U ratu smo!

 

Valentina je podigla svu raspoloživu vojsku.

Valentina je jedna od zaludnih klinki iz kraja.

Živi u južnom delu bloka 64, u Ulici Gandijeva 87, na XV spratu u stanu broj 60 i ne radi ništa.

Otkako je pala na prijemnom ispitu za upis na smer za Psihologiju na Filozoskom fakultetu, nije imala želju ni za čim. Odlučila je da pauzira godinu. Kako stvari stoje pauziraće i život. I uopšte se ne uzbuđuje – ili će se baviti onim što voli ili će gluvariti i ćoškariti. U svakom slučaju radiće šta hoće.

Valentina izgleda kao dečak, nosi kombo pantalone, majice na bretele (one što ih zovu “siledžike”), starke i kratku kosu. Upaljač koristi samo za prvu cigaretu, ostale pali jednu o drugu. Poslednju gasi pred spavanje i često sanja da puši.

Druži se sa par, nešto mlađih, klinaca iz kraja. Svakog dana se nalaze na mahovinom prošaranim betonskim stepenicama koje povezuju pasarelu od zadnjeg ulaza u zgradu sa trotoarom koji završava u divljem žbunju uz zid odavno napuštenog fabričkog kruga IMT-a. Nanizane ispod stepenica čamotinjaju garaže i smećare sa teget zarđalim vratima. Tu retko ko zalazi. Mirno je i tiho kao na kraju sveta, kao da se sa druge strane ispred glavnog ulaza ne dešavaju sva lokalna čuda. Jedno od većih je uhvatiti trenutak kada je komšinica sa desetog sprata na balansiranoj kombinaciji lekova i alkohola. Trenutak kada joj je, valjda, sve potaman i ne baca zaleđene piliće i jaja kroz prozor. Nije šala čuti i osetiti šištanje vazduha pored glave. Pogođen sa te visine mogao bi da računaš na smrt na licu mesta i možda spomen ploču. Uopšte nije ni u milion poetičnih životnih završetaka koje bi, ako bi te neko pitao, mogao s interesovanjem da izabereš.

I ko u takvim uslovima ne bi ispario u štek iza zgrade, gde bi samo neko ko bi s namerom pogledao kroz prozor mogao da te vidi?

Klinci su jedva dočekali da matorac koji je živeo na prvom spratu rikne. Zvuči surovo, ali ne jednom, prišunjao se misteriozno nečujan iako kljakav i udario preko leđa prvog koji bi mu se našao pod štapom. Mrzeo je decu više od svega. Nisu znali zašto, niti ih je zanimalo, samo su čekali da matora dileja nestane.

Valentina ih je kapirala, videla je sebe u njima. Jedino što je ona odrasla sama, dok se oni drže u čoporu i čini joj se da napokon ima alfa ulogu u nečijem životu. Prija joj da pazi na klince koji rastu u problematičnim porodicama u kojima sjebani roditelji ne vode računa ni o čemu.

Samo smrde i brinu svetske brige.

 

Sušta suprotnost namrgođenom i mračnom izgledu

Valentina je u glavi vesela magična devojčica.

Misli o sebi upakovala je i zaključala u najdublje dungeone intime, da bauci ne primete ni tračak sjaja, jer bi je rastrgli, a sitne delove njenog devičanskog tela nosili kao medicinu oko vrata, kao trofejni talisman protiv uroka.

Valentinu zanimaju fantastične pojave i drugi svetovi. Neprestano čita i istražuje znamenja. Tako i zna da talismani imaju vraški lošu energiju. Idejno su mračni. Posebno oni napravljeni od kostiju mrtvih životinja u sebi nose strah i agoniju i prizivaju Smrt. Zato obožava srebro, vilinski i veštičiji omiljeni metal, odličan u borbi protiv vampira.

Klinci ne kapiraju, ali ćute i ne daju je ni za šta na svetu.

Valentina odavno zna veliku istinu – ako se od sveta ne braniš sam, niko te neće braniti. Tako je učila i njih. Da stanu za sebe i između sebe, jer oni nisu kao drugi, nisu obična bagra i ljudski šljam. Žedni ljubavi, kao sunđeri upijali su svaku njenu reč i držali se kao jedan. A za nju bi poginuli. Zato su joj pre neki dan napravili praćke, kada je pošla da nauči pameti i ispraćkala sve metkiće na onog Veselinog bivšeg šalabajzera Zvezdanog, pa joj se samopouzdanje rastrčalo kao nosorog po okolorečnom šipražju.

Razmišlja da krene prvo u blokove, a kasnije da pređe u Bežaniju, da rešava ljubavne probleme nesrećnica koje su našle da se prave pametne i imaju dečka ili muža i da ih iz milošte i svetskih trendova zovu “partneri”. Važi! Krvožedni poacheri na zalutalu divljač, eto šta su.

Valentina misli da njoj pored svih životnih peripetija ne treba i buzdovan na leđima. Zato nema nameru da se muva, zabavlja i razvlači kao šlajmara s nekim luzerom.

Ionako su svi kao jedan.

Dok je hodala talasastim asfaltom i gledala da ne iskrivi zglob, mogla je da se zakune da svakog dana prolazi drugim trotoarima koliko se ta mala čuda od rupa otvaraju preko noći i gde se najmanje nadaš. Iskapirala je da grad tone brže nego ikad i da jednog jutra ladno može da se umesto na petnaestom spratu na kome živi, probudi u suterenu, koliko je novobeogradski pesak u poslednje vreme postao proždrljiv i živ.

Te misli su je dodatno nadrkale u razmišljanju o svetu kao srećnijem mestu posle njene usamljene osvetničke borbe. Možda bi mogla, otišla je u fikciji dalje, da organizuje i kao neki pokret za praćkanje zabludelih, nazovi, frajera. To bi bilo cool. Samo, gde da nađe ribe koje bi je pratile? Većina lepi veštačke nokte i vežba ubrzano treptanje.

Koja brže trepće brže se uda.

 

Plan praćkanja

 

Sledeći bi mogao da bude onaj Vesnin usukani Tetreb.

Vesna ga trpi i izdržava godinama, a on se samo licka i modira i kao brine o njenoj čivavi do te mere da je tri puta dnevno šeta. Ko još šeta čivavu tri puta dnevno, keve ti? To drhturavo stvorenje uspeva jedva par minuta da odstoji na onim igličastim nogama dok vrši nuždu. Valentina je iskapirala da Tetreb muva ribe na nasipu i prati ih do stanova s pričom o navodnom manijaku i da on kao komšija kojeg svi znaju brine o njihovoj bezbednosti. Ponaša se kao da je predsednik savskog nasipa lično. “General major pukovnik Tetreb na usluzi, gospođice komšinice – Izvolite poći u pratnji mene i moje verne Usplahirene Čivave s činom zastavnika za padanje u nesvest pri naletu malo jačeg vetra”.

Ustvari, Tetreb je taj manijak koji posle špijunira iz okolnog žbunja i zna tačno vreme izlaska i povratka svih ispraćenih komšinica, njihove aktivnosti, a najviše ga zanima njihov ljubavni život.

Valentina odavno ima pik na Tetreba i najviše na svetu mrzi njegove tregere koji mu na žgoljavim nogama drže farmerke uvučene u sprženu guzičicu veličine dve manje pesnice. Kao da si stavio crvene gumice za tegle na štapiće za uši, eto tako izgleda jebač Tetreb.

Stvarno pojma nema šta je Vesna videla na njemu, sa dušom u stalno slinavom nosu. Još kad zacvili kako pati od alergije, dođe joj da mu uši izgrize. Naravno da je alergičan na one korovske travuljine i polen uz nasip, celodnevni perverzni šetač čivave! Plus, što se večito za nešto izvinjava i glumi skromnost, posebno u Vesninom prisustvu. Prepodobi se kao nova mlada i ne možeš pogled da mu uhvatiš. Gleda negde neodređeno u beton ili fasadu, kao da je priznati umetnik pa mu je dozvoljeno da izgleda odsutno.

“Mnogo fin čovek, vredan, posvećen i miran” – kada Vesna uhvati da ga hvali onim njenim punim ustima Valentini dođe da i nju iz prikrajka koji put opali s par metkića, da je opameti. Kako ne vidi ćurka luda, da očerupana orlušina očijuka s kim stigne i da se u liftu namesti tako da se kao slučajno i zbog gužve, baš on, nasloni na neko žensko? Jedino što beži kao đavo od krsta od Živke. Ona mu je bolna tačka, kao kurje oko na malom prstu u uskoj cipeli. Provalila ga matora gargojla i samo vreba kako će štapom koji joj služi i kao noga i kao kišobran, da ga saplete u mimohodu, praveći se i luda i gluva i slepa i nema.

Koliko je Tetreb odbojan čovek očigledno vide samo Živka i Valentina. Ali, i to je nešto.

Dvoje je više nego jedan kada je potrebna podrška.

Misleći tako, razbesnela se do te mere da joj je došlo da ne žali ni vreme ni trud i da u više navrata ispuca duple metkiće u Tetrebove vrckaste plivadončiće.

 

Pojačavanje arsenala

 

Razmišljanje je dovelo Valentinu do unapređenja arsenala, ali tek kasnije i samo za noćna praćenja švalerskih akcija.

Planira da nabavi šoker.

Provalila je čiču na buvljaku, deluje da krije svašta ispod gajbice na kojoj prodaje one ručne ljuštilice za krompir i šargarepu. Ako on nema šoker, niko nema, a ne veruje da greši. Što bi se slinavi klinci inače vrzmali oko njega? Da uče da gule krompir? Važi! Samo da ne valja neku gudru, matori jarac! Moraće ona da povede malo više računa i o njemu.

Ispričala joj je Drugarica Iz Osnovne Škole s kojom se silom prilika povremeno viđa, kako je šoker super spravica za opomenu. Nije mnogo strašno, mada nije ni naivno. Šokiraš se od iznenađenja.

Stvarno? Pa, ne bi se zvao šoker, šećeru, da ne šokira.

Uostalom, da je bistrija ne bi se udala i rodila decu onom nabildovanom kvazi krimosu. Pacer obija automobile u kraju, krade radio uređaje i valja ih na buvljaku. Siva inteligencijska sila, očigledno. Baš su se našli.

I da je pametnija bio bi je blam da brblja kako je deca šokiraju umesto pozdrava dok nosi veš na terasu ili izuva cipele. Anđeli njeni! Zasuzila, priča kako su teška vremena i kako čovek nema kada od obaveza da im se posveti, pa je u redu da im kupi sve što traže.

Jel tako?

Da, i to je ljubav, samo različiti su oblici izražavanja, to piše i u knjigama. Kao čitala je ona da nije dovoljno samo govoriti volim te, sedeti pored deteta noću dok ima upalu uha i vrišti od bolova, i pravdati sve neopravdane časove, iako ni sama ne znaš gde se vucaralo ali ideš kao da si zajedno s njim bežala iz škole, već tvrdi da popularni pristup roditeljstvu insistira na davanju materijalnog. Dete da bi se uklopilo u društvo mora da ima sve najmodernije gadgete, inače postoji opasnost da skrene s puta i da u budućnosti ima loš izbor partnera i nesposobnost ostvarenja dugotrajne veze. Nisu to naivne stvari, uopšte, završila je Drugarica široko izlaganje.

Valentina je samo slegnula ramenima. Šta ona zna o vaspitanju dece? A i ne zanima je previše, jer ne planira da ih ima. Za decu ti treba muž, a ona nema nameru da se uda, nikada.

 

Valentinino odrastanje

 

Setila se kako su njeni roditelji stalno nalazili razloge da budu nadureni.

Izgledali su kao dva helijumska balona na novogodišnjem vašaru, otkačena sa uzice i zalepljena za svod kupole glavne Hale na beogradskom sajmu.

Stalno su je kinjili, kao da su je dobili na poklon od komšije, a ne da je takva zbog njih, naduvenih gljiva muhara, Bog da im dušu prosti. Doduše, komšija ima klempav vrh levog uha isto kao ona, posebno je ljubazan i pridržava joj vrata od lifta. Fin neki čovečuljak. Da nema tu organsku odbojnost prema ljudima, posebno muškarcima i uopšte prema socijalnim momentima, mogla bi, možda, ponekada da porazgovara sa njim.

Ali, dobro, ne može baš sve da postigne u životu.

Uostalom, što manje kontakata i što površnija poznanstva, manje briga i manje mogućnosti da se razočara i pati, a Valentini je patnje dosta. Raskrstila je s njom odavno, kada su joj roditelji otišli iznenada i u kratkom periodu jedno za drugim.

Dodeljena na čuvanje prvo babama, pa tetkama, selila se često i jedva čekala da poraste do punoletstva, kada je napokon mogla da se vrati u roditeljski stan i počne da živi kako joj je volja.

 

Akcija na manijaka Tetreba

 

Planira da par dana prati ofucanog, da bi utvrdila tačne trase i vreme kretanja. Mada okvirno već zna, ali uspešnost zadatka leži u koncizno strukturiranoj strategiji i pravilno sprovedenoj akciji. Treba predvideti i opasnost od eventualnog rizika razotkrivanja i utvrditi mere predostrožnosti, kao i načine povlačenja u slučaju negativnog ishoda. Dakle, polako, smireno i daj vremena vremenu, govorila je Valentina sebi u bradu. Inače je provodila sate u razgovoru sa sobom. Obožava svoj humor i dugo se kikoće sopstvenim šalama.

To radi samo kada je sama, u društvu je uglavnom ćutljiva i gleda da bude neodređena u komentarima. Ne voli da se zamera i lakše joj je da prećuti kada joj se nešto ne sviđa, nego posle danima da objašnjava šta je zapravo htela da kaže.

Ljudi su neviđeno naporna i mušičava bića. Nikada ne znaš kako će da reaguju čak i na uobičajene stvari. Jedan dan ti priđu s osmehom oko glave, sledećeg te mrze. Da pogled može da ubije ne bi stigao da trepneš već bi te neko iz streljačkog voda vukao za noge iza krvavog zida.

 

Kako za koga – srećan kraj

 

Ugledala je Tetreba kako vrcka po nasipu uz neku opaku ribetinu utegnutu do pucanja. Valentina je zaškiljila kratkovidim očima i prepoznala Drugaricu Šokerku. Tetreb se pogubio do te mere da je zaboravio na čivavu, pa je Valentina bez muke zgrabila Usplahirenu i polako uz zid zgrade paralelne s nasipom počela da se šunja, što uopšte nije bilo potrebno, jer je udaljena toliko da bi ono dvoje zapričanih morali baš da se zapilje u tom pravcu da bi je videli, a to im definitivno nije dolazilo u pamet. Valentina nije skidala pogled sa njih. Iskoristili su široku betonsku stazu da siđu sa nasipa i pošli prema centaru bloka 70. Sada je mogla da se opusti, nije bilo bojazni da je vide među šetačima. Odsutno je mazila Usplahirenu da ne zalaje i ispratila Tetreba i Šokerku do zgrade preko puta kineskog tržnog centra. Sakrila se u žbun ispred ulaza višespratnice, zadovoljna ishodom današnje neplanirane akcije i počela da smišlja način na koji će da ispriča Vesni o slučaju i usput vrati žgoljavo živinče koje joj se treslo u rukama. Začula je prvo udaljene, a zatim sve glasnije uzvike i psovke. Čučnula je da kroz proređene listove donjeg dela žbuna bolje vidi šta se dešava i ugledala izbezumljenog Tetreba kako bukvalo mlati nogama kroz vazduh odignut od betonske ploče isped ulaznog stepeništa u zgradu. Onaj nabildovani kradljivac radio uređaja, uhvatio je Tetreba za kragnu uredno ispeglane košulje i drmusao ga kao pokislog miša, od gladi besna mačka. Nabildovani tenkre je pošao da baci smeće i usput odigra tiket u kladionici, kada su Tetreb i Šokerka bukvalno naleteli na njega zagledani jedno u drugo u očijukanju.

Tetovirani je kao od šale bacio super heroja Vesninog života prema žbunju u kome je zabezeknuta Valentina čučala s čivavom. Nije ni trepnula, a našla se u čudu i na zemlji ispod Tetreba koji je zavijao kao Šarac Kraljevića Marka od bruke i bolova. Nabildovani se okrenuo i poterao kući uplakanu Šokerku, udarajući joj ćuške i kroz zube psujući ceo spisak rodbine, mrtve i žive, ne preskačući ni decu.

Šta je posle bilo u toplini porodičnog doma, zahteva posebnu priču i pažnju, za koju sada nema vremena.

Ugruvana Valentina je jedva skinula Tetreba sa sebe i ostavila ga među kesama i plastičnim flašama prevrnutog na leđa kao bespomoćnu kornjaču. Šutnula ga je ovlaš u cevanicu, opsovala smotanog i zgrabila čivavu koja se već pozdravila sa ovozemaljskim životom i u magnovenju lajala na pretke i mirisne livade psećeg Raja. Odneće je Vesni kojoj će ispričati sve do poslednjeg slova. Po cenu i da se naljuti, ne zanima je, ona to prosto mora da zna. Valentina je očekivala svašta, ali ovakav ishod ni u najluđoj pretpostavci rizičnog preokreta. Da joj je neko rekao da će umalo da nastrada od ove trule cepanice Tetreba crkavala bi od smeha danima.

Odšepala je preko travnate površine između zgrada, prašnjava, namrgođena i besna, jednako psujući Tetreba i sebe, ljuta što nije poslušala sopstvenu intuiciju, već se zaletela kao kokoš u svežu pšenicu.

Utom je počela kiša, prvo par kapi, a zatim se sručio neviđen pljusak.

Valentina je stigla do Vesninog stana mokra do kože. Tresući se od hladnoće ćušnula je čivavu u Vesnine zabrinute ruke, na pitanja nervozno slegnula ramenima, okrenula se i otišla. Ko je ona da se meša u tuđi život? Ako je njima lepo da se žvalave i lažu, njoj je još lepše.

Presekla je put ukoso preko praznog prostora između blokova, šljapkajući kroz blato i bare preko ugažene trave. Stigla je do raskrsnice ulica Jurija Gagarina i Gandijeve i svom snagom potrčala kući.

 

 

 

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *