Pred kraj jučerašnjeg bala, Milunka bleda od umora i uzbuđenja, ušuškana u udobnost Časlavljevog sigurnog ramena poče da razmišlja o slatkom snu, ali i upornoj nesanici.

Tanana Milunkina dušica pati od svih svetskih nepravdi, pa joj san teško dolazi na oči, a i kada se pojavi brzo je napusti. Zato često poboljeva od tremora i nervnih napetosti.

Zbog problematike dala se u traganje za lekom. Izmučena, često čita čak i narodne preporuke, jer redovna medicina u njenom slučaju ne pomaže. Otporna je i potpuno bez reakcije na lekove. Što bi nekog uspelo za tren da dovede u stanje dubokog, okrepljujućeg sna bez snova, nju čini neočekivano budnom i prilično razdražljivom.


Uzdahnula je duboko i umilnim, treperavim glasom oslovila obožavanog Časlava: “Mili moj. Juče sam čitala da ako hoću da spavam bez zapušenog nosa treba da stavim glavicu crnog luka pored jastuka. Zamisli, golube moj, čini mi se crkla bih! 
Oka sklopila ne bih. Sasvim logično da bih presedela celu noć, pa bi mi i nos u uspravnom položaju bio i cirkulisao! A danas druga e-vest kaže da ako hoću da spavam spokojno i bez noćnih mora i da u snu čistim organizam treba da stavim čen belog luka ispod jastuka.” Na pomen omiljenog mu začina, Časlavljeve oči zacakliše u mraku raskošnog salona vile njihovog prijatelja Višeslava, eminentnog hirurga od skoro udovca.

Višeslav je još na studijama medicine u Gracu naučio da je higijena više od pola zdravlja. On i van operacione sale pere ruke do lakata i zube posle svakog jela, sve nadajući se da će spram svojih kvalitativnih i kvantitativnih higijenskih navika naći i primerenu ženu. Iako važi za čvrstog čoveka, ali ćudljive i nabusite naravi, Višeslav oseća dubok nedostatak meke, bele ručice u njegovoj snažnoj muževnoj šaci. Muku svoju nosi kao kamenčiće u cipeli i nikom je ne govori.

Zvuci Milunkinog tihog glasa nastavili su da se mešaju sa ugodnom melodijom lokalnog orkestra, koji ne bira šta svira, gde i kada zatreba. “Razmišljala sam dugo i odlučila da iznad glave okačim venac, mojom rukom ispleten, od vlašca, belog i crnog luka. Kao odor i scream catcher. Šta ti o tome misliš Časlave, svetlosti života mog?” Časlav je znalački ćutao. Upustiti se sa Milunkom čak i u odobravajući razgovor značilo je sate slušanja njenih monologa i promena raspoloženja. Zato je samo poverenički klimnuo glavom i nastavio pohotno da mašta o Milunkinom labuđem vratu. Otplesali su poslednje note u zgasnutom plamenu sveća i pošli prema izlazu. 

Za to vreme u miru letnje noći, plesala su lepša i čarobnija bića od ovih o kojima se priča.

Svici su pravili piruete kroz svežinu vazduha uz note cvrčaka, noćnih ptica i orkestra žaba koje je predvodio dirigent Princ Teodor Od O’Molja lično. Priroda nikada ne prestaje da svira. Njen koncert je večnost satkana od vidljivog i nevidljivog, objašnjivog i neobjašnjivog, naučenog i neotkrivenog sveta.

 

Categories:Kolonijalna roba
Published on :Posted on