Odmah ću ti reći – danas ne mogu da govorim i ne mogu da slušam.

Imam neka preča posla.

Uopšte ne mogu ni da čitam, danas.

Glava mi se napunila kao olupana kofa zaboravljena nasred dvorišta za vreme pljuska.

Prelila su se slova, reči, čak i muzika, u mlazevima.

Boli me toliko koliko je velika i još preko. Koliko joj se prohte – toliko me boli, danima.

I sve sam pokušala. Pila sam tablete, razne, naravno.

Zatim, nisam ništa jela, jer joj se ništa nije jelo.

Pila sam mnogo vode, iako o tome nije imala nikakvo mišljenje, jer je razmišljala o svemu o čemu jedna pametna glava ne bi trebalo da razmišlja.

Ali, za pametne stvari trenutno nema vremena.

Pokušavala sam da kucnem o drvo nekoliko puta, da napravim buku da je ne čuje zlo.

Mislim da nisam uspela, jer boli još jače i naopačke. I misli su joj sve teže i proždrljivije.

Ako ovako nastavi poješće sebe.

Onda sam preduzela drastične mere.

Skinula sam je s vrata i pokušala s njom da razgovaram.

Stvari, lepa moja, ali prečesto i predugo bolna, stoje ovako. Ja da trpim tvoje misli više neću.

Pokušala sam da ti zatvorim oči, da ne vidiš, da ti bude lakše i da imaš manje stvari o kojima ćeš da razmišljaš. Ali, to nije pomoglo. Vidiš stvari iznutra, perfektnim unutrašnjim vidom.

Zapušila sam ti uši, da ne bi slušala razne priče i počela da izmišljaš svoje. Napravila sam čepove od voska lavandine sveće, da miriše i da te ne pojedu buljavi moljci koje si probudila misleći second head misli.

Ali, ni to nije vredelo. Jer, sve što boli odavno je unutra.

I pored toga što razumem sve, ne razumem kako ti ne dosadi da stojiš uspravno?  Kako jednom ne padneš? Ne razumem ni vrat kako uopšte uspeva tako teretnu da te nosi i kako se ne iskrivi bar na jednu stranu? Bar malo.

I sada ne znam šta da radim i kako da ti pomognem?

Išle smo i u šetnju, bila si odsutna i nisi sarađivala. To nije dobro može tramvaj da nas udari. Ili da promašimo autobus i zateknemo se na ručku u tuđoj kuću, jer smo zaboravile da nije naša.

I još svašta.

Tražila sam danima raznu muziku i puštala sam joj ploče i napokon sam našla uspavanke za cirkuske životinje i lutke. E sad, ne znam da li je to dobro, jer sve životinje i lutke su zaspale, a ona je ostala sama. Nema čime da se zabavi i jako je tužna. Čak se više ni po navici ne osmehuje. A našminkala sam je. To uvek radim, to je higijena.

I namestila sam joj novu, baš lepu frizuru, da je oraspoloži. I svi su rekli “jao, kako si ti jedna lepa glava i baš nam se sviđaš!” Ona je samo odmahivala, zbunjeno govorila hvala i nastavljala da boli.

Onda sam se dosetila jednog jako starog recepta. Oprobanog u svim kulturama i na svim kontinentima, mislim, čak i u Svemiru, milionima puta. Rekla sam joj da pokuša da plače.

Plakanje pomaže da se glava iznutra okupa i da se misli isperu, a i sto posto se mršavi, čitala sam u priručnicima za Upornu Glavologiju.

Ali, posle tog predloga, samo se nakratko uvukla i izvukla iz ramena i rekla da ona ne ume da plače. To samo izuzetno retko i nije sigurna da joj i tada polazi za rukom. Mada glava nema prave ruke, ali ima kobajagi ruke koje žive u mislima i mogu da zagrle koga god i kada god hoće.

Čak sam je držala među dlanovima, misleći da joj nedostaje zagrljaj. Bila je toliko teška da su me zabolele i ruke, a ona nije prestala da boli.

Setila sam se da je malo kasnije spustim na jastuk. Možda pokuša i uspe da zaspi. Prethodno vreme je preterala sa razmišljanjem o tuđim namerama, o tuđem stidu koji je budi kao da je njen.

Preterala je sa iznenađivanjem o surovosti i najviše je preterala sa mislima o jednom osmehu koji je videla, a koji nije bio namenjen njoj i povredio je.

Ubi se razmišljajući čime je ona to zaslužila i pored svog razumevanja baš ništa ne razume.

I tako, rekla sam joj, ne preostaje mi ništa drugo već da te pustim da odboluješ svoja zaštanja, kada već nisi pametnija od onog opalog žira koga je Jorkširski Vepar srećnim slučajem preskočio za vreme ručka, jer je počeo da kija zbog jedne gliste koja mu se uvukla u blatnjavu njušku i da prdi zbog druge koja mu se uvukla u debelu zadnjicu.

Kako sam to rekla, tako je počela grohotom da se smeje. Ne mogu da je zaustavim, kotrlja se po kući i dubi na temenu od sreće.

Kako sam samo mogla da se ne setim smeha?!

Čovek je ponekada istinski glup kada se brigom zabavi i zaboravi da se razveseli.

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: