Nevolje na samom početku

 

To je to!

Ljudi govore da je Igor lud. To, ako hoćete da verujete, nije tačno. Znam ga oduvek.

Govore i da pije. Ni to nije tačno. Valjda ja najbolje znam.

Nevolja je u tome, zemaljskim jezikom rečeno, što je Igor poseban. Zato ga ljudi ne razumeju.

Ako vas zanima ko je Igor, mogu da vam ispričam.

 

♠ ♣ ♥ ♦

 

Igor je mogao da uradi sve što bi mu palo na pamet, samo da je hteo. Ali, nije.

Karte za mogućnosti nisu se otvorile na način koji mu je odgovarao.

Zato je usnuo kao pupoljak, obavijen laticama straha od neželjenosti. I nije se probudio.

Ali, ne i ja.

 

Priča o Meni

 

Ja sam se rodila.

Sasvim obična, kako je trebalo da ostane, da tri ćorave babice nisu zaključile da ih na prvi pogled ne oduševljavam.

Nisam zaplakala kao ostala tek rođena deca. Samo sam trepnula, pa su pomislile da sa mnom ništa nije u redu i istog trenutka se potrudile da zakomplikuju stvari iz najbolje namere. Ponele su me u ostavu sa natpisom Organski otpad u kojoj završavaju neželjena deca. To je jedna ogromna kanta za smeće, velika kao soba i još malo više. Mislile su da će na taj način učiniti milost svetu. Mene nisu ništa pitale.

To je trenutak nastanka jednog od osnovnih nametnutih problema. Ljudi misle da znaju šta je najbolje za druge, ne trudeći se da shvate da svako ima sopstveno mišljenje i potrebe. Taj osećaj je u klasi ekstraordinarnih košmara. Izgleda kao da pokušavaš da dozoveš nekoga iz gluve sobe. Možeš da govoriš, a možeš i da vičeš, isto je, niko živ te ne čuje.

Proklete babice! Mogle su i na lepši način da me uvedu u svet i njegove potrebe.

Usput su me ispustile i brže bolje sabrale kada sam tiho zaplakala suočena sa prvim nepravednim bolom. Užurbano su me podigle sa hladnih bolničkih pločica, otresle kao krpu par puta i umočile u rastvor za oživljavanje. Poplavela sam i pozdravila se sa tek spoznatom dušom, žaleći što nisam imala vremena da je bolje upoznam. Delovala je kao fina i brižna duša. Kada je poslednji mehurić na površini tečnosti tiho plopnuo, sačekale su jos par sekundi i silovito me izvukle. Tada sam osetila prvu glavobolju. Raširila se u bljesku.

Drugi se rode sa mladežima, pegama, gustom kosom, čak i zubima. Ja sam se rodila glavobolna.

Treća od tri babice, ona sa jednim svevidećim okom, udarila me je svom silinom dlana desne šake, dok me je levom držala za minijaturna, smežurana stopala okrenutu naopako, da dreknem od bola i udahnem vazduh. Taj prvi pravi udah mi je pocepao pluća i u istom trenutku progoreo čunak na šporetu moje Druge Bake. Zavrtela je glavom i kratko rekla, “ih, još jedna da se pati”, pristavila kafu i pozvala komšinice da podeli radost. Za to vreme moja Prva Baka već je sedela na stanici sa osnovnim stvarima u koferu i čekala voz koji će je dovesti do njene Prve Unuke. Njih dve su na neviđeno i zauvek poverovale u mene.

Ne mnogo kasnije, počela sam da pušim zbog griže savesti što sam Drugu Baku oterala u trošak. Tek što sam prohodala našli su me u ostavi kako dimim jednu za drugom. Pokušali su da me podmite žvakama i saznaju ko me snabdeva. Do danas sam ćutala i odlučila sam da tako ostane. Iz opravdanog inata prema autoritetu. 

Ćorave babice, debele kao ruske babuške, tvrdile su da su me okupale po uobičajenoj proceduri, ali da su me mojom krivicom malo više pokvasile, jer sam delovala baš zainteresovana za hladni mlaz iz hromirane česme nad olupanim lavaboom. To je trenutak nastanka još jednog vanrednog košmara – nametanje krivice u osećajnom i misaonom procesu drugog ljudskog bića, omiljena disciplina krivih dafina i još krivljih mlohavih kurčeva. 

Iako su insistirale da to nije ama baš ništa, otpustile su me uz dobronamerni savet da me kod kuće dobro osuše da ne bih dobila vodenu bolest. Ali, ili babice definitivno pojma sa životom i poslom nemaju, ili je kućna organizacija negde popustila, u svakom slučaju, kasnije, onako osrednje kasnije, poveći višak vode vezao se za mene i davio me celog života. Voda srećna, ja edemična, dok nas smrt nije rastavila.

Ustvari. Ako bih htela da budem precizna, zakopali su nas zajedno, i iskoristila je tek seobu crva i buba iz kovčega, da me napusti. Otišla je u nepovrat da navodnjava neko žedno grobljansko korenje i mislim da je napokon pronašla smisao i mir.

Za razliku od mene. Ja sam čak i u smrti imala razne ideje i mnogo posla. Tada sam između ostalog otkrila da i bolest može da se upokoji, samo ako hoće, ali se to retko dešava, jer je bolest dosadna i voli da se šeta geneološkim stablom, proganja naslednike i izigrava nemilog gosta.

S druge strane, to je u redu, niko ne voli da bude mrtav i zaboravljen. No, to sada nije bitno.

Čim sam došla kući počeli su da me cede iznad kade i cedili su me danima. Zatim su me ostavili na prozorskoj dasci da se dobro osušim i otišli da piju kafu i pričaju o prošlosti. Jako je važno pričati o prošlosti, da se prošlost ne zaboravi, jer je prošlost šumoglava i voli da odluta i da se izgubi sama u sebi. A čovek nije čovek bez dobro upakovane priče koja služi da ti se komšije u lice dive i iza njega zavide.

Posle nekoliko dana, kada im je kafa dosadila i skoro im izrasli repovi, setili su se da sam verovatno suva, pa su me uneli i ispravili oklagijom. Na sreću pegla u to vreme nije radila, što je za mene bio spas. Na simsu sam se skvrčila zbog klimatskih promena i morali bi baš dugo da me peglaju. Ovako su me u par zamaha oklagijali i spustili na pod dnevne sobe da me dobro izgaze i izbace ostatak vode. Utom im je sinula sjajna ideja za najefikasniju od svih, metodu isparavanja uz provetravanje. Trkom su me ponovo izneli napolje. Fen nisu hteli da koriste iz dva razloga. Bilo im je žao da troše struju i plašili su se da ne pregori. A oboje su baš voleli da feniraju šiške.

Ovog puta su me obesili na konopac ispred kuće i dobro uštinuli drvenim štipaljkama da me vetar ne odnese. Posle dva dana jaka košava me je oduvala kao požuteli list brezinog drveta i tresnula o ledinu na iscepanu komšiničinu ponjavu za sušenje mahuna pasulja. Zatekli su je kako me mlati prakljačom kao mačku u džaku i isteruje iz mene buve i bobice pasulja, praveći se da me ne prepoznaje. Zabezeknuti i precepljeni čak dva dana nisu razgovarali sa tom groznom ženom. Trećeg dana su se u suzama izmirili i dragali jedni drugima do besvesti.

Čini mi se, ipak, da su je u potaji duboko i zauvek omrzli, pa su me brže bolje uneli u kuću i posadili u saksiju, radi svake dalje preventive i bezbednosti i pokrili staklenim zvonom, jer sam boraveći u svetu postala jako alergična, posebno na ljude.

 

Priča o Igoru

 

Da sam imala brata bio bi stariji devet meseci i zvao bi se Igor.

Ja ne bih bila u planu. Kućni zbor to nikada nije priznao.

Meni ne smeta.

Kao što mi ne smeta ni da mislim na Igora.

Ne bi mi smetalo ni da se rodio i da sada on misli na mene.

U dugim dosadnim danima dnevnog zaboravka, u tami ćoška u regalu iza televizora, rasla sam kao osetljiva biljka nečujno i slabo.

Ne znajući ko je ko, primetila sam dva bića koja su tu samo ponekada zalazili da obrišu prašinu pred praznike i dolazak gostiju.

Tada bih ugledala Namršteno Biće čije su čekinjaste obrve mislile kako nisam kao druga deca i da su svi bolji od mene.

I čula bih Gunđavo Biće kako uzdiše da nisam za ovaj svet i kako je trebalo da rodi Igora.

Namršteno Biće nikada nije govorilo o Igoru. Nije govorilo ni o čemu. A nije bilo nemo.

Samo nije želelo decu, posebno mušku.

Namršeno biće je jednom otišlo kod Komšije i naišlo u trenutku kada ga je sin tukao kao vola u kupusu, onako kako se obično tuku deca, a nešto kasnije, Namršteno biće je našlo Komšiju obešenog o ulazni dovratak. Nije mogao više da podnosi bol, poniženje, strah i ogovaranje. Ta scena se duboko urezala u namrštenu svest Namrštenog bića i stvorila mržnju i sumnju prema muškoj deci. Osetivši neželjenost, Igor je kao svaki dobar Dečak poslušno izašao iz utrobe Gunđavog Bića kao četvoromesečni mrtvi fetus imenovan još pre početka, kada nije bilo ni govora o njemu. Kao što sam i ja imenovana, kada je Gunđavo Biće shvatilo da jeste trudno.

Imenovani smo rodno pravilno, zato što Bića koje žele decu to mogu. A Gunđavo Biće je mene jako želelo. Čak je želelo da budem lepa kao Sunce i Mesec i sva Sazvežđa, pa je nosilo glavu visoko podignutu, ponosno gledajući u Nebesa i ne mareći što zbog mene izgleda kao kengur.

Gunđavo Biće je Igorov odlazak teško podnelo, jedva preživelo i nikada prežalilo.

Kada se oporavilo odlučilo je da, u inat Namrštenom Biću, rodi Mene.

I da zauvek prestane da voli Namrštenog.

Ta količina uslovljene Neljubavi bila je moćna toliko da je kasnije prerasla u bezuslovnu Mržnju od koje su zidovi pucali. Ali, to je neka druga priča.

U mračnom ćošku sobe, kao skriveni pauk u mirisu prašine i buđi, slabo voljena i često zaboravljana, kao smetnja i greška i teret i obaveza, pritisnuta niskom tavanicom, iznenađujuće nisam bila usamljena. Igor je živeo i disao sa mnom. Osećala sam duple otkucaje srca. 

Bića stvarno pojma o pojmu nemaju, posebno kada se zabave sobom.

Lekari su pokušavali na sve načine da me ubede da su ti dupli otkucaji srca težak poremećaj i da sam ozbiljno bolesna. Ja im ne verujem.

Bolje od njih znam kako stvari stoje. 

Odrastajući, Igor i ja, naučilii smo da negujemo jedno drugo. Trudeći se da ne ometamo roditeljske zaborave postali smo jedno.

 

Priča o zajedništvu

 

Igor i ja živimo u našoj staklenoj kući.

Navikli smo na staklo zbog staklenog zvona u kome smo rasli, pre svega iz praktičnih, a zatim tobože iz razloga straha.

U blizini naše staklene kuće ne živi niko. Navikli smo da živimo sami u saksiji iza televizora.

Sami smo se čuvali. Zato i uživamo u samoći i to najbolje umemo da radimo.

Igor me čuva i kada treba i kada ne treba. Od ničega i od svačega. Meni to ne smeta.

Samo ponekada čuvam i ja njega. Kada se uznemiri i jako uplaši.

Tada ne spavam noćima.

Stražarim u hladnoj staklenoj kući i obilazim providne zidove.

Iznutra gledam mrak koji mene gleda spolja.

Vrebam nemani koje se prikradaju i plaše nestvarnostima mog Igora.

Pokrivam ga dok gori u strahu od svega zamislivog i nezamislivog.

Sklanjam mokre uvojke kose sa lepog, visokog čela i šapućem utehe.

Jer znam!

Koliko god je strašno, brzo će proći.

Kao što sve na kraju prođe.

Mnogo brže nego na početku.

I Dobro i Zlo.

 

Categories:Kolonijalna roba
Published on :Posted on