Juče me je pozvala moja Dragocena na šolju tople čokolade.

Običaj nalaže da nedeljom popodne gleda Premier league i s Nestrpljenjem očekuje da dođem.

S jedne strane kauča Dragocena, s druge strane Nestrpljenje.

Sede.

Ćute.

I gledaju u ekran televizora.

Puca nerazgovor među njima, ni jedno tvrdogalo neće da prizna koliko im nedostajem.

A kada pozvonim, urnebes i rusvaj trčanja do vrata ko će da ih otvori i kaže – O, zdravo otkud ti, baš si nas iznenadila?! Uđi, raskomoti se.

Kao da prvi put dolazim.

Obožavam ih.

Ne sećam se da smo preskočile, možda dva puta, naše viđanje. Razlog je mogao biti samo moje odsustvo zbog odmora, nikako bolest. Još uvek udata Precious Hilarious ne odustaje od mene čak ni kada sam u izmenjenim zdravstvenim stanjima.

Da neki drugi ljudi nisu odustali, prebrzo u prvoj krivini, danas bi možda sve bilo drugačije.

Možda to drugačije ne bi bilo bolje od sadašnjeg, ali bar ne bih bila sama sa poremećenim centrom za ravnotežno snalaženje u životu.

Nije jednom bilo da u groznici pretrčim mokru ulicu, između naših kuća, zamotana u ćebe kao u benkicu. To su tek posebne prilike, kada Dragocena o meni brine kao o detetu koje nikada nije imala. Za sve godine jednom je dotakla priču o tome, ali sa toliko bola da sam jedva dočekala da promeni temu.

Posle uobičajenih kratkih primedbi o vremenu i prepričavanju tračeva iz komšiluka, što ume da se oduži, očekuje da joj ispričam neki dnevni događaj.

Dragocena neskriveno uživa u mojim pričama, posebno u onim iz gradskog prevoza, a ja uživam u sjaju njenih očiju oblika avgustovskih lubenica i ružičastom osmehu visoko postavljenih jagodica. Toliko se zanese da ume da se zaceni od smeha, zapljeska dlanovima kao dete i blago lupi vrhom lakovane potpetice o pod.

Par puta je u vatri oduševljenja brzopleto izjavila da obavezno moramo da napravimo turu devetnaesticom od početne stanice kod Battersea Bridge-a, preko Chelsea, Piccadilly Circus-a, Angel-a, Highbury Corner-a, pa do poslednje stanice ispred Finsbury Park-a. Obe znamo da se to nikada neće desiti, ali uživamo u ideji o odlasku na daleko, za nas, egzotično ostrvo. Isto na kraju dođe. Kada vreme uz zaborav prekrije sećanja, ona izblede i liče na daleke obrise fotografija za koje ne možeš sa sigurnošću da tvrdiš da li su tvoje ili tuđe. Stvarnost i umišljaj spoje se u prošlost.

Znaš, Dragocena, meni je svaki početak radne nedelje pun iznenađenja i do petka obiđem Planetu nekoliko puta.

Samo čekanje na stajalištu i ulazak u autobus su ekstraordinarni. A tek pripreme za izlazak iz kuće!

Svako jutro mi počinje isto – redžektovanjem alarma i okretanjem na drugu stranu dok mi misao o jutarnjoj medicinskoj terapiji ne opali čvrgu i drekne: “Ustaj vojsko! Odrasla si i mora da radiš i zaradiš za papirnate maramice, žvake i cigarete. Osim, ako ne planiraš da se baciš u ralje zdravog života i sebi omogućiš prevremenu penziju?”

To će malo teže da ide. Svaki lekar mi isto kaže – “Oh, pa vi izgledate sjajno, idite kući, nije vam ništa. Pogledajte samo na šta liče ljudi u čekaonicama.”

Pa, baš zato da ne bih ličila na ljude u čekaonicama došla sam “na vreme”.

Da se nosite baš i vreme i vi!

Ni ne sećam se alarma od prošlog ponedeljka. Sanjala sam, veoma živo, da sam jedva izbegla sudar sa nekim manijakom na karting stazi.

“Mimi jel radiš danas?” – nazirem Najdraže Lice kroz vlažne, slepljene trepavice, nadneto nad moje naduveno od promaje iz sna, jer sam zaboravila da stavim kacigu za vreme vožnje.

“Da, što?” – mrmljam. “Pa, onako. Ako danas radiš onda si se uspavala.”

“Uh, što me nisi ranije probudio?”

Podiže ramena, kaže da nema pojma i odlazi nezainteresovan.

Mislim da misli da sam na ivici između izgubljenog i nađenog.

Simpatično mi je da posmatram sebe sa suprotne strane – iz njegovog pogleda. Voli me bez sumnje i s blagim izrazom čuđenja. Kao da posmatra neki vanprostorni entitet.

“Mama, kako si se Ti Takva, udala za Onakvog Mog Oca?” – tek tako, iznenada, kao da mi je plehani orkestar pao na glavu.

Fak!

“Ako nećeš da ti ovog trenutka umre Jedina Na Svetu, da izvrši harakiri sad i ovde pred tobom i to tupim nožem – idi donesi ga odmah – onda ne postavljaj više nikada takva pitanja! Misliš da znam? Nemam pojma! Ne sećam se. Možda je bio zgodan, mada mislim da niije. Pametan je, snalažljiv i sposoban, ali ne verujem da su to bili razlozi. Njih sam očajnički smislila mnogo godina kasnije da bih se spasila od pošanodušenja. Bestraga mu glava, dete, što mi to radiš?”

Cvilim slinave fore, čini mi se ako se malo napregnem čuću i violine u pozadini.

Koja sam sisa!

Ljubi me veselo i hvata maglu. Kaže mi da iskuliram i da se zeza. I vidim da me voli koliko nikada neću uspeti da zaslužim.

Eureka!

“Zbog Tebe! Zato sam se udala za Njega!” – vičem kroz otvorena vrata.

Komšiluk ekstazira.

“Da bih rodila Tebe! Kapiraš?!”

Ceo kraj odzvanja.

Maše visoko podignutom rukom preko ramena, ne okreće se, ali na leđima mu piše “SREĆAN”.

Moj Sin!

Kroz osmeh ponosa, osetila sam đavolski jak ubod šimike preoprezne podsvesti. Kao ubod obada u rasnu konjsku zadnjicu, kada želi da je natera da odskoči.

Trči, vreme ti je pobeglo.

A vreme kada pobegne beži brže od autobusa i nedostižno je.

Kako ćeš kerberu na ulaznim vratima firme ponovo da objasniš zašto kasniš? Ne možeš doveka da se izvlačiš na kvarove, zastoj i sudare. Na sreću, suždržavaš se još uvek, i nisi počela da izmišljaš i prebrojavaš mrtve u tim tvojim fantazijskim nesrećama.

Oblačim se na brzinu, ali polako, svakog jutra ista modna glavologija ispred razjapljenih usta praznog ormara. Šta da obučem danas, a da ne izgleda isto kao juče, kada je baš sve crno? Ozbiljna je to pitalica.

Ali i pored toga što redovno kasnim, pre ulaska u gradski prevoz obavljam svakodnevnu rutinsku kupovinu dnevnih sitnih potrepština u lokalnom marketu kod dva brata pakistanaca.

Klimnu glavom, nazovu dobro jutro i nestanu iza šarene trakaste zavese. Ljubazno.

Za akciju jutarnjeg pazara treba mi minimum 15 minuta po dobrom vremenu. Tog dana raspored planeta nije bio povoljan.

Mislim da sam negde pročitala da je Merkur retrogradan. Što znači da je sve naopako. Kao što je i naopaka komšinica u redu ispred mene.

Mrs Camilla Grave!

Obučena u klasičan damski kostim izašao iz mode sedamdesetih godina prošlog veka.

Svetlo plavi kratki žaket od tvida i suknja ispod kolena. Na sedim uvojcima, nakrivljen blago na levu stranu, štrči šeširić sa cvetnim aranžmanom za dve nijanse tamnije plav. Izgleda kao šnit iz Burde, ubeđena da nosi eleganciju kraljice. Tako se i ponaša, kao da je u zvaničnoj poseti Klubu Old fashion ladies and gentlemen. Sva na note i uštirkana.

Na moju sreću na vreme sam primetila da, na svu postojeću nesreću, vreba žrtvu za razgovor.

Iz istih stopa počela sam da se sudaram sa rashladnim vitrinama i izigravam kuglicu u fliperu, a komšija, jedan Izuzetan Gospodin, brže bolje se izgubio među rafovima. Nerado je odustala od nas i fiksirala izmučenu prodavačicu.

“Kupujem čokoladu za malog unuka, on ne sme ni lešnik, ni keks. Siroti miš. Znate, pre dve godine desio se akcident. Zagrcnuo se i baš kada smo pomislili da zovemo ambulantu, zakašljao se i odapeo mrvicu pravo među dedine obrve. To je bio događaj za umreti, a nama je laknulo.”

Sticajem komšijskih okolnosti poznajem guste, čekinjaste nadočne izrasline rođenog namrgođenog Mr Ramshackle Grave-a.

Mora biti pukla bih od smeha da sam videla tu paničnu strku i zbrku zbog detinjeg kašljucanja. Pomislila sam kako bi to bio savršeno prikladan događaj za prepričavanje na “ludoj” nedeljnoj čajanci sa tobom, smešljiva Dragocena moja.

Utom sam uhvatila pogled njenih dragih očiju. Caklile su kao odsjaj udaljenih Zvezda, videla se cela Vaseljena! Pretvorila se u Tišinu i ogromni slušni aparat.

Brže bolje nastavila sam priču.

“Od tog dana u dnevnoj sobi držimo bocu sa kiseonikom” – nastavila je da krešti, kao očerupana, gđa Camilla Grave – “i sve goste strogo proveravamo. Znate već kakvi su ljudi, iz najbolje namere naprave loše. Čak je i naš porodični lekar Dr Hiccup Bottom, pretpostavljam čuli ste za njega, insistirao da se držimo zabrane bar do dečakovog punoletstva.”

Dok se ne osamostali i nauči da žvaće i guta bez pomoći majke – pomislila sam.

U međuvremenu, saznala sam za skrivene pakosti suvog grožđa i njegovu sklonost da davi ljude. Zrno neočekivano skrene s jednjakovog puta i zaleti se kao kamikaza u dušnik. Tek tako, dođe mu da bude zlo i ne možeš mu ništa.

Jadan mališa – nastavila sam da mislim – baš mu je pasulj u ovom životu nekako loše pao. Definitivno, nije sve u ekonomskoj udobnosti. Mnogo toga skrivenog, a dobrog, ima u jednostavnosti običnog života.

Camilla se jedva sastavila, s pričom, cegerom i kusurom, i taman da krene kad se setila da je zaboravila papir, ali nikako da se seti da se zove “ukrasni”.

Videvši da joj nude crveni, jedini preostali u radnji, zabezeknuto je zakmečala – “Oh, pa on je dečak! Ne može crveni!” – i rasturila mi misli kao mravojed tri metra visok mravinjak. 

Oh, ti staromodni vampiru, gde piše da crvena nije za dečake? G-de?! 

Prodavačica, žena jednog od one dvojice vlasnika, tiho slegnu sitnim ramenima: “Pa znate šta?! Čokolada ionako lepše izgleda bez papira! Šta zna dete sta je ukrasni papir?”

Bravo šećeru, to carice! – vrištim bez glasa od sreće.

Napokon ispratismo pogrbljena leđa Mrs Camille Grave uz vatromet, petarde, fanfare, doboše i opšte veselje. Mada nismo tako izgledali. Da nas je neko posmatrao rekao bi da smo na samrti.

Pomalo nervozno i nerado zamolila sam Izuzetnog Gospodina da pre njega obavim kupovinu, jer žurim na posao. 

Neodređeno je odmahnuo glavom, stopljen sa bespućima beskrajnog čekanja u redu.

I dok sam prilazila kasirki, iz trakaste zavese na ulaznim vratima pojavila se likom i prilikom, ponovo, Camilla Grave!

Samo da pita da li imaju ukrasnu kesu kada već nemaju papir? Pobogu ženo, pa ne ideš u goste, nosiš kući tu prokletu čokoladu! 

Da li je moguće da je retrogradni Merkur toliko egoističan da želi na praktičnom primeru reversnog kretanja Camilline besne gliste da obznani i sopstveni nazadni hod?

Oh, my wyrd!

Ostav vojsko! Kapituliraj.

Postoji taj neki neodlučan ljudski svet, što sve vaga i ne smeta mu ni početak radne nedelje, ni dlaka u naletu, ni što ne prati Premier league.

Za takav svet obično vreme ne postoji. Za takav svet ne postoje drugi ljudi.

Postoje samo oni – sami za sebe i svoje potrebe.

Takav ljudski svet živi doveka i duže, a ostali kako se snađu.

No, dobro.

Uspela sam nekako da utrčim u bus i sudarim se sa dežmekastom crnkinjom, koja je nepresvučena i neumivena, pravo iz kreveta pošla Negde. 

U levoj šaci držala je orahe i lomila ih jedan o drugi, dlanom, kao da su od stakla.

Krivim požutelim noktima desne šake gurala je orahova srca u modra usta. 

Nestalo je i jutro i dan i misao. 

 

Baš u tom trenutku, na kraju priče, učinilo mi se da od svega što se može čuti u jednom prostoru, čujem samo ravnomerno disanje moje Dragocene.

Lagano sam spustila patchwork sa crvenim škotskim dezenom preko usnulog tela i nečujno zatvorila vrata za sobom da je ne probudim.

Neka mir svoj nađe Draga Glava. Neka Spava.

(Posvećeno Mojoj Majci.)

 

Published on :Posted on

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: