Jedna Druga rođena je jer se podrazumeva da srećna porodica broji Oca, Majku i dvoje Dece. Rođena je druga, ali ne i poslednja.

U konačnom zbiru, treće se, kako to uglavnom biva, omaklo.

Dakle,

Bila jednom Jedna Druga, srednja od tri ćerke. Ni tamo ni ovamo.

 

Prvo zlato

 

Prva baš i nije mogla da se pohvali zlatonosnom rekom života.

Predodređena da predstavljala probni poligon bračne vožnje, za šta se kasnije, kvarno i surovo osvetila roditeljima, koji su nemarno ostavljali olupana vozila pokušaja, da rđaju i trunu, zatrpavajući kršom i lomom duševne krivine Prve, ne pitajući šta uopšte misli o tome.

Imala je ulogu Zidara Zida Odnosa i Zida Kočničara, što je jedna izuzetno nezahvalna uloga.

Da su bar uspeli da je zavole, ne bi im zamerila koliko jeste, ali oni su prosto imali preča posla.

Usamljena i uplakana, konačno našla je utehu u čačkanju nosa i kopanju zlata.

Sedela je zadubljena u sopstvene misli i jednog dana pročačkala toliko dubok tunel da je iskrivila nos i ostala krivonosa za ceo život.

To joj nije smetalo da se uda.

U braku je postala proždrljiva, a brižni muž, misleći da je to ljubav, hitao je donoseći naramke hrane, samo da njegova Prva Voljena ne ostane gladna. Imali su čak šest frižidera i to joj nije bilo dosta, pa je jednog dana ustima punim iznutrica, plačnim glasom zatražila i sedmi.

To je bio Dan kada je njenom Krivoslavu napokon pukao i kaiš i film.

Dan kada je bez reči otvorio vrata i otišao zauvek. Bez kofera i pozdrava.

Prva je to jedva i primetila zabavljena ždranjem.

Jela je i nije marila ni kada se pročulo da je ostavljena na roditeljsku Bruku i Teret, kako to obično u manjim sredinama biva ili gdegod se blato doneto na opancima zalepi, čak i na italijanske cipele, kada stoje odloženi u istom cipelarniku.

Tako nije ni primetila kada su došli po nju kamionom za teret preko pet tona, onim kojim se prenose koncertni klaviri i utovarili je za povraćaj očajnim roditeljima. Zabavljena ždranjem pojela je i poslednji frižider i popila amonijak i dalje ne obraćajući pažnju šta će svet da kaže.

Sve je dobro dok je ona sita!

A svet, kao svet, pomislio je na najgore.

Ispiranje creva u gradskom Urgentnom centru jako je gadljiva priča i ne voli da se prepričava, pa iz tih razloga nije zabeležena.

 

Drugo blato

 

Biti srednji je kao da si dobio trojku iz geografije.

To ne znači ništa.

Kao da si pošao misleći da ideš na zapad, a stigao na jugoistok.

Potpuna dezorijentacija, kao i dan Sreda.

Samo čekaš da prođe.

Sreda služi za prelazak iz prvog u drugi deo sedmice.

Mada po toj računici druga polovina broji četiri dana i duža je duplo od prve koja ima samo dva.

To je problem sa neparnim brojevima.

Četiri plus dva daju šest, do sedam nedostaje jedan, što znači da je sreda ponovo izvisila. Kako god okreneš neparna je.

I šta god probaš sa sredom ne menja stvar. Sreda je i dalje samo sreda.

Jer, da nije tako, zašto kada ti vreme prolazi prebrzo već u ponedeljak u podne misliš da je tog dana četvrtak, ili kada ti dani prolaze presporo, u petak misliš da je tek utorak, ali nikada ne misliš da je dan u kome si se greškom zatekao – sreda.

Kao sredina hleba, od nje je mnogo lepša i ukusnija korica.

Jedino kada ti rođendan neke godine dodje u sredu, nije toliko strašno, jer je prolazno.

Biti rođen na taj dan, već je nešto drugo. Bezvoljni usud.

I tako redom.

Jednu Drugu su naučili da bude marljiv đak i još svašta, sve što bi mogla u samostalnom životu da iskoristi, opremili je i poslali u Veliki Grad.

Da studira. Ne bilo kakav, već Pravi Fakultet. I postala je diplomirana Jedna Srednja.

Za vreme studija živela je u iznajmljenoj mračnoj sobi.

Ne zbog siromaštva, naprotiv, njeni roditelji bili su od onih imućnih koji se hvale i prave važni svojim Imanjem.

Jedna Druga odlučila je da živi u pomrčini, zato što pomrčina odgovara karakteru štetočine, kakav je Jedna Druga imala. Da bi skrenula pažnju na sebe i sopstvenu žrtvu.

Da bi se na kvarno umilila roditeljima.

Jer, nekim roditeljima dete treba da se umiljava da bi ga voleli. Apsurdno.

I pored toga, ostala je nesvrstana, za razliku od Prve i Treće, koje su sasvim prirodno zauzele mesto u sistemu roditeljskih vrednosti i pažnji.

Jedna Druga, bila je samo lepak za most između njih dve.

 

Treća sreća

 

Treća je došla kao neplanirano čudo, kako to obično biva, na kraju bračnih brodoloma.

Kao mirna pučina i spasonosna obala.

Rođena da bude porodična radost i igračka. Oda Gospodu.

Treća, spašena i pogledana sa Nebesa, ušuškana u podetinjene psihologije roditelja, rasla je prezaštićena i izrasla u namrgođenog, večito nezadovoljnog namćora.

Kada bi uglovi usana opušteni prema razmaženoj, jecajućoj bradi, započeli razjapljenu zahtevajuću dreku, jata baba bi prošaputale brojalicu protiv uroka i zlih očiju, dok su roditelji trčali da ispune želju.

Za Prvu golgota i sramota.

Za Drugu nemar i zapećak.

Za Treću sva milost sveta.

Jednolično zujanje uspavljivalo je malu diktatorku, do sledećeg prohteva i lomljenja nogu.

 

Samački život Jedne Druge

 

Jedna Druga je posle studija, preko roditeljskih veza, kojima je cilj bio da je se što pre otarase, brzo našla posao u Poznatoj Firmi u Velikom Gradu i brzo je pokazala nemilosrdne ambicije koje su sputane vrebale svoj tenutak ispod pretvroničke trpeljivosti.

Iznajmila je stan u lošijem delu grada, nego što je prijavila roditeljima, pa je razliku novca od rente koju su joj oni i dalje plaćali, trošila na krpice i provode.

Brzo su joj kasni noćni izlasci dosadili i postali mučni, jer je od centra do stana imala dosta da pešači, što je u tankim, visokim potpeticama bolno i sporo išlo, a novac za taksi za nju je bio bačen, pa je odlučila da počne da pravi kućne žurke i okuplja samo, po njenim merilima, važne ljude.

Posvetila je vreme promatranju potencijalnih kandidata za listu poziva, jer su njeni planovi išli dalje, da nađe odgovarajućeg momka i da se uda. Rađanjem dece, učvrstiće svoju poziciju na tronu večnosti bračnog života i nadoknadiće svu pažnju koju nije dobila.

Postaće Gospođa Prva Jedina, od milošte Gospođa Amin.

Ona je imala plan. Imala je cilj.

Dok, čovek bez plana i cilja zaludno je biće kog svaki vetar može da odnese i posadi gde padne. Tako nanet, ne ubraja se u plemenite sorte, već u korov, koji koliko god imao prelep cvet ili ako je drvo, pravio divan hlad, biće iščupan i posečen, jer se na kraju neće uklopiti ni u čiji životni plan.

Mnoge su lepote tako zauvek propale. Plemenite, ostale začaurene u slanoj zemlji neplodne pustinje.

Zaboravljene i ničije.

Žurke koje je organizovala Jedna Druga bile su bez preterivanja petparački očaj.

U svemu je provejavao duh provincijalizma i jeftinih đinđuva – od izbora ljudi do izbora muzike.

Devojke su imale prosto nepodnošljiv besmisao za modu. Takmičile su se u nošenju svega za šta su mislile da je aktuelno. I sve su izgledale isto.

Obavezni detalj bile su velike, krute torbe ispod pazuha, kao mini replike nadgrobnih ploča. A znamo kako grobljanska arhitektura manjih mesta ume živopisno da izgleda. Nisu se od njih odvajale ni u zagušljivoj dnevno-spavaćoj sobi Jedne Prve, kao da nose teglu ajvara umesto karmina, venac ljutih papričica umesto niske korala i čen belog luka umesto Orbit žvaka, jer se plašile da ne ostanu gladne.

Svašta ženska torba krije, sve same zbunjujuće sile i magije.

Momci u šimikama, smaknutog izgleda, kao neugledne plastične vešalice nemarno zatrpane neopranim stvarima, nosili su pantalone podignute visoko iznad struka, do dijafragme, čvrsto stisnute kaišem. Izgledalo je kao da su privezane konopcem skinutim sa vrata marvinčeta dovedenog sa ispaše ovog trenutka.

Tako traljavi muvali su se svi iz istog razloga.

Da se upare.

Da se spoje sa sebi sličnim.

Da se razmnože i produže.

Da se, po navici, vežu.

I svi redom čačkali su nos.

To je izgleda bila neka moda i ulaznica za zabavu. Simbol prepoznavanja i pripadanja.

Na vrhuncu večeri, razmenjivali su iskopano blago, kuglice i visuljke. Ostavljali trag jedni drugima u kosi i na rubu čaše, a domaćici zahvalnice gostoprimstva s donje strane trpezarijskog stola i naslona za krevet.

Fina gomila diplomiranih čačkalica i čačkača.

Izbor hrane bio je, takođe, samački. Bajato pecivo kupljeno na rasprodaji od 19 do 20 časova u usputnoj pekari, izneto na plastičnim tanjirima na mali okrugli sto pokriven mušemom u izlizanim braon tonovima nedokučivog spoja motiva kocki i čokota grožđa, zasečenoj noževima bezbroj puta, pojeli bi odmah.

Od pića šta si doneo – to si i popio.

Ili što bi narod voleo da kaže – “Što kuma u rukama donela, to kuma u guzici odnela.”

I na sve to nepodnošljivi domaći rivijerski pop.

Buntovnici koji bi se drznuli da izraze negodovanje i predlože jači zvuk, bili su zasigurno i zauvek eliminisani sa liste pozivanih, kao da ih nikada nije bilo. Zamisli da neko pomisli da se Jedna Druga druži s padavičarima. Nedopustivo za finu curu kakva je ona.

I tako vikendima, zaredom, u polumračnoj sobi dvadeset, trideset stisnutih duša očekivalo je čudo, znajući da dovučene navike ne staju u lampu želja sa ovdašnjim, ali znajući i da nekima ipak uspe da se posreći.

 

Radno vreme Jedne Druge

 

Jedna Druga je u pokušajima da se udomi prošla kroz par neuspešnih kratkih i burnih veza, koje je delila sa koleginicama, vrlo intimno grokćući na sav glas svoje promašaje.

Nije lako breme Jedne Srednje.

Da se udaju sve pre nje, a ona da ostane obeležena, razlog je da se iz ovih stopa ubije.

Dok jednom, jedna Fina Koleginica, zgađena ružnoćom hronično zarozanog prizora, nije naivno predložila Jednoj Drugoj da se vrati u njen Mali Grad, ako već toliko mrzi i pati gde je sada.

Slika preobražaja Jedne Druge, od slepe goluždrave ptičice nemoćno ispale iz gnezda, do bauka piromana koji svom silinom neobuzdanog ludila pali sve pred sobom, ne može se jednostavno opisati.

Suženim kapcima kroz stisnute zube prosiktala je jedno – “šta si rekla?!”

Zar da se vrati pa da je pokvareni komšiluk i zlobna rodbina na sva usta sa neskrivenim zadovoljstvom ogovaraju? Saznali bi svi, ne bi kafu do soca popila, da se vratila i da nije uspela! To ne dolazi ni u šta, a kamoli u obzir! Nisu je slali u Veliki Grad da bi se iz njega vratila. Može samo s nogama napred da uđe u roditeljsku kuću ili uz pratnju muža u mercedesu.

Treće za nju ne postoji.

“Pa, nije kraj sveta” zapela je Fina Koleginica “nisi ni prva ni poslednja koja ovde nije uspela i šta uopšte znači uspeh? Ne treba valjda da umreš zbog toga.”

Na pomen reči “prva”, Jedna Druga ciknula je i još jače zaridala oprućena preko kancelarijskog stola kao mokra truleks krpa kad je tetkica prebaci i zaboravi preko monitora.

“Bolje da umrem, ja se tamo ne vraćam! Meni tamo života nema! Niko neće hteti da me pogleda i ostaću usedelica. Malo je ona Prva za bruku, pa treba i ja? Svi će da nam se smeju. Svi! Kako ne razumeš?!” I sve u tom smislu, isprekidane jecajima, tekle su priče do kraja radnog vremena.

Sutradan je Jedna Druga došla kao da ništa nije bilo, ali je sa posebnom pažnjom počela da sabotira i iz dna plitke duše mrzi onu naivnu Finu Koleginicu i njene dobronamerne savete.

Finoj je od tog vremena ostalo u glavi, posle gomile peripetija i pretnji otkazom, da nikada više ne pravi od sebe budalu i da gleda svoja posla.

Skupo je platila školu, kao uostalom što se plaćaju sve dobre škole.

 

Spletkarenje

 

Tek, prošlo je neko vreme i događaj zaboravljen, a Jedna Druga došla je sa godišnjeg odmora preterano veselog lica umašćenog sebumom više nego ikad.

“O, koleginice pa vi prosto sijate!” – nije izdržala da ne primeti Fina Koleginica.

Time je zaslužila devet meseci rada u popodnevnoj smeni baš kada joj je Sin Jedinac pošao u školu, pa je Mališu viđala samo dok spava i patila dok joj nije pukao film i došla jednog jutra sa ostalima, preteći šefu da će tužiti i njega i firmu za zlostavljanje Samohrane Majke.

Situacija se smirila bez incidenta, ali je doza netrpeljivosti i podozrenja prema “lujki”, kako su je prozvali, ostala do današnjeg dana.

To se Lujke, inače, tiče kao lanjskog snega.

Jedna Druga je u Egiptu upoznala Jednog Momka.

“Ma nemoj?! Pa, to je sjajno! Svaka čast!” – cičale su transirane koleginice, dok su gledale fotografije. Naviknute na slične ispade nekih drugih koleginica, zgledale su se zaverenički značajno, misleći da je nahvatala nekog usput samo za fotografisanje, kao što muškarci stanu iskeženi s ludačkim sjajem u očima, pored neke jedre čuvarke plaže, da imaju čime da se hvale ortacima, koji na nekoj drugoj plaži isto rade.

Tako su koleginice mislile za Jednu Drugu, posebno što dečko ne izgleda loše, naprotiv i pogotovo dok stoji pored nje.

Fina Koleginica je ćutala i gledala da gleda svoja posla.

Čestitale su i razišle se, misleći da se mučenica da ne bi crkla, brani najnižim mehanizmima i zabrinule se, naravno, da je već pošla putem bez povratka, ka nekom od centara za duševnu rehabilitaciju.

Nije mnogo prošlo, jednog jutra Jedna Druga pohvalila se vereničkim prstenom, histerično podbacujući domali prst redom svima pod nos.

“Jao divno” radovale su se njenoj sreći koleginice, a u sebi mislile “daleko bilo ova je sišla s uma definitivno!”, očekijući zvuke ambulantnih kola, koja nisu došla ni tog, ni sledećeg dana, ali trećeg jesu. Sa ogromnom korpom cveća, ušao je celom svojom fizikom dečko sa fotografije, obučen u beli bolnički mantil, kleknuo pred Jednom Drugom i na očigled prisutnih, pružio pregršt buketa.

Zbog te scene, trebalo je više vozila hitne pomoći za koleginice koje od celokupnog prizora satima nisu sebi mogle da dođu.

I jedno posebno vozilo za orgazmičnu ciku i vrisku Jedne Druge.

Stvarno se udaje i to za lekara! Dobro, nije baš lekar, medicinski tehničar, ali to je skoro isto! Radi u bolnici i planira da nastavi studije, čim se uzmu.

I nije prošlo mnogo, jednog jutra Jedna Druga donela je pozivnice za svadbu u zlatotisku, a zatim i fotografije veselja.

Neke koleginice i dalje ne verujući, na ćošku jedne fotografije napravile su krišom “uvo” pokušavajući da otkriju nameštaljku. Bez uspeha. Svadba je bila prava i paradna.

Nekim koleginicama tog dana je pozlilo bez oporavka.

Jedna Šmrljava, uvek usranog izgleda, pod utiskom energije slavlja koja ume iz čoveka da istera sve najgore, duboko skrivane mrakove, obelodanila je vezu sa “šitom” i priznala da duva kad i gde god stigne.

Jedna Velika Gospođa, o kojoj bi imalo štošta sočno da se ispriča, u neverici gurnula je kažiprst u nos najdublje u životu. I ona trajno naseljena i srećno udata u Velikom Gradu, sa dvoje zlatne dece. Zar je bilo sumnje da može biti drugačije?

Fina Koleginica se zasmejala grohotom i smeje se do dana današnjeg. Tome ima skoro dve decenije i ne planira da prestane.

I tako redom, svaka se svojom sudbinom i svojim životnim ostvarenjem tog trenutka zabavila, a neke su u mislima ostale i malo duže.

 

I na kraju srećan kraj za Jednu Drugu

 

Jedna Druga ispunjavajući roditeljske zavete, ispunila je i svoje ciljeve, jer to jedno s drugim ide. Planirani input, ponavljan stotinama puta, postaje istina inputiranom i saživot sa tuđim željama, kao da su njegove.

Jedna Druga postala je Gospođa Prva Jedina Amin.

Rodila je dvoje dece u stanu u kome je rođen Jedan Momak, sada Njen Zakoniti Suprug.

Stan se nalazi u centru Velikog Grada, u blizini zoološkog vrta i na njenu radost deca će odrasti uz inostrane egzotične životinje, a ne kao ona uz domaću perad i rogatu živad.

Živeće srećno do kraja života gde najradije žive svi oni koje je, dok su maštali o sreći, put doveo u Veliki Grad, na raskrsnicu gde se ukrštaju četiri puta – Dorćol.

…četvrta magareća, peta vila, šesta kobila, sedmo jare, osmo magare, deveto prase, deseto ne zna se.

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: