovali u razna čuda, kao što i danas veruju. Samo što su današnja čuda potpuno drugačija i često i nisu baš neka naročita čuda, rekla bih. Čovek je zbog toga, ponekada, užasno smešan. Svet jeste pun tajni i skrivenih istina i one postoje baš zbog toga da bi ih nalazili i otkrića delili sa drugima, a ne da ostanu neotkrivene. Tako se stiču Znanja.

Međutim, ljudi su negde na putu od pamtiveka do danas, izgubili moć prepoznavanja pravih čuda, prestali da vide i veruju u Magiju i stigli dovde vrlo uobraženi, diveći se opsenama i jeftinim trikovima skupih mađioničara, misleći da su istinska i sjajna zbog toga što su mnogo plaćena, zaboravljajući da su prava čuda besplatna.” Devojčica se zakikotala i još dublje utonula u jastuke. Bilo joj je lakše što nije jedina i najveća glupača na celom svetu, kako joj je govorila mama.

“Zato, nije moguće da istu težinu nesreće, ako se razbiju, nose ručno i zidno ogledalo ili ono malo za neseser u tašni. Verovatno postoji hijerarhija dužine nesreće u godinama.

Priča o razbijenom ogledalu nastala je u starom Rimu, kada je jedan Mladić izašao na tržnicu da kupi voće i krčag vina. Šetajući, ugledao je poveću skupinu sveta kako se tiska oko jednog trgovca koji je znatiželjnicima nešto objašnjavao i pokazivao. Kao i svi drugi, željan novosti, a i da bi imao šta da ispriča braći, sestrama i roditeljima koji su nestrpljivo čekali da čuju šta se tog dana zbilo na tržnici, Mladić je pošao ka grupi okupljenih ljudi. U to vreme nije postojao drugi način da se nešto sazna osim da se procunja trgom, posebno za vreme pijačnog dana. Tu su se skupljali i vrzmali domaći trgovci i stranci koji su bili naročito zanimljivi, jer su donosili nove tkanine, začine, mirise i ukrasne predmete, što je ženama posebno privlačilo i pamet i pažnju. Uz sve to donosili su i mnoge zanimljive priče, što iz svojih postojbina, što čuvenih usput.

Mladić je kroz košnice glava ugledao sjajni, do tada neviđen predmet u ruci trgovca. Elipsasto reflektujuće staklo namešteno u srebrni okvir sa duguljastom drškom, krasio je jedinstven skupoceni ukrasni rad. Na vrhu ovalnog dela predstavljene su glave dve rajske ptice okrenute kljunovima jedna ka drugoj, dok su se vitka tela izvijala spoljašnjom ivicom rama, a dugi raskošni repovi stopili u jedan do kraja drške. Na mestu očiju rajskih ptica prelamao se sjaj minijaturnih rubina. Međutim, staklo ugrađeno u taj božanstveni ram nije bilo obično, kako se Mladiću iz daljine učinilo. Ljudi su prilazili, divili se i šaputali, dok i sam nije došao na red da pogleda u čudo. Na površini je video svoj odraz prvi put jasno. Do tada je uspevao samo kada bi reka mirno tekla da uhvati talasasti obris golobradog lica.

Namah je poželo da ima predmet, ali ogledalo je bilo naručeno i napravljeno za ćerku gradskog bogataša. Prodavac je čekao da sa zalaskom Sunca na kapiji utvrde preda ogledalo devojčinim slugama. Utom su naišli rimski vojnici, rasterali svetinu, a prodavca ogledala poveli sa sobom da ga drže na sigurnom i na oku. Mladić je kupio voće i vino i žurno pošao kući omađijan prizorom i trgovčevom pričom o magiji koju ogledalo nosi. Ako bi se neko bolestan u njemu ogledao i ono se razbilo, bolesnik bi za sedam godina ozdravio. U to vreme rimski iscelitelji verovali su da se telo potpuno obnavlja nakon sedam godina. Međutim, ako bi zdravom čoveku ogledalo palo iz ruke to bi značilo sedam dugih godina nesreće, a onome ko bi se u razbijenim komadima ogledao, ogledalo bi otelo dušu.  

Čovek je tada bio neverovatno sujeverno biće, u stvari, da li se to moglo baš tako nazvati, nije sasvim sigurno, jer tek otkrivajući sebe i prirodu plašio se svega novog, tako i videvši svoj odraz prvi put u nekoj vodenoj površini, pomislio je da je to odraz njegove duše. Iskrivljena slika lica izazivala je strah, a strah izaziva nesreću. Zato su i mislili da bi lomljenje ogledala učinilo da čovekova usaglašenost sa Bogovima nestane, jer su ogledala smatrali i za Božanske portale. Polomljeno ogledalo odnosilo je dušu čoveka u pogrešnom pravcu, u zle svetove.

Istina je, da je strah otelotvoren zapravo iz sasvim drugih, mnogo jednostavnijih razloga. Izrada ogledala u to vreme bila je neistražena veština, teško se sticala i još teže izvodila. Bilo je malo sposobnih majstora i zato su ogledala bila skuplja od zlata, ali lošeg kvaliteta, sa brojnim nepravilnostima i krta. Priča o lošoj sreći, kao što vidiš draga, izmišljena je iz čisto praktičnih razloga. To je izuzetno dobar marketing, ta drevna tehnika zastrašivanja mase, zar ne?” Devojčica je razrogačeno prebirala po glavi rečenice i pokušavala da razume i zapamti svaku Dragoceninu reč, ali poslednje uopšte nije uspela da savlada. To je navelo da još pažljivije sluša.

“Mladić nije poverovao u priče o zloj sreći, ali je poverovao da ogledalo može da mu donese moć. Putovao bi i naplaćivao ogledanje na tržnicama širom carstva. Polakomljen, pomislio je da bi mogao steći još više blaga, ako bi naplaćivao i ogledanje u polomljenim delovima i čvrsto odlučio da se prikrade utvrdi kada padne noć, popne u kulu i ukrade ogledalo od usnule ćerke gradskog bogataša. Otišao je kući i na brzinu ispričao par sitnih događaja, prećutavši i spomen o ogledalu. Sačekao je da sve utihne i bosonog se iskrao pustim prolazima između udžerica do dobro čuvane utvrde. Ugrabio je momenat nepažnje stražara i spretno kao majmunče, uzverao se do prozora sobe u kojoj je ćerka bogataša spavala zadovoljnim snom, sanjajući uzbuđena svoj odraz u ogledalu. 

Mladić je prišao krevetu i kroz baldahin ugledao najlepše lice na svetu! Zadivljen prineo je ogledalo devojčinoj glavi želeći da zauvek za sebe zarobi njenu lepotu i dušu. Devojka je imala lak san. Mladićevi pokreti su je probudili. Uplašeno je potrčao ka prozoru, sapleo se na prostirku i pao koliko je dug. Ogledalo je kao magičnom rukom vođeno kroz prozor, palo na ulične kamene oblutke i razbilo se u bezbroj delova. Mladić je uspeo da pobegne pre nego što je došla straža. Doskočio je na polomljene delove ogledala i ozledio bosa stopala.

Bežao je uskim ulicama i gde je koja kap krvi pala, na tom mestu je izrastao prelep crveni cvet koga su kasnije nazvali Mak, po Mladićevom imenu. Uz jutarnje zrake Sunca jedan dečak je poveo stado na ispašu i naišao na krivudavi niz prelepih cvetova. Zadivljen, nastavio je da prati trag. Što se više približavao reci cvetovi su bivali crveniji, dok na litici iznad obale nije ugledao najlepši i najopojniji od svih. U njega se Mladić na tom mestu pretvorio.

Da nije bio brzoplet i da nije imao potrebu da bude važan i glavni, Mladić bi saznao da loša sreća može da se prekine i spreči. Recept za sve postoji. Ako postoji jedna strana, postoji i druga. Jedna bez druge ne mogu. Zamisli glavu na kojoj sa jedne strane postoji lice, a sa suprotne strane ništa. To je nemoguće! Kao što nije moguće klackati se ako ne postoji par. Ili izmeriti težinu ako na jednom tasu nema mase, a na drugom teg. Iz istih razloga za svaku kletvu mora da postoji i kontra kletva. Tako sam u potrazi za rešenjem magije razbijenog ogledala odlučila da sama pronađem načine i zabavila se ozbiljnim istraživanjem. Kako nemam rođene bake, odavno su morale da odu na bolje mesto i napuste me, a u komšiluku nemam nikoga od poverenja ko bi me posavetovao šta da radim, našla sam se već na početku u ćorsokaku. Ustvari, imamo tri sestre veštice u kući na kraju ulice, znaš ih i ti, draga, ali one bi sigurna sam, jedva čekale da kroz njihova ružna usta bace sto kletvi na mene, jer sam im se odavno zamerila. Pre svega, ne javljam im se, a zatim u lice sam im rekla da su zle! Zato verujem da bi mi dale sve naopake savete.” Devojčica se sjajno zabavljala slušajući Dragocenine promene boje glasa i prateći izražajnu mimiku lepog lica. Zapamtila je da treba da izbegava tri sestre i da im se više ne javlja. Ako Dragocena misli da tako treba, zašto da ne misli i ona?

“Nisam gubila nadu i znala sam da izlaz mora da postoji. Jednog jutra udarila sam se dlanom u čelo toliko jako, da mi je glava zvonila tri dana, kada sam se setila da su biblioteke najbolja mesta na celom svetu! U njima se nalaze sva moguća i nemoguća pitanja, koja je čovek ikada postavio, čak i neizmišljena, a gde se nalaze pitanja tu se sasvim sigurno nalaze i svi mogući i nemogući, otkriveni i neotkriveni odgovori. Tako sam u biblioteci pronašla načine za prekidanje zle sreće i rado ću ih podeliti sa tobom. Ti si pametna i dobra Devojčica i sigurna sam da ćeš sve razumeti, zapamtiti i ispričati onima koje voliš.”

Dete je ozbiljno i važno klimnulo glavom u iščekivanju otkrivanja najveće svetske tajne.

“Da bi sačuvali ogledala od lomljenja, Rimljani su čuvali i tajnu izbegavanja loše sreće. Da se svet ne bi okuražio i prestao da gleda ogledala kao čudo. Da ne bi prestao da mari za njih. Bila su skupocena i vredelo ih je praviti.

Sledi najvažnija stvar koju sam otkrila!

Da bi se raskinula kletva treba skupiti sve polomljene delove i zakopati ih za vreme jasne mesečine ili sve skupljene delove baciti u reku, potok ili duboko jezero, gde ni jedan deo ogledala ne može da reflektuje nečiji odraz. Međutim, ako bi neko bio lenj ili previše zauzet da tog trenutka uradi tako kako je zapisano u magičnim knjigama pisanim davno u pustinjskim pećinama na kraju sveta, trebalo je da ostavi delove na mestu gde su pali tačno sedam sati, ni minut kraće, ni minut duže. Jedan sat za jednu godinu nesreće. Tačno po otkucaju sedmog sata treba pokupiti razbijene delove i uraditi ono što je već rečeno.”

Devojčica je skočila sa sofe i zamolila Dragocenu da je odvede kući. Pokupiće delove maminog razbijenog ogledala i baciti ih u jezerce u zadnjem dvorištu. U njemu žive lepe šarene ribe zvane Koi, koje je tata doneo iz dalekog Japana za sreću i blagostanje. Njima sigurno neće smetati ako se ogledaju. Ribe nisu ljudi.

Dragocena je istog trenutka ispunila Devojčicinu želju zadovoljna što je utešila i ohrabrila dete. Vraćajući se u svoje dvorište pogledala je u raskošnu krošnju vrbe u dnu dvorišta. Uz stablo se nazirala mala kamena ploča uspravno pobodena u travu. Dragocena se osmehnula i tihim glasom, za sebe, dovršila priču o ogledalu, lagano hodajući šljunkovitom stazom ka klupi ispod vrbe.

“Postoje, konačno, još dva načina prekidanja kletve.

Jedan kaže da treba upaliti sedam belih sveća prve noći nakon razbijanja ogledala i ugasiti plamen u ponoć u jednom dahu.

Drugo verovanje kaže da treba dotaći nadgrobni spomenik jednim polomljenim delom ogledala da bi se kletva loše sreće prekinula.”

Došla je do male kamene ploče u travi i prisetila se da je tu položila telo sivog miša kojeg su njenih dvanaest mačaka vijale i dovijale u nekom lovu.

Nikada ne znaš kada će ti nestati sveće ili zbog nekog posla nećeš moći da siđeš do reke.

Zato, tu je mali nadgrobni spomenik za slučaj krajnje nužde prekidanja kletve.

 

 

 

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *