Dok je prošle večeri bezbrižno šetala savskim kejom sa srećnom porodicom, neko leteće čudo doneto sa iznenadnim naletom vetra ujelo je gospođu Hit za lice.

Da li su srećna porodica ili izigravaju sreću, nije predmet ove priče i uopšte nas se ne tiče.

Ovog trenutka je zanimljivije da je ona u takvom stanju, naduvena i iskrivljena kao Kvazimodo, jutros došla na posao gradskim prevozom. Ne mogu ni da zamislim šta je narod mislio kada je sa tvrdim otokom ispod oka, koji se proširio na slepoočnicu i deo čela, ušla u vozilo. Inače neprirodno mršava i pogrbljena izgleda kao žalosna vrba, tačnije, izgleda kao sertifikat za delovanje gravitacione sile – sve na njoj ide nadole. Ne preterujem, takva je. I nikada ne pegla stvari, što znači da je uvek izgužvana. Jako crta obraze crvenim rumenilom u krug i obrve crnim nezarezanim krejonom. Ne treba da spominjem da je završila Pravi fakultet i da je na osrednje značajnoj korporacijskoj poziciji. Seti se neretko, srećnih vremena kada se kotirala bolje, i trenutka kada je tajfun poslovnih promena oduvao nespremnu. Međutim, uspela je kao kriva Dafina da pusti korenje u za nju nepovoljno zemljište nove organizacione strukture i ogrne se plaštom nevidljivosti. Istina o njenom, iz našeg ugla, poslovnom uspehu, takođe nije predmet ove priče i takođe nas se uopšte ne tiče.

Priču o nemilom ujedu, začinjenu elementima popularnog naučno obrazovnog serijala Opstanak, razvukla je do polaska kući i od nje napravila specijal. Kada bi neko od prisutnih izašao svojim poslom i vratio se, ona bi monolog prevrtela na deo koji je ovaj propustio, tako da su statisti u ofisu određene segmente čuli više puta. Što je najgore, otok nije splasnuo, pa je i u povratku prestravljivala narod, ali, to i nije neka šteta. Narod ionako voli da se precepljuje, čudi i drami, kao da igra bela mečka, a ne da Hit šeta grbu na faci.

Izađe čovek u prirodu bez preterane pameti. Pre svega da ispuni jednu od stavki sa liste dnevnih obaveza, koje su uglavnom slične i mogle bi se bez problema ponavljati u nedogled da to niko ni ne primeti. Jedino što utorak i četvrtak, ipak nisu isti kao subota i petak. Tek naposletku izađe da uživa i ima onaj, što na internetu kad ih iznerviraš, Bog bi znao zašto, kažu “e, get a life, bre!”, i šta će čovek drugo nego da posluša drugare i pođe da hvata život kao leptire?

Ko nema srećnu porodicu za pokazivanje i šetnju po kraju, može da pozove nekog zaludnog i isto principijelnog prijatelja, jer slično se za slično hvata kao lastiš za gaće. Samotnjaci koji su prihvatili svoj izbor i fer rekli svetu “e, slušaj, nisam dobar ni za sebe, a još manje za druge”, okrenuli se i otišli u svoje događaje, mogu sami i da šetaju. Što, šta im fali? To je ljudskije i prijateljskije od onog što se desilo Veseloj.

Onaj njen Zvezdani koji se kleo u nju i šetao je kao dvonožni trofej, pre neki dan je tek tako kao da mu je satelit pao na glavu, odlučio da je između njih gotovo i suvo joj rekao: “slušaj, istina nije baš tako crna, imaš ti i neke kvalitete”, a prethodno je podigao u Svemir i rekao da se ne plaši, jer on vlada situacijom i zamisli dileju ladno se okrenuo i odlutao za prvim leptirom. To su valjda ti problemi rasute pažnje o kojima danas toliko polemišu. I kud će, šta će, zbunjena Vesela je bupnula koliko je dugačka i razbila se kao lubenica, a srce joj se otkotrljalo u jendek, baš dok je Živkina usplahirena čivava kontemplirala i onako uplašena ga progutala u dva zalogaja. Kaže Vesela, kada se malo pribrala, da je videla sve zvezde, ali baš! Rekla sam joj da ništa ne brine i da nastavi da šeta starke po nasipu i traži Boga svoga, jer je ona lujka Valentina, kada je čula šta se Veseloj desilo, načisto pošanodušila i objavila rat onom šalabajzeru Zvezdanom. Juče je postrojila slinave klince iz kraja uz naređenje da joj naprave praćke, a danas je na stepenicama ispred ulaza, sama i nadrkana, grizla i krivila žicu za municiju. Zvezdanom je odzvonilo.

I da rezimiram, izađeš iz kuće naivan, vratiš se iskusno izujedan i srećan, ali, ne zbog toga što si umislio da si disao vazduh, jeo Sunce i lizao himalajsku so sa bankine od koju si pukao glavom kada si sapleo svojom desnom levu nogu, zbog one male Isidore iz susedne zgrade, što sisama drži cirokumuluse u najvišim slojevima nebesa. Mada i dalje mi nije jasno šta čovek diše zatvoren u četiri zida, ako vazduh postoji samo napolju? Ustvari pojma nemaš da si se kući vratio srećan i da ti je taj psyho osmeh koji si razvukao kao konopac za veš, ne zbog toga što te poteralo u socijalnom kontaktu sa Isidorom, već je podsvesna reakcija oduševljenog organizma što si preživeo još jedan izlazak u svet. Kao da uopšte nisi svestan da, da bi uopšte izašao u tu nazovi welcome prirodu, neophodno je da se pripremiš i opremiš kao za doomsday, da se preventivno namackaš raznim hemikalijama za preživljavanje i obučeš se kamuflažno. I da posle budeš svestan svih coktanja i savetovanja bližnjih: “e, pa nemoj, molim te, to će da ti da rak, znaš, i šta ćeš onda?!”

Ja ne znam ni šta ću sada, kako molim te da znam šta ću tada? I kada je to “posle” planiralo posetu? Šta ako se predomisli i ne dođe, pa me zabrinutu i zbunjenu pregazi tramvaj u Bulevaru Bez Šina ili me ubije ugao rama slike koja je našla da se otkači sa eksera i izvrši samoubistvo, baš u trenutku kada sam ja prolazila ispod nje? Što baš mene? Nije valjda da mi je takav horoskopski kraj? Fak!

Tako sve mislim da je najpametnije da se čovek lepo obezbedi potrepštinama, za svaki slučaj ovlasti nekog bližnjeg ili komšiju da umesto njega ide u nabavku, poskida sve slike sa zidova, uradi preostala obezbeđenja i dobro se zaključa. I da ne zaboravim, prilikom zaključavanja vrata treba bar četiri puta grubo i nasilnički prodrmati kvaku radi utvrđivanja i izdavanja uverenja o zaključanosti, opsesivno kompulsivnom poremećaju, poznatom po karakternoj osobini “Što je sigurno – Sigurno je”.

U tom Napolju svašta može čoveku da se desi, pa je pametnije da ostane bezbedan i organski zdrav u svoja četiri zida. Ko nema četiri zida u sopstvenom vlasništvu, može da okupira tudji prostor činom prostog useljenja. Dođeš, pokucaš, uđeš i kažeš “e, čao ja došao!” i ostaneš sasvim prirodno, kao da si oduvek tu. Jbg, nužda zakon menja.

 

Categories:Kolonijalna roba
Published on :Posted on