Mirka Krompirka je odlučila da objavi knjigu.

Otišla je u najpoznatiju gradsku Izdavačku kuću i bez uvijanja zatražila od sekretarice da je najavi kod Glavnog Urednika.

“Da li je Glavni Urednik, ujedno i Čitač Priča, u njegovoj kancelariji, volela bih da znam?

Molim Vas, predstavite me kao tinejdžerku zarobljenu u telu odrasle žene s adekvatnim životnim obavezama, koja u časovima dokolice pisanjem ispunjava sopstvene snove i stišava nemire.

Značilo bi mi da baš On pročita moje priče i kaže šta misli o njima, da bismo što pre ugovorili datum objavljivanja knjige. Sigurna sam da može pronaći pouzdanog sponzora koji bi finansirao štampanje, reklamu i organizaciju književnih večeri, šta sve uopšte podrazumeva marketing za prodaju knjige. To svakako, na poziciji na kojoj ste, znate bolje od mene, jer ja nemam novac, a jako želim, odnosno, prosto moram da objavim knjigu. Volela bih da moji razlozi ostanu skriveni, bar za Vas, ali želim da znate da ovo ne radim zbog toga što je popularno i što svako ko je savladao osnove pismenosti ili čak i manje, piše i u mogućnosti je da objavi svoj rad. Razumete?

Takođe, očekujem prevode, pre svega na engleski, italijanski i španski, a zatim vrlo brzo i na francuski, norveški i danski jezik. Mislim da bi moje priče u tim područijima išle kao alva na balkanu!

Rekla sam sve što sam imala, a sada bih Vas zamolila da me sprovedete do Glavnog Urednika. Hvala.”

♦ ♦ ♦ ♦

“Da li imate vremena?” – zbunjeno, mada i znatiželjno, lice uglađenog Glavnog Urednika visoko rangirane Izdavačke kuće Praskozorje, zurilo je u talentovanu, ali neotkrivenu spisateljicu Mirku Krompirku.

“Kada?” – bupnula je.

Gledao je u nju, isto zbunjen i fasciniran pojavom, kao kada je u davnoj mladosti prvi put ugledao London Eye, dolazeći preko Westminster bridge-a kroz metež bezobzirnih turista.

Najviši evropski panoramski točak, smešten na južnoj obali Temze lagano se okretao i mladom Glavnom Uredniku izgledao kao svemirski brod, miran i siguran u svoje postojanje. Kao i sada, omađijan prizorom i prisustvom luckaste, ali simpatične Mirke, zurio je tada u čudo modernog građevinarstva i, ne razmišljajući, stao da kupi kartu, ne mareći za višesatno čekanje u trostrukom kilometarskom redu.

“Mislim, da li mislite da li imam vremena sada ili inače?” – dodala je žustro, gledajući prodorno, a opet i nevino, u Urednikovo skamenjeno lice.

“Sada?”- umalo je otkrio zbunjenost.

“Oh, da, imam vremena sada, da, a imam i inače.” – razvukla je usne oko glave u neodoljiv dečiji osmeh.

“Dobro, mislio sam da ako sada imate vremena, odemo na kafu. Tu pored zgrade je pristojan i miran kafe.”

♠ ♠ ♠ ♠

Seli su u zapadni deo bašte na uglu ulice koja je zahvatala prostor sa dve strane zgrade gotskog stila zidane krajem XIX veka, dobro održavane. Jutarnje sunce još uvek nije pustilo svoje vrele zrake, a ipak je bilo svetlo.

“Da li mogu da poručim nešto drugo osim kafe?” – pitala je prijateljski intimno kao da se znaju čitav milenijum.

“Naravno” – zbunjenost Glavnog Urednika dostigla je stadijum vrhunca pištalice na čajniku. Malo mu je falilo da pocrveni.

“Onda mi donesite cappuccino, molim. I čašu vode. Običnu vodu, molim, iz česme. Ne želim flaširanu.” – rekla je lako i ponovo se osmehula oko glave, ovog puta konobaru koji se ljubazno, ovlaš naklonio i isto kezeći se otplesao prema vratima kafea da pripremi i donese porudžbinu.

Urednik je par sekundi gledao u pravcu leđa konobara razmišljajući o sposobnosti nekih ljudi da se keze bez većeg razloga i potrebe. Za razliku od njih on je bio ozbiljan i nedokučiv, sakriven iza misli o sastancima i obavezama, uvek unapred živeći i gubeći predstavu o trenutku.

Ko nema savršenu prisutnost u sadašnjosti, lako zaboravlja prošlost, jer je odavno u budućnosti.

Takvi ljudi često umiru pre ostalih i ne primetivši sudare se sa svojom smrću u večitoj jurnjavi za uspehom. Isti takvi polovični prijatelji, zastanu na sahrani nestrpljivo čekajući nastavak trke, ne stižući da previše mare i žale za pokojnikom. Poslovni mehanizam nikada ne staje. Neprestan je kao i vreme, a ljudi, sitni delovi tog mehanizma, promptno i lako zamenjivi.

Glavni Urednik je gledao Mirku ne verujući da se nalazi u ovom trenutku sa njom u bašti kafea na uglu Zlotske i Šećerne ulice.

“Dobro, malo pre ste rekli da ne želite kafu, ako sam dobro razumeo, a poručili ste cappuccino. Da li biste mogli da mi objasnite tu instantnu promenu, mlada damo?”

“Istina, shvatila sam da mi se ne pije baš ništa, pa sam odlučila da ipak popijem kafu bez obzira što mi se ne pije ni kafa.”

Zurio je.

“Da li znate, da Italijani piju cappuccino isključivo pre podne i da pravi Italijan ni u ludilu ne bi poručio cappuccino posle podne? To je nedopustivo i znak je nedostatka kulture, kao i odvojen od domalog i podignut mali prst pri ispijanju napitaka. To, sigurno, već znate.”

Da ne bi izgledao kao ćurka glave zaglavljene u rupi na tarabi, brzo je promenio temu i odlučio da preuzme vođstvo u razgovoru. Skoro niko ga nije doveo u sličnu situaciju kao ova blesava žena, devojka, (štagod da je), umišljena spisateljica.

Morao je da se sabere i ponaša za njega prirodno, a to znači strogo poslovno bez empatije i suvišnih, ličnih skretanja sa glavne teme razgovora. Na nedostatak emocije, žalila se čak i njegova partnerka, žgoljava, prosto prepečena i uštogljena kao dugačka krovna ledenica, Urednica najpoznatijeg gradskog časopisa za žene. Čak je i ona zahtevala povremenu nežnost, u retkim trenucima kada bi se bez obaveza zatekli sami, što je on svim moćima pokušavao da izbegne i odloži za neki trenutak za koji se nadao da neće doći. Nikada se nije osećao prijatno u njenom prisustvu. Čak i u telefonskim razgovorima neprijatna hladnoća spuštala mu se niz kičmu, što ga je navodilo da pravi nevoljne, čudne pokrete glavom. Uvijao je vrat kao da ga steže kragna košulje, a glava bi se u jednom trenutku nakratko trgla udesno, kao naglo otpuštena, predugo napeta guma na praćki i povukla za sobom i kraj usne, a iz grla bi istovremeno ispustio tihi zvuk pročišćavanja.

I on i njegova partnerka bili su svesni da su iz oficijelnih razloga zajedno i da ništa osim forme ne veže njihove živote. Potrebni jedno drugom za prijeme i izlaske, žurke i večere, jer je pravilo nalagalo da poznati poslovni ljudi imaju partnera sa kojim će se pojavljivati i time dati celovitu sliku ispunjenja ličnih, ali i korporativnih vrednosti. Partner je jedan od statusnih simbola, poznato i običajno svojstveno čak i nižim staležima. To što je ona sama zakopčavala patent na haljini i on sam nameštao ukrasnu dugmad na košulji, svako u svom luksuznom stanu, nije bilo relevantno za ono što je neophodno pokazati svetu, radi postizanja i održavanja pozicije na socijalnoj lestvici uspeha.

Moć obitava u savršenom sklopu mnoštva društveno standardizovanih detalja, implementiranih u protokol opstanka.

♣ ♣ ♣ ♣

“Gospođice Krompirka, razumeo sam da ste danas ovde da biste mi dali vaš rukopis na čitanje i ocenu.”

“I zbog dogovora oko štampanja knjige, svakako.” – prekinula ga je, hitro.

“Moram skrenuti pažnju da nemam mnogo vremena, zapravo tek toliko koliko je potrebno da popijem, sa uživanjem, naravno, kratki espresso, a da bi naš razgovor bio učinkovit trebalo bi, ako je moguće, da mi dozvolite da završim započeto izlaganje.”

Klimnula je brzo glavom uz grimasu koja je trebalo da predstavlja znak izvinjenja, stisnuvši usta u oblik pilećeg zadnjeg otvora, pokušavajući da se uzdrži od glasovnog komentara.

Glavni Urednik je pomislio kako bi, ovog trenutka, najradije voleo da sebi dozvoli luksuz glasnog smeha na javnom mestu. Pomislio je da će, ako Mirka nastavi da se krevelji, umreti u mukama suzdržavanja od smeha koji je počeo da ga golica s unutrašnje strane pupka, lagano se šireći kao stotine nožica u trku na različite strane stomačnih mišića.

Nakašljao se, kao pročišćavajući grlo, zapravo izbacujući komadić izdajničkog nezadrživog kikota i nastavio ozbiljnim glasom, ovog puta izbegavajući da gleda u Mirkino lice, već u jednu zamišljenu tačku pored njenog desnog uha, što je Mirku navelo da nesvesno pomera glavu u tu stranu pokušavajući da uhvati pogled čoveka sa kojim razgovara.

Glavni Urednik je pomislio da je to verovatno njegov poslednji dan na Zemlji.

Ako ništa, bar će umreti nasmejan.

“Gospođice, da bih skratio i Vašu i ličnu agoniju, reći ću Vam bez okolišanja da trenutno nemam vremena za čitanje Vaših niti bilo čijih priča. Isto bi bilo da pišete i poeziju, ne brinite. Jednostavno zauzet sam i svi moji termini dogovoreni su bar godinu dana unapred. To znači, da bi trebalo da čekate bar godinu i po na eventualni odgovor. Za to vreme, bojim se, i sami ćete zaboraviti, ne samo šta, već i da ste pisali i biće vam verovatno smešno, a možda ćete se i postideti svog pokušaja. Dakle, da vas poštedim čekanja i propratnih neprijatnih osećaja, molim Vas da svoj rukopis ponesete sa sobom i zaboravite našu Izdavačku kuću, u tom smislu. Iz istih razloga ne bih Vam preporučio da probate sreću ni na drugim izdavačkim mestima, svugde je isto.”

Pogledao je nakratko Mirku i naleteo na par razrogačenih očiju. Osetio je kako život, vrišteći od smeha, pokušava na sve strane da izađe iz njega.

“Da, jasno mi je… Sasvim mi je jasno o čemu zapravo govorite… Da li bih mogla da Vas zamolim samo za jednu malu uslugu? Da pročitate bar jednu priču, evo sada dok sedimo ovde. Izaberite sami, bilo koju, ili još bolje izabraću ja za Vas neku kratku, staće u par preostalih gutljaja kafe.”

Glavni Urednik se nije nadao ovakvom preokretu i našao se, iznenada, na početku beskrajne vinove loze sa teškim čokotima neobranog grožđa. Nije imao kud, ne bi bilo uopšte pristojno da je konačno odbije. Nije toliko brutalan. Klimnuo je glavom u znak odobrenja i pokazao rukom prema gomili iskucanih papira, očekujući da, kako je rekla, sama odabere tekst.

Zaronila je, brzo prelistavajući strane, očigledno znajući gde ste koja priča nalazi i pružila mu dva lista formata A4, štampana fontom Times New Roman veličine 12, normalnog proreda.

Stvarno, za to mu neće trebati više od pet minuta.

Uzeo je tekst u ruku i počeo da čita.

♥ ♥ ♥ ♥

“Mirka Krompirka je odlučila da objavi knjigu.

Otišla je u najpoznatiju gradsku Izdavačku kuću i bez uvijanja zatražila od sekretarice da je najavi kod Glavnog Urednika…”

Podigao je pogled dečaka bespomoćnog pred silom ženske umiljate upornosti.

Zamolio je Mirku Krompirku da mu preda sve tekstove i dogovorio sledeći sastanak za sedam dana na istom mestu.

Ustao je i učtivo je pozdravio. Pre nego što je zakoračio u svoj dan, osmehnuo se kratko i nežno izbezumljenoj Mirki.

Ona je u mislima već bila u jutarnjem programu BBC Studija. Ćaskala je sa voditeljem o svojim književnim uspesima gledajući panoramu sanjivog Londona u pozadini staklenog zida, na obali iste one Temze u koju se Glavni Urednik jednom davno zaljubio.

Categories:Kolonijalna roba
Published on :Posted on