Htela sam jutros da obučem boje. Došlo mi.

Siva je bila onako. Možda i nosiva, jer tu je negde blizu crne. Probala sam i roze da izgledam kao prava devojka. Ali izgledala sam više kao nedonošče.

U tom presvlačenju, setila sam se Kilavog Simojla koji je jednom prilikom sedeći nezainteresovan, ponajviše za mene, gledajući u mom pravcu, ali zapravo kroz mene, pa kroz zid, pa ko zna gde i okrnjujući me krajem oka prokomentarisao: “Pobogu, obuci bar nekada neku boju da ljudi misle da si srećna žena.”

Neverujući, trepnula sam i okrenula glavu u krug do njegovog zelenog lica. Ne preterujem, imalo je boju grobljanske zemlje, kao da je zakopan, pa iskopan pre nekog vremena, a vreme njegovog ukopa datira deset godina pre ovog bizarnog događaja, koji nažalost nije bio jedina idiotska priredba Kilavog Simojla. Upokojila ga je, logično, bivša Nikada Prežaljena žena, ali ne kada je samo par godina nakon tobože sudbonosnog da počela da ga vara, za šta su svi znali – naravno, ali su svi i ćutali – normalno, već onog dana kada je odlučila da ga ostavi izbacivši Kilavog Simojla na ulicu, ali bukvalno i to iz njegovog stana. Tada je Kilavi Simojlo, zarozan i praktično razveden čovek promenio ime u Zelen u licu i prosto preminuo. Sigurna sam da je znao za prevare, jer nemoguće je ne primetiti ih, čak i kada su u najavi, ali on je izabrao da bude jedan od onih koji vole da se prave ludi da bi preživeli očigledne stvari, jer bi u suprotnom suočeni sa istinom stvarno poludeli. A niko ne voli da bude lud ili mrtav. Zato se Kilavi Simojlo tako dobro uživeo u ulogu koja mu je dodeljena u njegovom kućnom tragikomičnom teatru. I na kraju, uprkos svim pokušajima i trudu, ipak je i klinički poludeo kada ga je Nikada Prežaljena precrtala sa spiska stanara fluorescentnim kineskim flomasterom. Za peripetije koje prate razvoj tragedije, depresiju, bolest, jebanje svega što sporije trči od njega, a sve u cilju osvete pokvarenom ženskom rodu, do vraćanja u stan i o životu sa pacovima koji su se toliko odomaćili u kamernoj atmosferi spuštenih roletni, da su bez problema i danju izlazili iz rupe za odvod u kupatilu i još gomilu paćeničkih činova Kilavog Simojla, nema mesta u ovoj priči, jer bi prerasla u roman epskih razmera.

Kada se neko iznenadi i kada mu poklopac na vrhu glave prekipi može i u Svemir peške da stigne, pod uslovom da na nogama nosi cokule, u ušima slušalice i ako uhvati dobar pravac. Jer, kada ideš svojim kursom sigurno ćeš stići tamo gde si pošao. Tog trenutka dok sam se presvlačila bila sam bosa i nisam mogla ni da mrdnem, ali mi je primedba o foliranju srećnog izgleda, ostala kao signalna lampica neprestano uključena u mislima. Od tog dana spavam sa cokulama i mp3 playerom pod jastukom.

Tako naopako okrenute glave, dok mi se potiljak odražavao u ogledalu, jedva sam uspela da podignem obrvu, jer su žile na vratu napete od pulsiranja i nadolaženja krvi iz donjih delova tela u glavu, pretile da pokidaju sponu sa ključnom kosti, ali sa strane gledano delovalo je da dominiram situacijom. A to je u sličnim licemernim situacijama ključni momenat. Poluzatvorenim očima od pritiska i bola, naizgled nadmeno i pribrano, prošaputala sam: “Da li treba da izgledam kao srećna žena ili da to stvarno i budem?”

Nije odgovorio, već je nastavio da zuri kroz zid i iskusno mota, mislim, četvrti džoint za taj dan. Inače, govorio je da duva samo rekreativno. To ponekada, s početka veze, dok ljudi pokušavaju da se naprave na sve ono što nisu, a misle da bi trebalo da jesu, došlo je do svakodnevno, posle svega par nedelja, kada su se dani spojili usled čuvenog, proceduralnog glupog viđanja, zarad upoznavanja, muvanja i merkanja. Ustvari zarad folirantskog šepurenja i bahatog gubljenja dragocenog vremena. Kasnije, a pre nego što sam konačno zavezala pertle i zauvek otišla gde me noge pre odnesu, njegovo skrušeno ponekada, stiglo je do Bog zna koliko džointa dnevno, pod uslovom da Bog nema pametnija posla, već sedi i broji tuđe džointe.

Duvaj Simojlo, a Ja odoh i hvala na svim mrvicama! Ostaj zbogom i s bubašvabama u jastučnicama.

Tada sam shvatila da ljudi ne vole da im se ukaže prilika da pozitivno promene život. Oni vole samo da lažu o mogućnostima. Posle nisam ni pomišljala da imam dečka. Mislim, kome uobičajeno normalnom bi nešto slično uopšte palo na pamet? Moja crnina mi je sasvim dovoljna i koloritna, kao i moja samoća. Od tuđih boja i društva uglavnom mi samo pripadne muka. Tako razmišljajući i tražeći boje za izgled srećne žene, napokon sam odabrala i ponovo obukla crno od glave do pete. Kako mi i dolikuje.

Categories:Kolonijalna roba
Published on :Posted on