Sedim sa Dragocenom na klupi u parku. Prohladno je, ali sunčano i prijatno nakon iscrpljujućih zimskih dana. Nosi kvalitetan vuneni šešir koji joj prilično prokriva lice belo poput alabastera. Dragocena se isto krije od letnjeg i zimskog sunca. Ne odgovara joj.

Nasmejana je i pričljiva, kao i uvek.

O svemu, čak i o teškim i ružnim trenucima, govori sa treperavim osmehom na licu koji je često nevidljiv, ali lebdi u veseloj energiji njenog glasa. Ponovo je bila u društvu poznanika sa kojima se povremeno viđa. Sasvim mi je dovoljno što ih znam samo iz priče. Ni ja nisam oduševljena ljudima. Pre su mi bili neverovatno odbojni, ali sam uspela da steknem neku vrstu otpornosti, sa primesama empatije, što me istinski zaprepaštava. Na sreću, brzo me prodje. Ne bih mogla da podnesem teret i obavezu vezanosti. Posebno sada, kada sam sve dovela u skoro savršen red.

Dragocena često govori da joj većina ljudi neopisivo ide na živce. Samo što za razliku od mene to vešto prikriva. Potrebni su joj da bi mogla da smišlja priče. Da ih nema, ni Dragocena ne bi bila kakva jeste. Bila bi obična, dosadna i nevidljiva. Sasvim sigurno imala bi i drugačije ime. Obični ljudi bi trebalo da imaju obična imena. Ionako se ni po čemu ne razlikuju. Dok bi posebni ljudi trebalo da imaju posebna imena. To bi bilo sasvim u redu. I odmah bi znao sa kim imaš posla. Ovako, neki sasvim bezvezni ljudi nose zanimljiva imena, dok neki neverovatno zabavni, zovu se tako uobičajeno, čak odbojno. To je jedna od velikih svetskih nepravdi koja nikada neće biti ispravljena.

“Uopše ne razumem” – počela je da čavrlja i prenula me iz misli – “da neko ima ideju da drugi treba da ga voli do te mere da voli i njegove mane i mračne strane. Shvatila sam da takvih ljudi ima previše. Trebalo bi da smo odavno prerasli slične izmišljotine. Očigledno je evolucija bila prezaposlena nekim bitnijim, možda fizičkim oblicima napretka, na uštrb duševnog. Baš juče sam jednom poznaniku odbrusila da zaboravlja da ni rođena majka ne može takvog da ga voli celih 24 sata. I da se pravi da ne vidi koliko se ona upinje u pokušaju pretvaranja u ljubavi, ne samo jer je sramota od sveta i zato što majka treba bezgranično da voli, kako tradicija nalaže, a narodno predanje prenosi generacijama kao neku vrsta nasleđa, već jer je sramota i zbog nje same. Ne bi mogla sebi na oči od bruke da izađe, ako bi priznala da svoje dete ne voli dovoljno. Kao da je ljubav uopšte nekim uobičajenim merama merljiva. I kao da se podrazumeva. Tek, rekla sam mu, dok je crveneo i roptao, da moram da ga obavestim da bezuslovna ljubav ne postoji i da je čista izmišljotina. Baš je čudno da u nju veruje i za njom vapi, a ne veruje u bajke. Nezamislivi je realista.”

Verujem kako da ne?! – klimnula sam glavom i vratila se u sopstvene misli – pa takvih je pregršt. Biti savršeno realan i stabilan, danas je izuzetno cenjena osobina i visoko se kotira u samoreklamiranju.

“Meni je prosto nemoguće da postoje osobe koje ne veruju u postojanje fantastičnih bića” – nastavila je. “Veća je verovatnoća da na neko od njih nonšalantno u promenadi naiđeš, nego na čoveka koji je oštećen isto ili čak i više od tebe i koji će poželeti da ludački zavoli baš tvoje mane. Kao da mu sopstvenih nije preko glave. Zvuči da crkneš od smeha, zar ne?! I zašto bi tebe, prijatelju moj, neko uopšte voleo? Čime si to zaslužio? Dobar si čovek? U čemu se ogleda tvoja dobrota? Ne bi ni mrava zgazio? Stvarno! To možda stoji da ne bi, ali samo groblje mrava zgaženih izakanim đonom tvoje razgažene cipeletine zna za svoje nebrojene žrtve. Nisi ni trepnuo, a napravio si pomor u mravljem Univerzumu. Mnoge majke mravice si zavio u crno. Mnoge mravlje kolonije bez mrvice hleba ostavio. Jer, to što ti ne vidiš i za tebe nije ništa, nekome je baš sve. Ima i takva izreka, ali očigledno nije bila vredna mesta u tvojoj memoriji. Sve i da dođe visoki predstavnik mravljeg komesarijata za odnose sa ljudskom vrstom i donese ti crno na belo statistiku zgaženih mrava, ti bi rekao: “Ma koga se to samo tiče? To su uostalom samo mravi. Nije to moja briga!” I s punim pravom kažeš da zaslužuješ ljubav? I da ne tražiš ama baš ništa? Samo nekoga da te voli apsolutno i trajno! I znaš šta sam na kraju uradila? Rekla sam mu da mi je posebno mrzak kada u zanosu svog patetičnog monologa plačno izjavi – Zar tražim mnogo?!

Tražiš nemoguće, orlušino!”

Dragocena se zaustavila. Pažnju joj je privukao golub koji se nezainteresovano šetkao ispred nas. Potražila je kesu sa mrvicama hleba, koju uvek nosi, osim kada zaboravi, da bi hranila usputne ptice. U torbi ima i bombone koje, kada primeti da je roditelj prijateljski raspoložen i nema ništa protiv, ponudi nekom simpatičnom detetu. Inače, Dragocena živo gestikulira i bogatom mimikom dočarava stanja kroz koja njen um i osećajno biće prolaze u odnosu sa svetom. Čak i kada je ne bih slušala mogla bih, samo prateći gipke kretnje da shvatim šta je rekla. Kao vredni, talentovani pantomimičar neprestano signalizira. Mogla je da bude i skretničar, da je pokazala interesovanje za vozove, red vožnje i pruge. Ali, nije.

Sunce je lagano odšetalo iza oronule srednjevekovne kule na kraju parka. Vreme je da pođemo. Spušta se sumrak, a sa njim i vlaga kasnog zimskog dana. A vlaga voli da se uvlači ispod rukava i šala i da mili ka zimogrožljivim kostima. Stresla sam se i naježila čak i od pomisli. Predložiću Dragoceni da odemo kod mene i nastavimo razgovor uz čaj od passiflore. Odličan je protiv opsesivnih i anksioznih misli, ali i protiv nesanice.

 

2 thoughts on “Vredni mrav”

·

Izuzetno! Takodje “featured Image” (aka: “Slika gore”) je odlichan !

Post your comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: